Subota, 31.07.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
FENOMENI

Simbol našeg opstanka

Na prostorima Balkana pojede se hleba tri puta više od evropskog proseka, zbog čega ima posebno mesto u kulturi i tradiciji ovog podneblja, a strancima je teško objasniti zašto se bacanje komada ispečenog testa smatra grehom
(Фотографије Анђелко Васиљевић)

Najteže je, a istovremeno i najzahvalnije, pisati o nečemu što je za većinu ljudi obično, neprimetno, podrazumevajuće, što se koristi više puta svakog dana. Hleb je najprimitivnija i najvitalnija emocija vezana za preživljavanje i nije lako s njom dobiti bitku.

Kao ljudski identifikacioni marker i svetski brend bez konkurencije, on ima univerzalnu primenu, ali i neke svoje specifičnosti i karakteristike, taman kao što svaka zajednica na planeti, koja ga koristi, ima svoju posebnost, običaje i rituale.

Sa sedam kora

Iako kod većine istraživača Egipat figurira kao prostor gde je napravljen prvi hleb, teško je poverovati da su pre toga mnoge civilizacije bile lišene tog simbola čovekovog opstanka. Ljudi praiskona su pravili neku vrstu kaše, kasnije i testa, koje se verovatno negde prvi put slučajno ispeklo između dva usijana kamena. Ne sporeći da su hleb, koji najbliže liči današnjem, napravili Egipćani, sa sigurnošću možemo tvrditi da je prvi napravila glad, logika, voda i vatra.

Mnoga osvajanja, ratovi, svetski i lokalni sukobi odvijali su se zbog hleba. On je odlučivao ishod mnogih ratnih ishoda: Ko ima žita topovi mu se najviše čuju.

Poznate su, u svim religijama, molitve za hleb, odnosno za dobar rod žita. Izreka hleb sa sedam kora kazuje koliko se teškom mukom i poštenim radom on zaradi, odnosno napravi. U oskudici i nemaštini, između surove stvarnosti i neizvesne krajnosti, očinski, zdušno, prostodušno, seljak je znao iscediti hleb, zaliven suzama, iz kamena i znoja svoga. Zato je najslađi iz svoje njive.

Prema podacima Organizacije za hranu UN, oko tri milijarde ljudi svakodnevno jede hleb, a zbog gladi umire oko dvadeset miliona. To je jedina hrana spremljena za svačiji ukus, bez obzira na uzrast, pol, rasu, kulturu, religiju, socijalni status, koja se jede svaki dan uz svaki obrok. Neki statističari kažu da za sedamdeset godina života čovek pojede šest hiljada kilograma hleba. Na prostorima Balkana pojede se tri puta više od evropskog proseka, zbog čega ima posebno mesto u kulturi i tradiciji ovog podneblja.

Sve dok ne ogladni, čovek je u mnogo čemu neumeren, svašta mu pada na pamet, hteo bi iz sopstvene kože preko mere do iznemoglosti. U nedostatku hleba, najvrednije slike, zlato, imovina, najkvalitetniji ćilimi i tepisi, menjali su se za projino brašno.

Miris tek ispečenog hleba nikoga ne ostavlja ravnodušnim, jer su sva čula povezana s njim. On budi najlepše emocije i uspomene na detinjstvo, kada smo gladni, po povratku iz škole, zaticali tek izvađen iz šporeta, uvijen u krpu i naslonjen uz kredenac. Te asocijacije bude u nama davno zaspalo osećanje bezbrižnosti, porodične sloge i sreće.

Nastao iz ljudske potrebe za životom, hleb se nije mnogo menjao kroz istoriju, osim što je, uvećanjem planetarne populacije, postao još potrebnija namirnica. Hleb je pratilac života u njegovom egzistencijalnom, običajnom, duhovnom, religioznom, simboličkom i gastronomskom smislu. Istorija hleba je istorija civilizacije. Svako ko traga za njegovom istorijom, traga za našim korenima.

Svaki narod ima svoje recepte, specifičnosti u njegovoj izradi, počev od oblika, veličine, ukusa, mirisa, izgleda i boje, kore i sredine, mekoće i svežine. Ražani, bez kvasca, crn, tvrd, ali mirisan i ukusan kô duša, vekovima je bio osnovna hrana u Rusiji, dok je beli bio praznična poslastica i smatran je simbolom bogatstva i blagostanja. Austrija se smatra zemljom najboljih, koji svojom kreativnošću i umešnošću i danas prave izvanredno ukusne hlebove. Inače, Nemci su od devetog veka preuzeli pekarstvo od Francuza, a Šveđani su naučili pečenje hleba tek u šesnaestom. Do pre pola veka, kod nas se, uglavnom, kukuruzni hleb pravio do Dunava i Save, a odatle pšenični.

O njemu su ispevane mnoge pesme, napisane mnogobrojne knjige, naslikane mnoge slike, stvorene legende, posvećene mnoge kulturne manifestacije. Poznati su slučajevi da je služio kao amajlija u ratovima. Za hleb se vezuju različiti kultni, folklorno-mitološki, antropološki narativi, fantazije, imaginacije. Vrhunac svog mističnog dostojanstva dobija na slici Leonarda da Vinčija Poslednja večera.

Kao tekovina i svetinja, hleb je na različite načine prisutan u religijskoj tradiciji: sve religije su ga uvele u svoj obredno-molitveni ritual. Jevreji svaki svoj praznik, čak i svaku subotu, počinju molitvom njemu posvećenom, dok poistovećenje Isusovog tela i hleba ima duboke kulturološke, istorijske i antropološke korene. Za raskol istočne i zapadne crkve, pored borbe za vlast, postojala su i tri kanonska razloga: Sveti duh, Sveto trojstvo i hleb. Razmimoilaženje je nastalo oko upotrebe hleba: kvasni se koristio u pravoslavlju, a beskvasni kod katolika.

Dugo se pšenični hleb, kakav se danas koristi, nalazio na soframa i stolovima bogataša, dok je za običnog čoveka bio samo praznični obrok. Boja je određivala socijalni status ljudi. Tamni su jeli niži društveni slojevi, a beli je bio luksuz, nedostupan najvećem delu stanovništva. Danas se taj trend menja: tamniji postaje skuplji i cenjeniji zbog ukusa i veće hranljive vrednosti. U mnogim našim selima nije se pravio svakog dana, već jednom nedeljno, bio je svetska duša i besmrtan, a ne kao ovi današnji koji se već posle tri dana ubuđave.

Veza hleba i sluha tek je zanimljiva i posebna. Već je dodir poseban: ako nam ispadne parče iz ruku, bez obzira na to gde padne, neće se čuti. Lomiti ga rukama, što je kod nas uobičajeno, posebna je privilegija i zadovoljstvo. Da je bolji danas, nije, da se bolje živi nego ranije, da. Zato se sve više pažnje poklanja organskom uzgoju žitarica i nastojanju da se jede hleb od brašna koje je mleveno sa celim zrnom.

Greh ga je baciti

On se uvek čuvao i štedeo, kao pustinjski trgovac vodu, s merom se koristio i trošio, s merom cenio i poštovao. Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno, a onda ga bacamo. To ne sluti na dobro, poruka je naših mudrih predaka. Njegovo vezivanje za opstanak života, a time i za odavanje poštovanja, prisutno je kod starijih generacija: kad komadić padne na ulicu, on se podigne, poljubi i na prigodno mesto odloži. Teško je objasniti strancu zašto se bacanje komada ispečenog testa smatra grehom.

Otkud navika da se jede samo svež? Kao da smo izašli iz vremena u kojem je bilo žitarica u izobilju, a ne iz siromaške oskudice kada je beli hleb bio nedostižan, vekovni ideal. Naše najiskrenije i najemotivnije molitve više su okrenute hlebu, a manje Bogu. Došao izdaleka, u daljinu i večnost se uputio, bez naznaka gde i dokle će stići.

Dobrodošlica uz so i pogaču

Simbol je života i smrti, bogatstva, blagostanja, zajedništva, gladi, sreće, rada i reda, mudrosti, nade, žudnje i želja. Daruje se u trenucima slavlja i običaja, kod dočeka dragih gostiju uz parče pogače i malo soli. Taj običaj je postao i deo obaveznog državnog protokola u većini zemalja.

Četrdeset muzeja

Samo u Evropi postoji oko četrdeset muzeja hleba, među kojima je i onaj najveći i najpoznatiji u Ulmu, u Nemačkoj. U Pećincima kod Beograda postoji muzej posvećen hlebu, u kome je izložena zbirka od devedeset šest različitih vrsta peciva. Postoje i četiri kopije hleba iz neolita sa lokaliteta Donja Branjevina, opština Odžaci, u Vojvodini. U Britanskom muzeju u Londonu nalazi se hleb star oko četiri hiljade godina, pronađen u egipatskim piramidama, uz mumije. U Muzeju u Pirotu čuva se hleb tain, umešen kao vojni brašnjenik pre sto godina.

Traje i u izrekama

Za blagog i plemenitog čoveka kaže se: Dobar kô hleb; za vruć hleb: Kô duša; Sefardi kažu: Daj mi hleba i baci me u more; za one koji nemaju nikakve obaveze ni brige osim ishrane, kaže se: Lezi hlebe da te jedem; za neskromnog čoveka: On želi preko hleba pogače, dok se za one koji uzimaju drugima neki posao kaže: Uzimaš mu hleb iz usta. Za one koji traže posao ili bolji život: Otišao je trbuhom za kruhom, a pogaziti hleb znači izneveriti domaćina kod koga je osoba ugošćena. Danas ratari na Balkanu kažu: Hleba treba, rakije mora biti. Najčešće kletve: Ubio te ovaj hleb; Dabogda nemao hleba da jede i Tako mi hleba i soli.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.