Lavina narodnog otpora i antifašizma

Mada se u istorijskoj realnosti naša znanja stalno šire, svestrano obogaćuju množenjem podataka, 27. mart 1941. neće, verujemo, nikad ,,potamneti”, iako već i danas ima pokušaja da se on izvitoperi, mistifikuje, da mu se oduzima glavna odrednica opredeljenja naroda, pre svih srpskog, za veliki tabor demokratije a protiv sila mraka, nacizma i fašizma.

Navedenim rečima počinje jedna istoriografski izuzetno vredna, a zanemarena, čak se može reći do danas prećutana knjiga, čiji je naslov ,,Hronika o 27. martu – Svedočenje jednog savremenika”. Njen autor je Slobodan Nešović (1908, Raška – 2003, Beograd), veliko ime međuratne ,,Politike”, srpskog i jugoslovenskog novinarstva i publicistike, čijih je petnaestak knjiga u prošlom veku štampano i prodato u tiražu od oko 200.000 primeraka, teško zamislivom i onda, a pogotovo posle 1990. godine.

Nešovićeva hronika je objavljena u julu 2000, u čuvenoj, nezavisnoj ediciji NOVA slobodnih izdanja Slobodana Mašića, u tiražu – kako je navedeno u bibliografskoj odrednici – od 500 primeraka.

Građani na Terazijama

Dok je Nešović pisao ovu, svoju poslednju objavljenu knjigu, a pogotovo u docnijim godinama, pa do danas, kada se obeležava 80-godišnjica prevrata 27. marta, u štampi, istoriografiji, politici i širem javnom mišljenju, kao da su glasniji baš oni koji taj događaj izvitoperavaju, mistifikuju ga i oduzimaju mu onu njegovu glavnu odrednicu – istorijski izbor srpskog naroda za ,,tabor demokratije a protiv sila mraka”.

Zato je Nešović, u nastavku uvoda koji smo naveli na početku ovog teksta, napisao i sledeći, slobodno se može reći njemu nesvojstven, oštro intoniran stav: ,,Ni ’filozofiju’ izražavanu u dilemi da li se 27. mart isplati ili nas je potopio u kalu savremenosti – istorija nije potvrdila. Tadašnje opredeljenje za demokratski svet imalo je, i danas još ima, i svoju veliku nacionalnu i međunarodnu nespornu etičku i političku vrednost. Nju jedino ne cene fašistoidni ljudi i povampirena nacistička čudovišta u svetu i, nažalost, sve više u nas”.

Imao sam neku vrstu privilegije da sa Slobodanom Nešovićem od 1989. razgovaram na mnoge teme, pa i o 27. martu, znajući da razmenjujem misli sa jednim od osvedočeno najobaveštenijih novinara onog vremena, koji je iz samih vrhova vlasti pratio i dramatična martovska zbivanja u Beogradu 1941. godine.

Slobodan Nešović (levo) i Predrag Milojević (Foto Milan P. Janković)

S izuzetnim zadovoljstvom pratio sam 7. septembra 1998. razgovor na tu temu dvojice velikih prijatelja, slavnog saradnika ,,Politike” Predraga Milojevića (1901, Ram – 1999, Beograd) i njegovog domaćina Nešovića, koji je tog dana obeležavao 90. rođendan. Moju pažnju je privukla jedna njihova, meni čudna dilema: da li da Nešović – u knjizi o 27. martu koju je počeo da piše – nešto od onoga što zna prećuti: ,,Ako pominješ i mene – odgovorio mu je Milojević – znaš šta ćeš da zaobiđeš, a onda zaobiđi ponešto i kod onih drugih, ako ih pominješ. Znaš na koje mislim.”

Kad sam ove čuo, upitao sam kako da se razume ova šifra, a dva stara prijatelja su se nasmejala – ima vremena da se to odgonetne, ali to vreme nikada nije došlo. Ostao sam bez odgovora i na pitanje zašto je ,,Politika” predložila da Predrag Milojević na samom početku 1940. bude imenovan za šefa vladinog Centralnog pres-biroa i da ode iz redakcije.

U tom svojstvu Milojević je putovao i u Beč, na potpisivanje protokola o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu u hotelu ,,Belvedere”, 25. marta, te nisam mogao a da ne upitam svog slavnog sagovornika za utiske o tom događaju. Opet bez odgovora, ali uz Milojevićevu pohvalu – dobro je što pokazujem novinarsku radoznalost.

Pobuna protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu

Videvši koliko je sati, a brojni, ugledni gosti, već su počeli da pristižu, slušao sam završnicu razgovora dva barda novinarstva i ,,Politike” o 27. martu. Saglasni su u jednom: bez obzira na svakojaka tumačenja martovskih zbivanja i prevrata, tvrde da nijedna politička partija nije naslućivala šta će se dogoditi, da su zaverenici, uprkos njihovoj brojnosti, na zadivljujući način poštovali zavet ćutanja. I još nešto: nesumnjivo su mnoge strane tajne službe u tim dramatičnim zbivanjima pronašle svoje mesto, ali su bile na repu događaja koji su se pretvorili u lavinu narodnog otpora. Stvarna eksplozija rodoljublja, patriotizma i odlučnog antifašizma slivala se na ulice Beograda i drugih gradova već od 21. marta.

Uveče tog dana, u dramatičnoj atmosferi, vlada Cvetković–Maček je zasedala do pred ponoć i donela odluku o pristupanju Trojnom paktu, zbog čega su ministri dr Mihailo Konstantinović, dr Srđan Budisavljević i dr Branko Čubrilović podneli ostavke. U te pozne sate, otkriva posle 61 godine Nešović u svojoj knjizi, njega i poznatog novinar Simu Simića, uzeo je pod ruke dr Budisavljević, ,,deprimiran i očigledno umoran”. Saopštio im je sledeće:

,,Hoću još nešto, ali u najstrožem poverenju, da vam kažem. Zamislite... Dok sam razgovarao sa Cvetkovićem, u kabinet je ušao Boško Nastasijević, šef njegovog kabineta. Predao je Cvetkoviću neki papir, na kome je bio zabeležen telefonski razgovor između nemačkog ministra Fon Ribentropa i ovdašnjeg nemačkog poslanika Fon Herena. Pošto je Cvetković pročitao belešku, pružio ju je meni. Pročitao sam je sa velikim interesovanjem. Razgovor je ovako tekao:

’Ribentrop je pitao: Šta ima novo?’

Fon Heren je odgovorio: ’Sve je u najboljem redu. U 9 časova sastaće se Ministarski savet i do 11 sve će biti sređeno.

Ribentrop: ’To me veoma raduje.’”

Fon Heren je očito bio vrlo dobro obavešten o onome što će se dogoditi na večernjoj sednici vlade 21. marta. Nešović navodi da su Herenovi ,,ljudi od velikog poverenja” bili Danilo Gregorić, politički urednik vladinog lista ,,Vreme”, i Đorđe Perić, direktor vladine agencije Avala. Za Gregorića je bez okolišenja naveo da je bio ,,prononsirani nemački špijun”. Pominjem ovaj detalj zbog toga što se Gregorićevoj knjizi ,,Smrt Jugoslavije”, objavljenoj u Beogradu 1942. godine, dakle u uslovima totalne kontrole nemačke okupacione vlasti nad štampom, već deceniju-dve, pa i u krugovima istoričara, sasvim nekritički, pridaje važnost prvorazrednog izvora u tumačenju prevrata 27. marta.

Osmotreno iz ugla dugo skrivanih tajni, pažnju pogotovo privlači sadržaj razgovora koji su vodili Slobodan Nešović i Predrag Milojević dan posle uspešno izvedenog puča, dakle 28. marta, kada Milojević već nije bio šef Centralnog pres-biroa.

Tri dana ranije, na povratku iz Beča u Beograd, dok su putovali kroz Mađarsku, Milojević je u salonu voza razgovarao sa Perićem i Gregorićem, a oni su pre toga imali dužu razmenu mišljenja sa Fon Herenom.

Nemački poslanik je ovoj dvojici, prema Milojevićevom svedočenju, rekao:

,,Sad moramo istrajati, biti čvrsti i odlučni da se sporazum sprovede do kraja. Čini mi se, gospodo – naglasio je Fon Heren svojim doušnicima – da bi bilo korisnije da na čelu vaše koalicione vlade bude neka veoma jaka ličnost. Ne čini li vam se da to nije g. Cvetković? Mislim da bi na čelu vlade trebalo da stoji neka jaka ličnost kao što je general Simović, komandant vazduhoplovstva.”

Prema Milojevićevom mišljenju, time je Fon Heren, preko Gregorića i Perića, hteo da uputi poruku ,,određenim ličnostima”, kako bi se sprečilo ,,divljanje ulice”.

Poverio je Milojević svom prijatelju Nešoviću još ,,dve neverovatne pojedinosti”:

,,Odmah posle ponoći između 26. i 27. marta iz hotela ’Srpski kralj’ telefonom mi se javio Kestner, jedan od stranih novinara, sin ranijeg poslanika Vajmarske republike. Saopštio je da se među američkim novinarima govori da se sprema coup d’etat. Odmah sam probudio Cvetkovića, preneo mu što mi je javljeno, a Dragiša je na to besno odbrusio:

’Zovite odmah Fon Herena. To čine Nemci... Neka te glasine odmah spreče.’

Obratio sam se nemačkom poslanstvu i tražio vezu sa Fon Herenom, ali je on još bio na večeri kod švedskog kolege. I na tome se svršilo.

U ranu zoru telefonirao mi je i Valter Gruber, dopisnik DNB, i, sav usplahiren, upitao:

’Kakva je ovo vojska na ulicama? Šta ovo znači?’

Još bunovan, odgovorio sam:

’Spavajte mirno, to su sigurno vežbe...’

I tek što sam se ponovo uputio krevetu, neko je zazvonio na moja ulazna vrata, a zatim i zalupao. Kad sam prišao vratima, video sam oficira sa vojnicima. Došli su po mene, odveli me da predam dužnost. Sve mi je postalo jasno...”, svedočio je Predrag Milojević.

Eto, tako su iz ugla dvojice uglednih saradnika ,,Politike” izgledala zbivanja povodom pristupanja Trojnom paktu i prevrata kojim su na današnji dan pre osamdeset godina oboreni vlada Cvetković–Maček i Namesništvo, a mladi kralj Petar Drugi Karađorđević stupio na presto. Razume se, ovde su zaobiđena mnoga neposredna svedočenja Slobodana Nešovića koji je ,,od jutra do sutra” pratio zbivanja u vrhu vlasti, bio u neprestanom kontaktu sa ministrima i oficirima, stalno u ,,paši” – kako je voleo da kaže za prikupljanje informacija.

Odlasci u redakciju ,,Politike” bili su uzaludni, pošto u štampi i na radiju od 21. marta nije bilo ni reči o narodnoj pobuni protiv pristupanja Jugoslavije trojnom paktu. Ćutanje je trajalo do jutarnjih sati 27. marta, kada je javnost preko Radio Beograda obaveštena da je vlada Cvetković–Maček oborena.

,,Politika” se oglasila vanrednim izdanjem u ranim popodnevnim satima toga dana, a veliki tiraž je razgrabljen. Taj broj, čijom prvom stranom ilustrujemo ovaj tekst, ostao je zaboravljen pod peskom vremena, sve dok ga Slobodan Nešović nije izvukao iz lične arhive i objavio 2000. u svojoj knjizi–svedočanstvu o 27. martu 1941. godine.

Prisluškivanje iz uprave Glavnog telefona

Navedeni dijalog između Ribentropa i Fon Herena, Slobodan Nešović je u svojoj knjizi osvetlio iz jednog naročitog, nepoznatog ugla:

,,Od svog intimusa Rada Vukalovića, ranijeg šefa kabineta ministra PTT, a tadašnjeg upravnika Glavnog telefona, ovaj autor je saznao da je bilo organizovano permanentno prisluškivanje telefonskih razgovora diplomata i raznih agentura, tako da ovaj autor nije bio iznenađen saopštenjem dr Budisavljevića. Vukalović je bio i jedan od pouzdanih informatora ovog autora, koji je imao čast da uživa neograničeno poverenje i dr Srđana Budisavljevića te da prisno druguje sa njegovim šefom kabineta Veljkom Koraćem, isto tako gotovo neiscrpnim izvorom informacija širokog spektra.”

Tek u dubokoj starosti, Nešović je otkrio ovu šest decenija čuvanu tajnu, što ne znači da je pominjanjem Vukalovića, Budisavljevića i Koraća, javnosti razotkrio sve pouzdane izvore na koje se u novinarskom poslu oslanjao i koji su mu omogućavali da bude izvanredno obavešten o svim zbivanjima.