četvrtak, 13.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 04.04.2021. u 20:55 Aleksandar Miletić
SVETISLAV PEŠIĆ, košarkaški trener

Smisao života je porodica, a ne košarka

„Nemoguće je plivati trenerskim vodama bez podrške porodice, tako da osećam pomalo grižu savesti što nisam uvek bio u stanju da vratim tu ogromnu ljubav i podršku koju sam od nje dobio”, kaže novi član Fibine kuće slavnih
Светислав Пешић (Фото ЕПА ЕФЕ - Л.Б.Т.)

Svetislav Pešić (71) – jedini trener koji je osvajao takmičenja u svim kategorijama pod okriljem Svetske košarkaške federacije (FIBA) – pre nekoliko dana je primljen u Fibinu kuću slavnih u Ženevi. Sa Jugoslavijom je bio šampion Evrope s kadetima (Gmunden 1985) i juniorima (Ruse 1986), sa omladincima prvak sveta (Bormio 1987), sa seniorima prvak Evrope (Istanbul 2001) i sveta (Indijanapolis 2002).

Evropsko zlato ima i sa Nemačkom (1993), dok je sa klubovima osvojio 17 trofeja, od kojih je najvrednija Evroliga, sa Barselonom, 2003. Danas je manje poznato da je bio odličan košarkaš, kandidat za reprezentaciju u njeno prvo zlatno doba. 

Bio je i evropski šampion sa Bosnom 1979 (uz Lola Sainza jedini koji ima tu titulu i kao igrač i kao trener). Njegov trenerski opus danas će neki različito gledati: Nemci će ga dizati u nebesa kao tvorca najvećeg uspeha njihove reprezentacije i „oca” berlinske Albe, Barselona kao trenera koji joj je doneo prvu titulu evropskog prvaka i jedinu triplu krunu, Đirona po jedinom evropskom trofeju… On ima svoj ugao gledanja na sve to…

– Došao sam i ja na red da uđem u taj krug ljudi koji su stvarali i menjali košarku i to me čini ponosnim – kaže Pešić na početku intervjua „Politici”. – Zahvalan sam da je moja karijera ovako vrednovana. Stalno se nadam da nije došao kraj karijere, ali vidim da me polako sele u penziju čim stižu ovakva priznanja. Kad sam se 2018. vratio u Barselonu i kad smo opet osvojili Kup Španije – prvi trofej tog kluba posle četiri godine – za mnoge je to bilo iznenađenje jer je Real te godine bio pobednik Evrolige u Beogradu, sa igračima kakvi su Dončić, Ljulj, Rodrigez i ostali. Tada me je pozvao moj brat i kazao mi: „Sad idi u penziju”! A ja sam mu rekao: „Pa ja sam u penziji već pet godina”!

Šta je najvrednije od onoga što vas je preporučilo za ovo priznanje?

Sledeće godine biće 40 godina otkako sam postao trener. Mislim da ljudi koji odlučuju o ovom priznanju vrednuju sportske rezultate, ali i neke stvari koje ne mogu da se izmere kroz prizmu pobeda i poraza. Siguran sam da gledaju i sve ono što sam uradio za ovaj sport u Jugoslaviji, Nemačkoj, Španiji, gde moja misija nije bila samo da otkrivam talente, da ih usmeravam, da osvajam titule, već da utučem na stvaranje košarkaške klime u nekim sredinama.

Recimo, ponosan sam i na to što su tri nemačka grada u kojima sam radio – Berlin, Minhen i Keln – postali šampioni. Danas su u Evroligi tri kluba u kojima sam od početka dao neki pravac kojim će da se kreću: Bajern, Alba i Crvena zvezda. U tom takmičenju su i Valensija i Barselona koje su već imale ogromnu tradiciju. Stekao sam utisak da su sada nagrađeni moja posvećenost košarci i moj uticaj na njen razvoj u nekim sredinama. Na primer, kad sam sa Đironom osvojio Evrokup, to je za njih bilo veliko kao Evroliga.

Čemu ste težili kao trener?

Moram da pomenem jednog od trenera koji su me trenirali – Ranka Žeravicu – i nešto što je rekao dok je bio trener u Saragosi. Kad smo bili na jednom sastanku, na kojem se govorilo o krizi jugoslovenske košarke, bio je kao i obično vrlo odgovoran, precizan i zahtevan, ali ne i negativan. Međutim, jedan od prisutnih trenera mu je rekao da bi trebalo da „ućuti i da nastavi da trenira zonski tim u Saragosi”! Na to je Ranko odgovorio mirno i ponosno: „Ja sam trener od rođenja – mogu da treniram i ekipu koja osvaja zlatnu olimpijsku medalju u Moskvi, ali i zonski tim u Saragosi.”

Zato se između ostalog i pitam šta je uspeh jednog trenera: da li su to samo trofeji ili još nešto. Meni takođe nikada nije bilo potrebno da budem trener u NBA ili Evroligi da bih uživao u trenerskom poslu. Već suprotno: išao sam u klubove i gradove u kojima sam mogao da dam pečat mog košarkaškog znanja i entuzijazma. S manje ili više uspeha sam počinjao i završavao te moje misije. Verovatno je i to jedan od razloga za ovakvo priznanje.

U ovakvim prilikama laureati se trude da ne zaborave one koji su im pomagali na tom putu. Ko je sve zaslužan za vaš uspeh?

Prvo i osnovno, za bilo kakav posao, potrebna je ogromna ljubav i posvećenost. To su meni usadili moji treneri dok sam bio igrač: od Zvonimira Minčića u Pirotu, preko Branislava Rajačića, Ranka Žeravice i Bogdana Tanjevića. Svako je na svoj način uticao na mene kao na osobu i trenera. Naravno, šta je trener bez igrača. Oni su ti koji stvaraju trenera, menjaju ga, motivišu ga. Srećan sam kada me većina njih i danas pozove i pita: Kako ste kouč? 

Uvek ste velike zasluge za svoj uspeh pripisivali porodici?

Porodica je najvažnija u životu da bi čovek bio srećan. Ona je smisao života, a ne košarka. Meni je porodica dala neverovatan vetar u leđa i nekako osećam da joj nisam do kraja vratio podršku koju sam od nje uvek imao. Život trenera je buran, stresan, neizvestan… Nemoguće je plivati tim vodama bez podrške i razumevanja porodice. Osećam po malo grižu savesti što nisam uvek bio u stanju da vratim tu ogromnu ljubav i podršku koju sam dobio. Sada kad imam malo više vremena, trudim se da budem bliže supruzi, deci i unucima.

Kad pričate u Pirotu s vašim prijateljim iz detinjstva, šta oni najviše vrednuju od vaših uspeha?

Pobeda protiv Amerikanaca i finale sa Argentinom na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002! Bilo je to vreme komplikovane situacije u Jugoslaviji, tri godine posle bombardovanja, a mi smo savladali fantastičnu ekipu američkih profesionalaca na njihovom terenu. To je za narod koji voli košarku i napaćenu Srbiju bila velika satisfakcija, da kroz sport pokažemo snagu i privrženost svojoj domovini. Mislim da je to jedan od najvećih uspeha i naše košarke i moj lično. Svakako, uvek sam emotivno vezan i za moje omladince i zlatnu medalju u Bormiju 1987, od Rusea i Gmundena, te tri-četiri godine kada sam praktično bio trener početnik. Ja sam trenirao te momke, a oni su trenirali mene. Zajedno smo sazrevali.

Onda moj odlazak u Nemačku, u drugo podneblje, drugi način života, gde sam shvatio da moram da se menjam da bih uspeo. Do tada sam mislio da je najvažniji posao trenera da menja igrače i stvara im nove navike, ali je Nemačka mene menjala iz dana u dan. Ja sam se prilagođavao njima, a ne oni meni. Bez ogromne podrške koju sam imao u toj zemlji nikada ne bih uspeo. U Srbiji često čujemo da nas Srbe svi mrze, ali ja to ne prihvatam. Ja sam stranac koji je na svakom mestu osetio i podršku i respekt. Mi nismo nebeski narod – kako sami sebe uzdižemo – već smo narod kao i svaki drugi, koji pripada celom svetu. Ako u svakoj prilici i na svakom mestu budemo pokazivali svoju vrednost, onda nećemo morati da brinemo da li će neko da nas mrzi.

Da li za nečim žalite, da li vam nešto nedostaje?

Kad je reč o sportu, žao mi je što nisam završio Fakultet fizičke kulture – DIF, iako sam završio i Višu trenersku školu i ekonomiju. Čitav život sam u sportu i možda je tu trebalo da budem uporniji. Privatno mi najviše nedostaju roditelji, majka Dušanka i otac Sreten.

Šta biste savetovali mladim trenerima?

Pošto sve više bivših igrača postaju treneri, poručio bih im da budu racionalni i mudri, da izvuku maksimum iz svojih igračkih karijera, ali i da shvate da nisu više igrači, već da treniraju neke nove igrače. Da ne govore – kad sam ja bio, ja sam bio to i to, već da znaju da se sve menja automatski: sad niko više ne misli na tebe, a ti moraš da misliš na sve, jer si ti sada zbog nekoga tu, a nisu drugi za tebe tu. Nije dovoljno da prođu posle utakmice pored igrača i da mu kažu – bravo super si igrao – jer svakodnevna komunikacija i dijalog sa igračem su mnogo važniji od  bilo kakve pohvale.

Komеntari8
7571f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Топлица
Ред је да признамо да још никада нисмо прочитали оволико зрелих и мудрих мисли и поука од једног тренера. Можда Николић ? Али у сваком случају небески бисмо били у оној мери у којој би нам овакви људи били на свим нашим врховима. Према свему што знам о граду Пироту и пиротском крају, - ту свакако спада и онај контрајуриш на Брегалници, - овај лав изишао је из великог грма ! Честитамо !
Bogdan
Kari, legendooooo, puno zdravlja i što češće u šetnju Kejom. To je melem za dušu i telo.
MILUTIN
..mudar covek !
Nemanja
"Ми нисмо небески народ – како сами себе уздижемо – већ смо народ као и сваки други, који припада целом свету. " gospodin covek, legenda. Skroman i vredan. Naklon do poda
Jovan
KK Pirot ispada iz Prve Lige, pomognite mu!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja