Vraćam se prirodi, vraćam se sebi

Odrastanje u šumama

Dugo nisam bio svestan te ljubavi prema planinama, ali sada sa sigurnošću mogu reći da to vučem od malih nogu. Odrastao sam na planini Maljen, tačnije Divčibare, imali smo vikendicu gore. Samim tim, pentranje, usponi, šume postadoše moja normalnost. Posle je usledila velika pauza zbog gimnazije, studiranja, ali evo, vraćam se prirodi. Vraćam se sebi.

Prva asocijacija na reč „planina”?

Hedonizam! Harmonija i sklad svih čula. Ispunjava me, a u isto vreme smiruje i pravi balans i u mislima i u telu. I vrlo često sam sam. Prija mi da malo popričam sa sobom.

Tvoje prvo uspinjanje?

Prvog se ne mogu setiti, ali znam da sam kao klinac osvajao Divčibare, Goliju, Taru, Rudnik, Avalu, Kosmaj... I to nije bilo ciljano, nego sa porodicom, škola, ekskurzije, izleti... Nisam imao tu samostalnost kao sada. Bilo je uživanje. Svaka planina je čarobna za sebe. Bude naporno, ali vidici i pogledi su neopisivi.

Koji uspon nikad nećeš zaboraviti i zašto?

Pored vrha Cugšpice na jugu Nemačke, ima jedna posebna priča. Jednom smo moj kum, brat i nekoliko prijatelja, skupivši se, odlučili da odemo do Crnog Vrha (Divčibare) noću. Leto. Odvažili se, „naoružali” šibicama, kuhinjskim nožem, štapovima, lampama i pošli. Mnogo smo bili smešni. Pritom, mi mangupi poznajemo Divčibare u kvadratni metar. Došli do vrha, krenuli ka ski stazi, kad začusmo vukove u daljini. Popeli se na ski lift, preplašeni, mašemo štapovima i vatricom. Gledamo u daljinu, slušamo, utišavamo se međusobno! Naravno, vukovi su bili kilometrima daleko, mada možda to nisu ni bili vukovi. Ko zna... Posebno veče, koliko god zvuči ludo i neodgovorno... Moram reći i jeste. Ali smo na svom terenu, pa smo sebi dopustili taj užitak i avanturu.

Gde si bio ove godine i kako si odabrao ta mesta?

Počeo sam godinu sa svojim prvim ozbiljnim, dakle samostalnim, korakom u svet planinarenja i alpinizma ‒ zimskim usponom na Rtanj. Bilo je dosta ljudi, mnogo snega, Bogu hvala, služilo nas je vreme, 1.200 metara visinske razlike, oko 10 sati na nogama. Bilo je izuzetno.

A skoro sam bio na Stolovima kod Kraljeva ‒ 21 kilometar, 1.300 metara visinske razlike. Na vrhu je bilo magle i jakog vetra, ali oprema je zato jako važna. I nikako ne ići ako se ne osećaš spremno i zdravo! A to idem preko planinarskog društva. Ima ih nekoliko. Iskusni i divni ljudi, posvećenici to vode i organizuju. Ja sam na početku. Tek će biti dobrih stvari!