Kupuj, kupuj, bacaj, bacaj

Budite iskreni, najpre prema sebi, a onda i planeti, pa priznajte koliko ste brašna, kvasca, tegli, mesa, konzervi bacili, mahnito nakupovanih prošlog marta, kada je proglašeno vanredno stanje zbog virusa korona.

Pojedinim namirnicama istekao je rok trajanja. Druge niste znali kako da koristite. Od trećih je napravljeno jelo, ali niko od ukućana nije hteo da jede. Čak i u doba korone, u mesecima brojnih praznika, dugih, zimskih dana tradicionalno u srpskim kuhinjama spremaju se „tone” hrane od kojih značajan deo ostane nepojeden. I bačen!

Neupotrebljena hrana iz domaćinstava, trgovinskih lanaca, ugostiteljskih objekata, velikih sistema u kojima se spremaju obroci poput bolnica, vrtića i koja završi na đubrištu, osim što je bačen novac ujedno je veliki zagađivač planete.

Iz tanjira na đubrište

Procene su da je trenutni globalni prehrambeni sistem ljudi (čitav lanac od njive, farme do polica u radnjama) odgovoran za 60 procenata gubitka biodiverziteta planete. Stručnjaci s razlogom upozoravaju da iscrpljenoj Zemlji od borbe protiv zagađenja plastikom predstoji nova bitka – s otpadom od hrane.

Oko 30 procenata emisije štetnih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte nastaje upravo tokom proizvodnje hrane. Nažalost, jedna trećina proizvedene hrane ne stigne do tanjira – završi na đubrištu. S druge strane, svaki deveti stanovnik planete, oko 815 miliona ljudi, gladuje.

U Srbiji se problem otpada od hrane stidljivo poslednjih godina pomalja u društvu kao tema. Gledamo u smernice koje je postavila Evropska unija. Naše državne institucije sprovode malobrojne projekte u saradnji s međunarodnim organizacijama kako bi se poboljšao pravni okvir i stanje u praksi. Sve češće građani, probuđene savesti, s puno ličnog entuzijazma, počinju akcije s ciljem da naučimo, a potom delamo da hrana ne završi tamo gde joj nije mesto.

Milja Vuković je pre tri godine, kada se lično zainteresovala i, kako kaže, počela da živi s „malo, manje i nimalo smeća”, pokrenula na „Fejsbuku” grupu „Za manje smeća i više sreće”. – Odmah sam počela da svoja otkrića, izazove, rešenja delim na privatnom profilu, a potom na novoosnovanoj grupi. Osetila sam da je sadržaj koristan i zanimljiv širem krugu ljudi nego što su moji prijatelji. I bila sam u pravu. Zajednica se razvila neslućeno brzo –kaže Milja Vuković, iz inicijativa „Za manje smeća i više sreće” i „Divlji Beograd”.

Na nalogu trenutno ima više od 18.000 članova koji gotovo iz sata u sat dele svoja iskustva, zapažanja, postavljaju pitanja kako da smanje otpad. Konkretno, tema neiskorišćene hrane je prisutna, ali ne u dovoljnoj meri, ocena je naše sagovornice.

– Često se kod nas kaže ,,hrana se ne baca”. Međutim, problem je što nedovoljno poštujemo ovu poruku. Ne znamo dovoljno koliko je u stvari hrana dragocena. Koliko nas i prirodu košta njena proizvodnja, obrada, pakovanje, transport, čuvanje, a onda i otpad. To su vrtoglave sume. Ne samo ako gledamo kroz novac, već i kroz sumu u ugljeničnom i drugim ekološkim otiscima. Izuzetno je važno da hranu poštujemo, da joj se radujemo. Može se naći kreativan način kako je ne bismo bacili – poručuje Milja.

Malobrojni su kuvari, ugostitelji, pojedinci koji preduzimaju korake u ovom smeru, izostaje podrška nadležnih, sistema.

– Važno je i potrebno da se „pregledaju” pravilnici i prepozna kada je nešto propisano da se obavezno baci, a u stvari može još da bude iskorišćeno. Mnogi od primera za koje čujem, da bi se realizovali, podrazumevaju da bi neko zbog njih trebalo da krši zakon, što je apsurdno –dodaje Milja Vuković.

U Srbiji, problem biorazgradivog otpada od hrane (otpad u kuhinji i otpadna jestiva ulja) spada pod 13 legislativnih okvira, od zakona do pravilnika i direktiva. Od, na primer, Zakona o zaštiti životne sredine, Zakona o komunalnom otpadu, Zakona o bezbednosti hrane do drugih dokumenata i preporuka. Njihovo sprovođenje u nadležnosti je nekoliko ministarstava, pokrajinskih tela do jedinica lokalne samouprave, tj. inspekcijskih službi svih nivoa vlasti.

Primera radi, Zakon o upravljanju otpadom ne predviđa obavezu odvojenog sakupljanja biootpada, osim otpadnih jestivih ulja i masti i to za ugostiteljske i turističke delatnosti, industriju, trgovinu i druge slične delatnosti. Naša zemlja još nema podatke o najvećim izvorištima otpada od hrane, tj. biorazgradivog otpada.

Prema podacima Evropske agencije za zaštitu životne sredine, ova vrsta otpada najviše nastaje u pojedinačnim domaćinstva – 42 procenata, 39 procenata ostaje posle ciklusa prerade i proizvodnje hrane, zatim 14 procenata iz ugostiteljskih objekata, a samo pet procenata otpada od hrane stvaraju prodavnice, supermarketi i megamarketi. Prema podacima naše Agencije za zaštitu životne sredine, izdato je samo šest dozvola za odlaganje biorazgradivog kuhinjskog otpada i otpada iz restorana. Što znači da najveći deo završi na deponijama. Zato su za pohvalu pionirski, individualni primeri smanjenja otpada od hrane, reciklaže u srpskim domovima.

Milja Vuković navodi da se od ostataka voća, na primer ljuske jabuka može praviti sirće koje je multifunkcionalni proizvod, što i sama radi. Od agruma se pravi bioenzim, od iskorišćenog ulja – ribaći sapun. Svako domaćinstvo može da ima kompostnu kantu i tu pravi dobru zemlju i vraća je nazad u ekosistem.

Dobar domaćin

– Upravo je kruženje nešto što je veliki, organski, prirodni zakon, a što smo mi, ljudi, zaboravili. Beskrajno uzimamo, a ništa lepo ne dajemo planeti zauzvrat. Međutim, ništa ne može opstati, biti održivo ako podrazumeva raspojasani, zahuktali konzumerizam što marketinške poruke nemilice ponavljaju: – Kupuj, kupuj, bacaj, bacaj! To vodi brzo u propast. Svakoga dana trebalo bi da se setimo šta znači biti dobar domaćin, domaćica. Da se ponašamo tako da poštujemo to što je proizvedeno, a ne da arčimo – poruka je naše sagovornice.

U Srbiji ne postoje pojedinačni podaci o količini otpada od hrane, već imamo zbirne brojeve o godišnjoj i dnevnoj proizvodnji komunalnog otpada, iz kojih se izračunava deo nastao u lancu ishrane, tj. kuhinja. U Strategiji upravljanja otpadom za period od 2010. do 2019. godine navodi se da u Srbiji godišnje nastane oko 900.000 tona kuhinjskog otpada. Na osnovu merenja otpada u lokalnim samoupravama, stanovnici gradova prosečno, tokom dana, ostave iza sebe kilogram komunalnog otpada, dok žitelji sela naprave 0,7 kilograma komunalnog otpada. U Beogradu je to nešto više: svaki žitelj napravi 1,2 kilograma komunalnog otpada dnevno.

​Bolje dosuti nego baciti

– Planirajte kupovinu namirnica. Pre odlaska na pijacu, u prodavnicu, proverite šta imate u rezervi da ne bi došlo do „dupliranja”. Napravite spisak. Kupite količinu koju ćete potrošiti.

– Proveravajte rokove trajanja. Ako je naznačeni kratak rok, a ne nameravate da proizvod odmah upotrebite – ne kupujte! Ukoliko kupite namirnicu s dužim rokom, iskoristite je na vreme, nemojte da je zaboravite u nekom ćošku ostave, frižidera.

– Vodite računa o frižiderima i zamrzivačima. Da bi hrana ostala sveža, podesite preporučene temperature i održavajte higijenu. Pravilno rasporedite namirnice tako što ćete one s bližim istekom roka trajanja prebaciti napred.

– Sipajte manje količine u tanjir, bolje je dosuti nego baciti.

– Ostatak jela zamrznite. Ovo je dobar način sprečavanja bacanja hrane, ali i izbegavanja kuvanja u danu kada niste raspoloženi da stojite kraj šporeta.

– Iskoristite namirnice koje nisu lepe „na oko”: od omekšalog voća napravite sok, kompot, iseckajte u voćnu salatu.

Kompost na terasi

Ostatke od voća i povrća koristite za pravljenje komposta. Na terasi, u uglu zajedničkog dvorišta odvojite mali prostor za kofu ili kutiju, u kojoj će fermentisani biljni ostaci postati dobra zemlja za saksijsko cveće, vrt u selu, baštu ispred zgrade.

Svečana večera od ostataka

Na sastanku Svetskog ekonomskog foruma Latinske Amerike, 2018. godine, svečani obroci napravljeni su od ostataka hrane. Nekoliko najboljih kuvara Brazila spremalo je ukusne zalogaje za 750 političkih lidera, ekonomski najmoćnijih ljudi, donosioca odluka iz ovog dela sveta. Inicijativa je potekla od Nikole Griske, izvršne direktorke organizacije „Gastromotiva” koja delujući u četiri države: Brazilu, Salvadoru, Meksiku i Južnoafričkoj Republici ukazuje na moguća rešenja problema otpada od hrane, gladi, održivog razvoja.

S njive i trpeze

Biorazgradivi, tj. biootpad podrazumeva sav otpad iz bašti, parkova, s njiva, i onaj koji nastane u kuhinjama bilo u domaćinstvima ili u velikim ugostiteljskim, bolničkim sistemima, školama. To je i otpad koji nastane tokom proizvodnje prehrambenih proizvoda. Tačnije – sve što nastane tokom primarne proizvodnje, prerade prehrambenih sirovina, prometa, pripreme i potrošnje hrane za ishranu ljudi.