Subota, 25.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
BALKANSKI EVERGRIN

Tajna poslednjeg napada

Aleksandar Mitrović primio je teledirigovani pas od Dušana Tadića na tridesetak metara od gola Republike Irske. U jednoj sekundi, on podiže pogled ka golu Iraca, vidi da je golman Travers istrčao nekoliko metara od linije. Upućuje savršeno precizan lob udarac i ma kako se činilo da lopta putuje dugo, ona upada u mrežu. Često slušam kako je fraza „genijalni sportista” kontradiktornost, ali stavimo se za trenutak u ulogu Mitrovića koji je tipični centarfor starog kova: uglavnom se rve u šesnaestercu sa halfovima, a potom glavom ili volejima postiže golove.

Ovoga puta, u 73 minutu, on je bio suočen sa ogromnim psihološkim teretom. U engleskom Fulamu je nekoliko meseci na klupi za rezerve, toliko dugo sedi na njoj da je ulubio. Potom, u prvoj kvalifikacionoj utakmici za odlazak na Svetsko prvenstvo u Kataru, ulazi u igru tek u drugom poluvremenu. Nacija, izmorena skandalima u fudbalu i oko njega, dobija nadu u novom selektoru Draganu Stojkoviću Piksiju, jednom od najvećih fudbalera Jugoslavije i Srbije svih vremena, čija harizma nadilazi sve ostale igrače koje je okupio.

U tom, 73. minutu, bilo je 1:1 i činilo se da nas čeka repriza još jednog fijaska koji se u mitskom shvatanju šutiranja lopte, smatra nacionalnom tragedijom. U jednoj sekundi, dakle, Mitrović mora da donese odluku. Nema vremena da pogleda nazad, da oseti dah irskih halfova nad vratom, dok istovremeno njegov mozak mora da proračuna udaljenost Traversa od gol linije, a da zatim u trku, udari loptu tako da ona svojom putanjom bude savršeno rešenje jednačine čiji je ishod gol.

Taj lob udarac je tako maestralno izveden, da se može smatrati vrhunskim dometom iz fizike, umetnosti i psihologije. Kako kome drago. Možda će upravo taj šut koji je preokrenuo rezultat, jer posle loba, Mitrović je ubacio još jedan, udarcem glavom, odvesti Srbiju na Svetsko prvenstvo. Poznato je kako uspesi nacionalne fudbalske reprezentacije utiču na psihološko stanje nacije. O finansijama da ne govorimo.

Upravo na istom stadionu, na istom delu terena, 20. oktobra 1982. godine, Dijego Armando Maradona u dresu Barselone, učinio je nešto slično, prebacivši nežnim lobom Aleksandra Diku Stojanovića, golmana Crvene zvezde. O tom potezu priča se i danas. Svaki muškarac koji je bio na prepunoj Marakani te večeri, zapamtio je taj trenutak do kraja života: kao kada je prvi put čitao „Nečistu krv” Bore Stankovića, gledao u televizijskom prenosu let na mesec, slušao Šestu simfoniju Petra Iljiča Čajkovskog ili bio na koncertu Rolingstonsa na Ušću. Nisam li, uostalom, konstatovao da je njegovom smrću, 25. novembra, okončana 2020. godina, ma šta pisalo na kalendaru. Za svetske medije, od „Lekipa”, „Špigla”, „Njujork tajmsa”, „Politike”, da ne nabrajam dalje, Dijego Armando je proglašen sa Boga, a da nijedna verska konfesija to nije smatrala za jeres. I zašto bi, kada su ga takvim videli svi, od favela Buenos Ajresa do Komčatke i Rta dobre nade. Ključno pitanje je zašto? Odgovor je jednostavan. On je otelotvorenje fudbalskog genija koji se van terena ponašao kao svako od nas. Kao osvajač Svetskog kupa, grešnik i gubitnik. Poput nestvarnog Džordža Besta. Na omeđenoj travi, njegova igra je bila veličanstveni prikaz savršenstva. Kada bi izašao van stadiona, postajao je izgubljeni slučaj. Kažu da je često igrao mrtav pijan.

Kako ovaj tekst pišem pre utakmice Srbije i Portugalije, nisam prorok da pogađam rezultat, jer će Portugalce predvoditi Kristijano Ronaldo. Da li je previše reći da je on genije? Nikako, jer Kristijano to zaista i jeste. Neko će u njemu videti tek običnog čoveka koji trči za loptom, zaradivši više od milijardu dolara i mnogi će se, na prvu loptu, zgroziti na samu pomisao da je zaradio mnogo više od Spinoze ili Mocarta.  

Konstatacija da su sportisti pametni kao astrofizičari koji rešavaju kosmičke misterije ili su kreativni kao savremeni Mikelanđeli, deluje pomalo nategnuto. Ronaldo je Ronaldo jer je isklesan, zastrašujuće brzi primerak koji je zagospodario osnovnim fudbalskim veštinama: dribling, šut i dodavanje. Razvijeni mišići, brzina i kreativnost u igri ne zahtevaju genijalnost. Taj termin je rezervisan za nadarene.

Da li je baš tako? Najveći sportisti moraju da obrade višestruki protok informacija u realnom vremenu, pod ekstremnim pritiskom. Dok matematičar dešifruje revolucionarne teoreme, po kabinetu ga ne jure halfovi, ako je reč o fudbalu, ili centri visoki 2,20 i teški 140 kilograma, pokušavajući da ga sruše s leđa, blokiraju ga ili mu razbiju kompjuter.

Prebacimo se na košarkaški teren i finala svetskih prvenstava, olimpijskih igara ili na NBA ligu. Stavite se u kožu Dejana Bodiroge, Saše Đorđevića ili Nikole Jokića. Rezultat je nerešen, do kraja je ostalo još nekoliko sekundi. Televizijski prenos gleda milijardu ljudi, na tribinama je nekoliko desetina hiljada, a mi, koji ih gledamo, bežimo od televizora što dalje, prekrivamo rukama oči ili zovemo Hitnu pomoć. Šta rade oni tog trenutka? Pitaju se gde su im čuvari, u kakvoj formaciji je raspoređen njihov napad i protivnička odbrana. Hoće li krenuti levo ili desno, da li treba dodati, šutirati, ili ići na ulaz, jer od tih odluka zavisi hoće li u istoriji ostati upisani kao Mocart ili Salijeri. Njihova inteligencija je konstantno vidljiva i merljiva, kao na displeju, jer oni znaju da se taj trenutak nikada više neće ponoviti. Van terena, oni možda ne bi postali članovi Mense, ali kada su u njemu, u njihovom čarobnom svetu u koji zavirujemo kao u modernu bajku, znamo kakav će biti njen kraj. Živećemo srećni, do kraja života. Nisu li Sale Đorđević, Dejan Bodiroga i Nikola Jokić, čuvari najveće srpske tajne – tajne poslednjeg napada, koji se prenosi s kolena na koleno.

Postoji samo tih nekoliko sekundi o kojima će se pevati, slaviti, pisati doktorske teze, naučna istraživanja i graditi nacionalni mitovi. Džon Krakojer, profesor neurologije i neuronauke u medicinskoj školi na Džons Hopkins Univerzitetu i koautor studije „U mozgu vrhunskih sportista: nervni procesi koji pokreću visoka dostignuća u sportu”, za američki magazin „Tajm” je, izučavajući fenomen Lebrona Džejmsa, konstatovao: „Reći da je Ajnštajn više razvijen genije od Lebrona, jeste nonsens”.  

O Novaku Đokoviću je suvišno i govoriti. Postoji li usamljeniji čovek na svetu od njega, dok pogađa liniju, spasavajući meč lopte protiv Federera ili Nadala, a potom osvaja još jedan grend slem? Nole nije Euklid, ali je dostigao perfekciju geometrije. Nije ni Frojd, ali je nestvarno miran, dok prodire u podsvest Rodžera i Rafe. Nije ni Alfred Hičkok, ali njegova finala su ravna Vrtoglavici!

Komentari8
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

straja
Mislim da g.Apostolovski namerno,(ili je ipak on laik za fudbal) opisao neke fudbalske detalje kao osoba koja nikad nije sutnula fudbal a ni bio posmatrac vise od nekoliko puta! I za jednu i drugu mogucnost ckanak je INTERESANTAN !!!...da da a nekad su ovakve clanke u Politici pisali Ljuba,Miroslav....sportski komentatori!!...mada je MR bio izvrsta i u drugim oblastima novinarastva!!!
Branko Tesic
Prerano je Jokica stavljati u isti kontekst sa Djordjevicem i Bodirogom. Za sada samo dobro igra, a tek treba da osvoji nesto i dokaze se titulama i odlucujucim kosevima kao lider pa da zasluzi takva poredjenja i drustvo u koje ste ga stavili. I u sadasnjem timu reprezentacije njemu ne bi isla lopta u poslednjim i odlucujucim sekundama utakmince.
Tesa Brankovic
Tacno tako. Lopta bi isla Bogdanu ili Teu, i zato smo u poslednje vreme tu gde smo. Jokic je doneo svojim timovima mnogo vise pobeda nego ostatak srpske reprezentacije zajedno, ali mali Sale ili Moka moraju da "pimplaju" loptu do zalaska Sunca jer ce u suprotnome doci do pomracenja istog. Treneri poput Dr. Nikolica, Zeravice, Novosela, Dude, Robije ili Pesica su znali i razumeli te stvari. Sale kao trener to ne razume jer razmislja kao Sale igrac. Zato Bodiroga i nije trener.
Зоран Маторац
Кад смо код лобова. Онај Марадонин гол Звезди је био толико ефектан да му је цео стадион аплаудирао. Био сам на тој утакмици.
cjepidlaka
Apostolovski,iako šarmantno,preuveličava Mitrovićevo majstorstvo kod lob gola.Nije on slao na protivnički gol krstareću raketu, određujući prethodno azimut, distancu, visinu i dubinu lopte...Namjestilo se tako da je lob bio najlogičnija odluka.Pa ja sam,evo, u mečevima vršnjaka iz dvaju sela pored Bosne,dok smo među kukuruzima napasali krave,na čuvenoj Krakači,dao barem 3-4 ovakva gola.Dr Šuco mi je svjedok,iak sam njegovima toliko puta provlačio kroz noge da polovina i sada ne govori sa mnom.
luis
ima prekrasan dokumentarac o tome kako ronaldo prikuplja, analizira i koristi podatke u djelicu sekunde. rijec je o istrazivanju kojem se podvrgao. izmedju ostalog su testirali i njegovu reakciju u potpunom mraku. potrazite ga. nesto nevjerojatno.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.