Četvrtak, 28.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POTRESNO SVEDOČANSTVO O USTAŠKIM ZLOČINIMA

Časne sestre su injekcijama ubijale decu

Samo zahvaljujući spletu srećnih okolnosti osmogodišnji Slavko i jedanaestogodišnja Branka Lakobrija, rođeni brat i sestra, nisu doživeli kobnu sudbinu kao zatočenici ustaških logora Jadovno i Stara Gradiška
Радмила Ристић (Фото Д. Буквић)

O patnjama kozaračke dece ispričaću vam kroz ispovest mojih brata i sestre od strica, Slavka i Branke Lakobrije, koji su 1941. iz sela Miloševo Brdo kod Gradiške u današnjoj BiH odvedeni u logore Jadovno i Stara Gradiška. Ovim rečima, Beograđanka Radmila Ristić (88), rođena Lakobrija, počinje razgovor za „Politiku”, s namerom da doprinese brojnim svedočanstvima o ustaškim zločinima u Drugom svetskom ratu. Uoči tog oružanog sukoba, ona je kao osmogodišnja devojčica živela u Beogradu, s porodicom. Njen otac Stojan bio je šef montaže u firmi za ugradnju liftova koji su bili tražena roba, zbog izgradnje brojnih višespratnica. A onda je došlo bombardovanje 6. aprila 1941. i porodica Lakobrija odlazi kod rodbine u Bosnu.

„Kao izbeglice smo iz Francuske ulice, gde smo živeli, otišli u Miloševo Brdo, rodno mesto mog oca. Osim mene i Stojana, s nama su pošli moj stric Slavko, moja majka Vidosava i moja sestra Ljubinka, koja je tada bila još u pelenama”, govori Radmila.

Po dolasku u Miloševo Brdo, obreli su se na teritoriji novouspostavljene kvislinške NDH. Nekoliko nedelja kasnije, selom se pronosi da ustaše odvode narod u logore. Ubrzo se ispostavlja da to nisu glasine, pa su se tako među zatočenicima našla i deca, poput osmogodišnjeg Slavka i jedanaestogodišnje Branke, sina i ćerke Milana Lakobrije, strica naše sagovornice.

„O njima su se u logorima ’starale’ časne sestre, koje su nosile bele uštirkane kape sa velikim ’ušima’, kojih su se deca strašno plašila i plakala i vrištala. Časne sestre su deci u logoru davale otrovne injekcije, od kojih je najveći broj umirao preko noći. Onima koji prežive prvu, davana je druga doza, koja bi ih usmrtila. Časne sestre su primorale Branku da drži decu kojima je već ubrizgana jedna injekcija, kako se ne bi opirala i otimala pri davanju druge. Ne znam čime su ih trovali, ali znam da se ruka u koju je Slavko primio ubod gnojila i da je do kraja života bila oslabljena za naporne poslove, kao i da nikad više nije progledao na levo oko. Ipak, Branka ga je spasila od primanja druge injekcije, tako što ga je gurnula u red onih koji su primili obe doze, sačuvavši mu život”, navodi Radmila.

Slavko i Branka su na kraju preživeli, zahvaljujući jednoj meštanki Miloševog Brda, izvesnoj Milki. Naime, u zimu 1942. partizani su zarobili dva ustaška oficira i dogovorili njihovo puštanje u zamenu za oslobađanje dvadesetoro dece iz logora. Milkin zadatak bio je da u ime partizanske strane po dogovoru s logorskim vlastima izvede oslobođenu decu. Došavši u logor, spazila je malog Slavka, koji ju je likom podsetio na nekog...

„Milka ga je pitala ’čiji si ti’, a Slavko je kazao da je sin Milana Lakobrije. Pošto je Milka poznavala Milana, uzela ga je za ruku da ga odvede u grupu dece koja će biti oslobođena. Slavko je istog trenutka uhvatio sestru Branku za ruku, kako bi i nju poveo u slobodu”, priča Radmila.

Ali, mukama nije bio kraj. Obrevši se van logorskih kapija, usred zime, Slavko i Branka su po velikom snegu bosonogi potrčali prema svojoj kući udaljenoj kilometrima dok im je led zasecao tabane.

„Kad su došli, videli su da im je kuća spaljena. Ipak, partizani su ih uzeli i sačuvali”, objašnjava Radmila.

Naša sagovornica i ostali članovi porodice Lakobrija koji su izbegli iz Srbije, nisu dopali logorskog zatočeništva zahvaljujući Radmilinom ocu Stojanu. On se već nekoliko dana po dolasku u Miloševo Brdo s bratom Slavkom vratio u Beograd, kako bi izvlačili ljude iz liftova bombardovanih zgrada.

Tom prilikom, pronašao je folksdojčera iz Pančeva po imenu Franc, koji je radio u Stojanovoj firmi, a posle aprila 1941. se priključio okupacionim trupama.

„U nameri da zadrži Franca kao dobrog radnika, otac mu je pre rata kupio motocikl kako bi ovaj iz Pančeva mogao da dolazi u Beograd. U toku rata, međutim, Franc je obukao nemačku uniformu. Moj otac mu je dao 150.000 dinara da u toj uniformi ode u Miloševo Brdo i vozom vrati mene, majku i sestru u Beograd. To je u ono vreme bila ogromna pozamašna svota novca, ako se zna da su moje tetke pre rata imale platu od 800 dinara”, objašnjava Radmila.

Tako je i bilo, ali ni povratak nije bio lišen drame. U Okučanima su ustaše ušle u železničku kompoziciju i počele da izvode Srbe, koje su odmah streljali.

„Pošto smo mi bili u kupeu sa Francom, on je izašao u hodnik voza i rekao ustašama da u našem kupeu nemaju šta da traže i da nastave dalje. Videvši ga u nemačkoj uniformi, ustaše su ga poslušale”, kaže Radmila.

Tako su Lakobrije iz Beograda ponovo dospele u svoj grad. Nažalost, jedan od njih, Slavko Lakobrija, nije dočekao kraj rata. Streljan je na Banjici 1943. godine u nemačkim odmazdama. Ostalih četvoro članova porodice dočekali su oslobođenje 1945. Nedugo potom, neko im je zazvonio na vrata beogradskog stana. Bili su to – Slavko i Branka. Došli su iz Miloševog Brda, našavši adresu „beogradskih” Lakobrija preko policije. I ispričali im priču iz logora, koju je Radmila Ristić podelila s čitaocima našeg lista.

Komentari18
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Poznato je da su trovale decu
Jacu decu su su katolicile i davale rimokatolickim porodicama, a slabije su slale u logore ili "uspavljivale". Postoji mnogo svedocenja. Nad Srbima u NDH je izvrsen genocid. Jedinstven na svetu jer su pobijena deca u velikom broju i na najsurovije nacine, casne sestre nisu sacuvale nikog da bi ga vratile u njegovu veru i porodicu. Casne sestre su bile deo klerikalno-nacistickog sistema NDH.
Igor
Kakve su to pretenciozne priče i konstrukcije o časnim sestrama i smrtonosnim injekcijama? Navedena djeca su predana na čuvanje i nažalost, veliki broj ih je umro od raznih bolesti i pothranjenosti. Davane su im injekcije kako bi ih održali na životu, a ne da ih ubiju. Da su ih htjeli ubiti, učinili bi to odmah bez injekcija i nebi ih predali časnim sestrama. Baš me zanima da li će moj komentar biti po volji redakcije i objaviti ga.
Anabela
Deca, srpska sirocad u Hrvatskoj i BuH= znaci, nikada nisu imala priliku da saznaju ko su. Drzava i porodice koje su ih "prigrlile" sakrili su od njih zlocin izvrsen nad roditeljima, verom i narodom te istedece, koju su "prigrlili". Nimalo ne bi bili srecni da su saznali. Neizreciv kolektivni zlocin.
Vida
Nije to nikakava "konstrukcija" nego istorijska cinjenica. Uniforma ne cini covjeka. Raspitajte se malo sta su neke casne sestre radile po podrumima crkava u Kanadi, Engleskoj, Francuskoj itd, i ko je zatvarao oci na pedofoliju ciji skandal potresa cijeli svijet. Neke "casne" su same vodlile djecu u podrume, iako su jako dobro znale ste se tamo desava.
Prikaži još odgovora
Vlada
I meni se je kao djetetu, nakon cijepljenja protiv TBC-a zagnojilo mjesto cijepljenja. Dugo je trajalo i bilo je bolno. I nisam bio jedini.
Леон Давидович
Сличне методе као и у Аушвицу где су између осталог изводили и медицинске експерименте на деци и одраслим , између осталог убризгавајући и отровне материје.
cjepidlaka
Godina 1975. septembar, Korčula. Kupajući se po gotovo svaki dan vjetrovitom vremenu, dobijem prvi put prilično jaku glavobolju. Javim se lokalnoj ambulanti i smjeste me, nakon pregleda, na kraću terapiju u ruke tamošnjih časnih sestara koje su dio medicinskog osoblja. U boljim rukama prije i poslije toga nisam bio.
pera
i nije vam valjala jugoslavaija a i bravar je bio gori nego ovi sad ???

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.