četvrtak, 13.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 03.04.2021. u 16:15 Zora Darina
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

I mrtvog ga volim

Džulija je vrlo zgodna žena a svog muža Nikolu upoznala je tako što je podletela biciklom njemu pod auto. On ju je na rukama odneo u bolnicu. Poznanici su je savetovali da ga tuži, ali ona nije htela da laže. Nikola je svaki dan dolazio u bolnicu, bila je to obostrana ljubav na prvi pogled.
Фото ЕПА ЕФЕ - Л.К.

Moja drugarica Liza, Australijanka, otkako je probala pekmez od šljiva koji pravim godinama, stalno me molila da odemo u berbu šljiva i da pekmez pravimo zajedno.  
Obećano-učinjeno. Otišle smo da naberemo šljiva u duboku unutrašnjost Novog Južnog Velsa, nekih pet sati vožnje kolima od Sidneja. Pošto su svi članovi njene i moje familije bili zauzeti, nas dve smo išle same.
Procedura za berbu bilo kog voća u Australiji je takva da nazoveš vlasnika farme, kažeš kad ćeš doći, bereš i jedeš voća koliko hoćeš besplatno a platiš samo ono što nosiš kući.
Pri povratku nismo se vraćale istim putem jer na taj način upoznajem zemlju u kojoj živim. Priroda u seoskim sredinama u Australiji je toliko lepa da se rečima ne može opisati. Ceste su fenomenalne i ako bi me neko pitao šta najviše volim u ovoj zemlji, bez razmišljanja bih odgovorila da su to ceste. I u najudaljenijoj nedođiji, one su široke, označene signalizacijom, lepo asfaltirane.
Cesta kojom smo putovale, vijugala je između nepreglednih zelenih pašnjaka na kojima su pasle krave, ovce, lame, koze i kenguri. Iznad tih predela bejahu slojevi oblaka i sunce.

Foto Piksabej

Dok je drugarica pričala o mužu i deci, osetila sam da sa autom nešto nije u redu.
- Mislim da mi je ispustila guma - rekla sam Lizi.
- Ma daj, ti se šališ - uzviknula je ona.
Zaustavila sam auto i bila sam u pravu; prednja leva guma je bila poluprazna. Pokušala sam da pozovem „Pomoć na cesti" ( nešto kao kod nas Auto-moto društvo) ali nije bilo signala.
Počela sam u sebi da psujem kako sam bila guska dok sam išla u auto školu. Kad je instruktor govorio da trebam da naučim da promenim i okrpim gumu ja sam se smejala, misleći da mi to nikad neće trebati. I nije.., sve do sad.
Liza je počela da paniči:
- Nismo srele ni jedno auto, nema signala. Možemo ovde biti danima, može nas napasti kengur.
- Da, i vuk. I medved, našalila sam se ali mi baš i nije bilo do šale.
Dok sam razmišljala šta da uradim, u daljini sam ugledala kuću. Po mojoj proceni, nekih petnaestak minuta hoda.
- Vidiš li onu kuću, upitala sam Lizu pokazavši rukom.
- Vidim.
- Ja idem dole a ti ostani pored auta u slučaju da naiđe neko.
- Ti si luda, uzviknula je.

Foto Piksabej

- Šta ako te neko siluje ili ubije?
- Ne boj se. Ja volim ljude i idem ka toj kući sa dobrim namerama.
-  Gospode Bože, ti i tvoja filozofija, opet je uzviknula.
Nisam se obazirala na Lizine reči već sam krenula ka toj kući, jedinoj u celom okruženju.
Nakon nekih 20 minuta hoda, stigla sam do ograde od te kuće.
- Halo! Ima li koga, viknula sam.
Iza kuće odmah su se pojavila dva vučjaka glasno lajući i trčeći ka ogradi.
Lavež pasa je izveo njihovu gazdaricu iz kuće.
- Dobar dan. Izvinjavam se na smetnji. Ja sam Zora. Ispustila mi je guma na kolima, rekla sam i pokazala rukom ka autu koji se video na cesti.
- Ko je sa Vama, upitala je oprezno.
- Moja drugarica Liza, odgovorila sam.
- Kog vraga dve same žene rade u ovoj nedođiji, nastavila je strogim tonom.
- Išle smo u berbu šljiva.
Moja sagovornica se tad nasmejala i odmahnula glavom.
- Pokušala sam da nazovem „Pomoć na cesti” ali izgleda da ovde nema signala.
- Da, nema signala, odgovorila je.
- Mogu li sa vašeg kućnog telefona pozovem pomoć?
Prvo me je pogledala od glave do pete, i kad sam već pomislila da mi neće dozvoliti da telefoniram, progovorila je:
- Ne trebate nikoga zvati, ja ću vam pomoći. Ako imate rezervni točak, ja ću ga promeniti. Ako nemate, okrpiću ću gumu.
- Jao, hvala vam.
- Sačekajte me tu. Idem po alat.
Išle smo uz brdo brzim korakom, jedna pored druge.
- Ja sam Džulija, progovorila je moja sagovornica, nakon nekoliko minuta tišine.
- Lepo ime, odgovorila sam.
- I Zora je lepo ime, reče Džulija.

Foto Piksabej

Iznenađena što je upamtila moje ime, skoro da sam počela mucati.
- Pa ja ne mogu da verujem?
- Otkud ste, nastavila je Džulija.
Kad sam objasnila ko sam i šta sam, ona se meni obratila na srpskom:
- Kad si kazala Zora, ja bila srećna. Moja svekrva bila Zora.
Tek tada sam ostala bez teksta. Nakon nekoliko minuta od iznenađena, rekoh:
- Pa vi ste moja zemljakinja.
-  Ne , nisam. Ja sam Ozi (naziv za Australijance). Moj muž bila Srbin i ona umrla pre pet godina. Deca nismo imali.
- Kako onda znate srpski?
- Moj muž mene učila srpski, ja njega učila engleski. Moj muž bila lep kao glumac i mnogo dobra u soul ( engleski naziv za dušu). Ja mnogo volela moj muž.

I mrtvog ga volim. (Zanimljivo je bilo da je ovu poslednju ovu rečenicu izgovorila sasvim  tačno).
Tako razgovarajući, brzo smo stigle do kola. Drugarici Lizi, čije su oči bile pune suza, predstavila sam Džuliju koja se odmah prihvatila posla. Za nekoliko minuta točak je bio zamenjen.
Džulija nas je pozvala svojoj kući. Prvo šta sam primetila u kući, beše ikona Svetog Đorđa.
Džulija je uhvatila moj pogled, rekavši:
- To je slava moj muž i moja.
Onda se izvinila Lizi što će pričati sve vreme srpski, objasnivši da ga nije pričala otkako joj je muž umro. Tako sam ja bila prevodilac Lizi.
Džulija je pričala kako živi sama. Društvo joj prave dva kera, kokoši i jedna mačka. Prijatelji je obilaze jednom mesečno. Ostanu po nekoliko dana.

Džulija ima 68 godina, mada bih joj ja dala desetak manje. Prelepa žena. Veoma zgodna.

Svog muža Nikolu upoznala je pre 40 godinu na veoma neobičan način. Podletela je svojim biciklom njemu pod auto. On ju je na rukama odneo u bolnicu. Savetovali su je neki poznanici da ga tuži, kao da je on kriv, pošto nije bilo svedoka. Nije mogla lagati. Nikola je dolazio svaki dan u bolnicu u posetu.

Beše to obostrana ljubav na prvi pogled.

Čim je ozdravila, venčali su se i kupili tu farmu. Bavili su se uzgojem krava i proizvodnjom kiselog kupusa. Nakon njegove smrti prestala je sa tim poslom jer sama ne može izdržati toliki posao.
Posle ispijene kafe, Džulija nas je pozvala u obilazak farme. Pokazala nam je bazene za kiseljenje kupusa, furunu u kojoj jednom nedeljno ispeče hleb, baštu punu raznog povrća i pušnicu za sušenje mesa.
Imala sam osećaj kao da obilazim domaćinstvo u svojoj zemlji. Od tolike radosti, uzviknula sam:
- Pa ovo je neverovatno!
- To je mene moj muz sve učila. Ja pravim slanina, pršuta, kobasica, svinjska mast i čvarak.
Džulija nam je objasnila, da bez obzira što je njen muž umro, njihovi zajednički prijatelji i dalje dolaze da prave svinjokolj kao što su radili svih godina njihovog braka. Onda te proizvode podele.
- Sve je isto, samo nema moja Nikola.
Kad smo se vratile u kuću, Džulija nam je servirala srpski meze i domaći hleb.

Na rastanku je bilo i suza. U kolima, moja drugarica Liza je prokomentarisala:
- Ti nisi Zora već Zoro. Ja umrla od straha za tebe a ti našla nekoga da nam pomogne, da nas nahrani i napoji.
- Pusti ti mene, ja nisam bitna. Nego, da li si ti videla šta znači prava, iskonska ljubav?

Dok priča o svom mužu, iz njenih očiju isijava sreća. Iako sama, ta žena i dalje radi ono što ju je naučio njen muž.

Iz ljubavi prema njemu, čak je naučila i njegov jezik. 

Kako reče:„I mrtvog ga volim”.
Ljubav o kojoj se može snimiti film.
 

Zora Darina, Sidnej, Australija

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 
 



                           

Komеntari55
a324a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dijana
Predivna prica pisana perom umetnika. Citajuci pricu, pred ocima su mi se stvarale slike sa tog divnog kontinenta.
Александар
Ко год да сте свака част за причу... Похвала уредницима... Коначно сте престали с пропагандом...
Барбара Аксентијевић
Диван текст за почетак, средину и крај дана :) Хвала!
Ja
Lepo ste me rasplakali ovim tekstom. Predivna prica!
Tanja Ilic
Предивна прича! Оплемењује! Свака част свакој учесници ове приче, поготово Зори и Џулији!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja