ponedeljak, 10.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 20.03.2021. u 19:11 Dubravka Lakić

Posveta poslednjim slobodnim ljudima

Angažman i aktivizam u filmovima „Pesma zvana mržnja”, „Poslednji Hilbili”, „Krvav nos, prazan džep” i „Radiograf porodice”
Из исландског филма „Песма звана мржња” (Фото Солунски фестивал)

23. SOLUN DOK
Čovek jeste i politička životinja, a ono kako živimo, šta radimo i šta govorimo, čemu stremimo može da se podvede pod politiku. Ličnu ili sveopštu. To važi i za umetnost, a čini se naročito za umetničko delovanje i otvoreni politički aktivizam islandskog pank-rok benda „Hatari”, koji se planetarno proslavio pesmom „Mržnja će prevladati”, izvedenom na takmičenju „Pesma Evrovizije” u Tel Avivu 2019, uz ono čuveno podizanje palestinske zastave u Zelenoj sobi takmičarske dvorane, čime su dali glas palestinskom narodu.

 Otvoreno protivljenje kapitalizmu, apardhejdu, okupaciji palestinskih teritorija od strane Izraela, stihovi na islandskom i arapskom jeziku, saradnja sa palestinskim muzičarem Bašarom Muradom, spot snimljen u pustinji Jerihon, izjave poput „Mi smo antikapitalistički bend koji radi u kapitalističkom društvu” i mnogo toga sličnog čini kontinuirani aktivizam „Hatarija”. Kako sve to zajedno izgleda saznaje se u vrlo dobrom dokumentarnom filmu „Pesma zvana mržnja” islandske autorke Ane Hitur, koji je izazvao pažnju na 23. Solunskom festivalu dugometražnog dokumentarnog filma koji se zbog produženih pandemijskih mera zatvaranja održao onlajn.

 Rediteljka u stopu prati članove benda tokom njihove kratke posete Izraelu, susreta sa palestinskim muzičarem, posete Habronu, istočnom Jerusalimu i sve njihove napore da razumeju šta se tačno dešava u Izraelu i Palestini i njihovim međusobno isprepletenim odnosima. Tu su i delovi njihovog učešća na „Evroviziji” i svega onoga što se događalo izvan scene, a istovremeno se kroz autentične snimke, intervjue i aktuelne događaje saznaje mnogo toga iz istorije samog benda i njihovih osnivača koji od početka kombinuju umetnost andergraund perfomansa sa provokativnom muzikom. Napori da se postigne uspeh bili su veliki, a kada se to i desilo postigli su cilj kojem su oduvek stremili. Da otvore prostor za ljude sa margina posebno za omladinu, da pesmama dignu glas protiv ustaljenosti, pogodnosti i podobnosti, inercije i lažne sigurnosti koja ratovima, mržnjom, rasizmom, ravnodušnošću prema životnoj sredini vodi čovečanstvo do njegovog uništenja...

***

 Blagodeti socijalnog, poetsko estetskog, čak i muzičkog angažmana donose sa sobom i dva američka dokumentarca – „Poslednji Hilbili” Sare Bazgari i Tomasa Dženkoa i „Krvav nos, prazan džep” braće Bila i Tarnera Rosa. Lirski obojeni „Poslednji Hilbili” je svojevrsna kombinacija poezije koja se čuje iz ofa i vizuelnog svedočenja uništavanja i pustošenja okruga u Kentakiju posle gašenja rudnika uglja. Nizovi prelepih planinskih lirskih scena mešaju se sa stihovima iz kantri poema koji govore o prvim doseljenicima, istorijama porodica ovih podneblja i generacijama koje su kušale rudarski život. Reditelji prate svog junaka Ričija, tog poslednjeg „Hilbilija” koji ne napušta podneblje u kojem je rođen i u kojem sada živi sa svojom porodicom usamljenika. „Za vas smo mi Hilbilci neobrazovani, neuki, siromašni rasisti koji jašu mazge”, kaže filmski junak u kameru, ali ono što se o njemu u ovom filmu vidi jeste sledeće. Taj poslednji planinski čovek je senzibilna, izmučena osoba koja nikada nije prestala da se bori za humaniji, slobodniji način života. Osoba koja svojoj deci sa neizvesnom budućnošću usađuje ne samo ljubav prema prirodi i onom što im ona nudi već i ljubav prema slobodi. „Ja nisam samo poslednji Hilbili već i poslednji slobodan čovek u Americi”, kaže u jednom trenutku Riči. U filmu koji je posveta svim poslednjim slobodnim ljudima na ovoj našoj planeti...

 Atmosfera tuge i nostalgije vlada i u dokumentarcu „Krvav nos, prazan džep”, koji je svojevrsna posveta životu, njegovoj svakodnevici, radostima jednostavnih razgovora uz piće u baru, uz muziku iz džuboksa i komentarisanje vesti ili utakmica na televizijskom ekranu. Jedno takvo okupljalište, jednostavan, omanji bar u Las Vegasu u kojem svako svakog zna, a barmen odavno postao svačije rame za plakanje, poslužilo je braći Ros kao scena za priču o nezaposlenim glumcima, prevaziđenim muzičarima, premorenim i otpuštenim radnicima. Za film u kojem se komentariše na sve teme: od romantike do politike. O Trampu koji je (tada) upravo pobedio, o američkim „uvek glupim ratovima”, o dobrim starim vremenima kada su ljudi vredno radili, orali zemlju, skupljali seno, pa sve tamo do ozbiljnih diskusija na temu koliko su starije generacije uništile svet i planetu...

***

 Među dokumentarcima koji gledaoca ne ostavljaju ravnodušnim je bez sumnje vrhunski realizovan, poetičan i značenjski važan film „Radiograf porodice” iranske autorke Firuzeh Hosrovani. Uz veštu upotrebu starih porodičnih fotografija i crno-belih arhivskih snimaka iz Švajcarske i Irana, Hosrovanijeva pripoveda porodičnu sagu. Ličnu životnu priču njenog oca i njene majke, pa i sebe same koja se nekako uvek nalazila u ulozi medijatora između dva kulturološki različita sveta.

 „Moja majka se udala za fotografiju mog oca”, čuje se taj milozvučni pripovedački glas iz ofa koji objašnjava kako se majčino venčanje održalo bez prisustva njenog muža (a rediteljkinog oca), koji je tada morao hitno da se vrati u Ženevu gde je studirao radiologiju. Crno-belim tonovima i kroz atmosferu minulih decenija autorka pripoveda o čudesima života bračnog para, njihovoj ljubavi neometenoj ideološkim različitostima, ženinoj čvrstoj okrenutosti veri i muževljevoj posvećenosti nauci i prilagođenosti životu u zapadnoj kulturi. Ta ljubav i čvrsta međusobna veza nije prekinuta čak ni posle ženine odluke da se vrati u Iran tokom revolucije 1979. gde se pridružuje drugim ženama u revolucionarnoj borbi i potpuno posvećuje islamu.

 Ispovedni ton filma donosi sama autorka kao njihova ćerka koja podjednako voli oba roditelja. Ona je taj jezičak na vagi između dva načina života: islama koji predstavlja majka i svetskog života koji predstavlja otac. „Radiograf porodice” tako kao film postaje krajnje iskren i hrabar. Istovremeno nudi širu sliku uloge žena tokom velikih i važnih promena u Iranu poslednjih decenija, ali i otvara pitanje da li će se u budućnosti iranske žene okretati prošlosti ili će u budućnost gledati oslobođene od teških okova tradicionalističkog, a često i ekstremnog islama...

Komеntari0
36ee1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja