petak, 25.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
INTERVJU: PRIMOŽ ČUČNIK, pesnik

Pesme unedogled ispravljam

Književnost kao takva, nažalost, nikad ne može da promeni svet ili čoveka nabolje, to je naša nesreća. I naša šansa, kao što je rekao Beket, da pokušamo što bolje da propadnemo
(Фото: приватна архива)

U okviru programa „Kreativna Evropa”, izdavačka kuća „Heliks” objavila je nedavno knjigu pesama „Kao dar” slovenačkog pesnika Primoža Čučnika (Ljubljana, 1971), u prepevu Ane Ristović. Čučnik je autor desetak pesničkih knjiga, piše i eseje, a bavi se i književnim prevođenjem sa engleskog i poljskog jezika. Razgovor s pesnikom, inače urednikom revije „Literatura” i osnivačem ljubljanske izdavačke kuće „Šerpa”, realizovali smo uz dragoceno posredovanje njegove srpske prevoditeljke Ane Ristović.

Džon Lenon je imao 28 godina kad je, u pesmi „Akros di junivers”, pevao: „Ništa neće promeniti moj svet.” Da li biste i vi danas, u svojoj pedesetoj, mogli isto to reći? Može li nešto ipak da promeni vaš svet?

Poeziju sam ozbiljnije počeo da pišem kad mi je bilo sedamnaest godina, a baš u dvadeset osmoj sam objavio prvu zbirku pesama. Moje pisanje se sve vreme menjalo. To stalno učenje za mene je, zajedno s prevođenjem, bilo važno iskustvo jer je donosilo neprestane promene u razumevanju pesme i pesničkog viđenja sveta, pri čemu mislim da se, kao osoba, nisam suštinski promenio. Ali svoj pesnički svet želeo bih da vidim kao tragalački, otvoren, igriv, širok i, u nekom suštinskom smislu, nesputan i slobodan. Verujem, međutim, da sam pisanjem i svojom uronjenošću u slova uspeo da barem malo promenim i sebe. Književnost kao takva, nažalost, nikad ne može da promeni svet ili čoveka nabolje, to je naša nesreća. I naša šansa, kao što je rekao Beket, da pokušamo što bolje da propadnemo.

Koliko je vama kao pesniku važan zavičaj? Čitajući vaše stihove, čovek na mahove stiče utisak o nekoj poznatoj, ali ipak „preokrenutoj” Sloveniji. Kod vas kao da su Alpi topli, a Jadran hladan.

Slovenija, odnosno, pre bih rekao, Ljubljana i mesta u kojima sam odrastao, a to je selo u Dolenjskoj, za mene imaju status neke primarne prirode. U knjizi „Kao dar” taj status potvrđuje i povratak u detinjstvo, mnoge pesme povezane su upravo s tim; u vreme kad sam pisao tu knjigu, pesnikinja Ana Pepelnik i ja dobili smo prvo dete – zato u knjizi ima toliko igračaka. Deo knjige napisao sam u Berlinu, dakle u velegradu i u inostranstvu, gde sam dvaput bio na književnoj rezidenciji. Velegrad i tuđina u knjizi igraju ulogu društva, istorije, civilizacije, kapitalizma kao preovlađujućeg društvenog poretka. Time ne želim da kažem da je Slovenija isključena iz tog društvenog dešavanja, nikako ne. Slovenija je upravo deo celine sveta koji se odražava u (mojoj) poeziji, ali je privilegovana u tom smislu što u sebi ima nepobitni element prirodnog iskustva odrastanja, prvih spoznaja, ljubavi, koje tuđina nema. Slično je, rekao bih, sa Jadranom. Naša nekadašnja zajednička država za mene je takođe izvor tog prvog, prirodnog iskustva. Svet, naravno, može biti nasilan, hladan i neshvatljivo nepravedan, i treba ga kritički vrednovati, ali, po mom mišljenju, Alpi, kao i Jadran, jesu nešto toplo. Moj svet je svet mekih rubova. Pored toga, čini mi se da je geografska karta Slovenije idealan spoj takozvane prirode i društva, sve je skupa na malom prostoru i sve vreme se prepliće, prelazi jedno u drugo. „Kao dar” je, po osećaju, uglavnom elegična knjiga, koja klizi kroz svet kao objektiv kamere, bez neke velike nostalgije ili sentimentalnosti.

Kad bi vas neko upitao koja vam je od zbirki koje ste dosad objavili najdraža, da li biste imali precizan odgovor, ili biste morali da navedete bar dve-tri?

Za najbolju svoju knjigu verovatno bih izabrao upravo ovu koja je prevedena na srpski jezik; njom sam okončao jedno razdoblje, i ona mi je otvorila neke nove puteve. A moguće je da mi je najdraža zbirka „Mikado”, koja je znatno drugačija od svih knjiga koje sam objavio. U njoj je do kraja izvedena moja predstava, odnosno razmišljanje (pevanje) o slušanju i uhu kao glavnom pesničkom organu, doduše, ne samo na ravni kakve onomatopejske ili zvučne poezije već s njenim elementima i, uglavnom, na semantičkom nivou.

U jednoj pesmi kažete: „Ovo sam počeo da pišem iz sažaljenja.” Ovako izvučen iz konteksta, da li taj stih, zapravo, štošta govori o vašoj stvaralačkoj motivaciji uopšte?

Ne bih mogao reći da me generalno motiviše baš sažaljenje. Ono, doduše, jeste važno u svetu u kojem živimo; u pesmi u kojoj se pojavljuje taj iskaz želeo sam da se uživim u posebnu situaciju napuštenosti, emigrantstva, beskućništva. U nešto, dakle, što u suštini nisam doživeo, ali sam pokušao da razumem, jer poezija je uvek obeležena nekom vrstom bezdomstva. Moja pesnička tradicija uglavnom crpi iz jezika s kojih prevodim, a to su engleski i poljski. Pored toga, pesma koju pominjete je, na izvestan način, posebno nadrealistička, u njoj veliku ulogu imaju snovi. Pre bih rekao da je moja osnovna motivacija mašta u kombinaciji s radošću pisanja, pri čemu posle te radosti dolaze i muke, jer svoje pesme obično unedogled ispravljam.

Kakva je slovenačka pesnička scena danas? Pratite li i mlađe i sasvim mlade autore, možete li da izdvojite neko ime, neku knjigu?

Kao urednik pratim, ali sigurno nisam upoznat sa svim. Ima mnogo mlađih autora i autorki, neki počinju da objavljuju kao zaista veoma mladi. U poeziji trenutno preovlađuje neki glavni tok narativne poezije, nešto je manje one koja više ulaže u rad na jeziku, jezičku igru i druga tradicionalnija pesnička sredstva. Lično mi nije toliko bliska poezija koja je nereflektovano previše slična prozi, takva poezija teško me privuče. A imena... Muanis Sinanović je, na primer, pre nekoliko meseci objavio dobru knjigu „Krhki karavani”. Sviđa mi se i poezija Vesne Liponik. Pre neku godinu sam u svojoj izdavačkoj kući objavio prvenac Nade Kavčić „Uho i senka”, koji mi je veoma drag. Na kraju krajeva, imam i u svom domu jednu pesnikinju koja mi je veoma draga, a i mlađa je od mene.

Komеntari0
23ea5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.