ponedeljak, 14.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista

Četvrtkom svi silaze u Leposavić

Гордана Стевановић из Лешка продаје робу у Лепосавићу (Фо­то Б. Радомировић)

Leposavić – Jedan dan u nedelji poseban je za žitelje Leposavića, ali i za sva 72 sela koliko broji ova opština na krajnjem severu Kosova i Metohije. To je četvrtak – pijačni dan, dan kada se sve živo sjati u Leposavić. I oni koji bi da prodaju i oni koji bi da se vide, da čuju šta ima novo, šta se priča, kakva je situacija... Bistri se o svemu tog dana, tu na samo nekoliko koraka od centra, od popularno zvanog „Zevališta”.

Ne zna se ko je nadenuo to ime – Zevalište. Možda se ljudima učinilo da se tu sve čuje, vidi.

Od zelene pijace, do opštinske zgrade, pošte, (pre)prodavaca cigareta i  deviza, do onih koji tu iznesu, onako na ledinu gajbe s vođem, povrćem, a sad u vreme sadnje i arpadžik, beli luk, sadnice voća, tuja...

Na samom ulazu u pijacu, od ranog jutra, jer se tako trguje ovde, dočeka nas dobro poznati glas:

„Ajde, sestro, što volim što te vidim”, izlazi iza tezge Sabaheta Gušani (53) debeljuškasta Romkinja, poznanica iz vremena kada su Romi bili u „Hangaru” u limenom zbegu, na mestu gde je do rata bila kasarna Vojske Jugoslavije.

„Čujem, umro Skender! Kako, bre?”, pitam, dok Sabaheta, otresita žena namešta maramu oko glave.

„Korona, sestro. Odnese ga za nekoliko dana”, napuniše joj se oči suzama.

A, Skender, njen muž, je bio borac za romska prava. Decenijama se borio za dostojanstvo svojih sunarodnika. Uspeo je da ih vrati u Mahalu u južni deo grada, ali on sa porodicom tamo nije smeo.

„Nismo tamo bezbedni. A i obećali nam da prave ovde zgradu za nas i ove što su došli iz Hrvatske, Bosne”, ozari se Sabaheta, dok stoji za tezgom na kojoj nudi veš, trenerke...vunene čarape...

Nabavlja, kaže „po malo” iz Novog Pazara, Pančeva uglavnom. Prima socijalnu pomoć.

Hoće da nam pokloni čarape! Sa njom je i ćerka, kaže „sećam se kad si dolazila”. Neće da se slika. Preko puta nje, druga ćerka, Senada, na improvizovanoj tezgi, koju pijačnim danom zakupljuju za 150 dinara.

Pijaca, poluprazna, slabo ima ljudi. Što zbog ledenog jutra, ali više zbog korone. Na kartonskim kutijama, na ledini, supružnici iz Leposavića, Mirjana (45) i Miroslav (57) prodaju krompir za 5o dinara kilogram, crni luk 70, dok je beli dostigao 500 dinara. Slabo ga na ima. I, ako se gde naleti, krupan , kažu „kineski”. Prodavci bi da ga uvale kao „domaći”.

Već dve godine su na pijaci. Miroslav radi za „Srbijašume”, ali kaže, firma je na izdisaju. Povrće gaje u selu Zemanica, podno Kopaonika. Prodaje i sir. Kilo je 350 dinara, koliko je i na „mlečnim tezgama”, dok kajmak za 50 dinara jeftinije prodaje. Svuda je 800.

Ugrejalo sunce, ali temperatura je u minusu. Nema gužve, svi hodaju pod maskama. Ne naiđosmo na makar jednog čoveka sa šajkačom.. A, nekada, kada se u Leposavić četvrtkom spuštalo samo za kutiju šibica, so, šećer i gas, kako su zvali petrolej za lampu, svaki seljanin je nosio šajkaču, simbol srpskog seljaka. Tada su se ljudi svečano oblačili, u najbolje odela, suknena, novu šajkaču su vadili iz šifonjera. Onu koja je mirisala na naftalin.

Sada je drugo vreme. Nema ni žena sa sela uvezenih u „šamije”, nego je skoro svaka u najboljoj suknji, kaputu. Mnoge u trenerkama, našminkane.

Gordana Stevanović je iz Leška, a do pre deset godina je živela u Subotici. Vratila se sa mužem. Prodaje na pijaci, a pod kirijom drži kiosk u Lešku. Prodaje peškire, najskuplji „kupaći” 500 dinara, vunene čarape od 250 do 400, a „kanure” od lepo ispredene vune od 400 do 700 dinara.

„Otkupljujem predivo u Sjenici, Tutinu, a čarape pletu ili tamošnje žene, ili žene u Raški”. Jeftino prodaje, al kaže, malo je kupaca.Na pijaci je već u pola šest, da zauzme mesto. „Navikla sam da se borim. Nek ostane za hleb i dnevne potrepštine, dovoljno je”, priča ova lepa žena.

Ulazimo u pijacu. Onu pravu, sa tezgama. Tek na nekoliko ima prodavaca. Najviše ih je gde se prodaju sir, kajmak, mleko. Utrkuju se žene koja će pre da domami kupca. „Kod mene, kod mene....”, odjekuje.

Prosto vas neka sramota obuzme, kad ih zaobiđete.

Tu je i žena iz Raške. Sa mužem. Neće u novine. Kaže, treba da prelazi Jarinje, pa se boji, prepoznaće je, neće joj dati da pretera robu. Na jednoj od tezgi džinke u plastičnoj flaši od dva litra, mleveni paradajz...

„Jeste vi novinar?”, pita nas stariji čovek, dok se oslanja na štap. Zove se Gojko Radović, 70. mu je godina. Iz Leška je. Ima pet hektara zemlje. Penzionisao se u rudniku Belo Brdo, ali reče, da „nikako ne može da dobije frezu koju daje država Srbija”.

„Nekoliko puta sam konkurisao. A, trebala bi mi, kao ’lebac. Imam tri hektara oranica, dva su mi pod šumom. A, i invalid sam. Nećete verovati, ali 12 puta me je komisija odbijala za pomoć”, priča ovaj nekadašnji rudar.

Nedaleko, uz žičanu ogradu, prodavac poređao sadnice. Od kruški, jabuka, šljiva do mušmula. Došao iz centralne Srbije.

„Koliko ti je mušmula”, pitamo.

„Vi ste novinar”, upita nas drsko, odmahnu rukom i ne odgovori.

„Čuješ ti, Kruševljanin. Em si na mojoj teritoriji, em si drzak”, omače nam se.

Na tezgama na kojima se prodaje garderoba, nigde nikog. Sablasno zjape tezge. Korona je krivac. Srećemo poznate ljude, šapuću da ljudi „odlaze”, da ih se dosta vakcinisalo, ali i da se „narod otuđio”.

Na jednoj tezgi od plastičnih kesa, do sapuna i četki za ribanje. Ima i alata. Imaše i kukuruznog brašna. Nudi čika iz Drena. Sto dinara kilo.

„Ova korona nas nagrdi. Niti ko gde ide, niti ko kod koga dolazi”, popričah na distanci.

Na ovoj pijaci robu iznose i Albanci. Donose rasad za papriku, paradajz. Još je hladno. Doći će i oni, a i mnogi koji na veliko iznose robu. Ne videsmo da je iko izneo kokošku il petla da prodaje. Al, zato videsmo zelena jaja. Kažu, zelena jaja su zdravija, bez holesterola su. Komad je 15 dinara.

Svi čekaju da ova „pošast” prođe.

Začu se zvono sa Hrama Svetog Vasilija Ostroškog. Narod zastade, poče da se krsti. Otkucalo je deset sati. Mnogi s pijace će otići da zapale sveće i da se pomole Bogu!

 Tako uvek rade četvrtkom. Dan koji je za oko 18.000 žitelja opštine Leposavić, poseban dan.

Ostalo je da se priča, da je jedan Leposavac, nekada davno, dok je išao onaj voz za Beograd, nekog putnika pitao:

„A, kad je kod vas četvrtak”?

Mislio je na pijačni dan.

Komеntari2
56d24
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tomasevna
Divna reportaza,iz srca zivota.Ostalo je da se nekako pomogne Gojku Radovicu iz Leska za frezu.
Igor
Lep tekst.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja