utorak, 11.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 09.04.2021. u 20:00 Borka Golubović-Trebješanin
INTERVJU: VOJIN ĆETKOVIĆ, glumac

Serijama smo spasli hiljade života

Dobro se osećam zbog toga što smo uspeli da „zakucamo” ljude za TV ekrane, da ih zadržimo u kućama
Војин Ћетковић (Фото Н. Неговановић)

Dok ga televizijska publika gleda u seriji „Kalkanski krugovi”, glumac Vojin Ćetković u svom matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu uveliko traga za nedoumicama svog novog junaka Fridriha Hofrajtera u komadu „Široka zemlja” Artura Šniclera u režiji Marka Manojlovića. Premijera je planirana za prvu polovinu maja na sceni „Ljuba Tadić” JDP-a. Scenograf je Branko Hojnik, kostimograf Lana Cvijanović, kompozitor Vladimir Pejković.

Pored Vojina Ćetkovića u glumačkoj ekipi su i: Marija Vicković, Svetlana Bojković, Milica Mihajlović, Milena Vasić, Nikola Rakočević, Srđan Timarov, Tamara Šustić i Aleksej Bjelogrlić.

Tragikomedija „Široka zemlja”, objavljena pre 110 godina u Berlinu, donosi priču o krizi braka kroz suptilnu studiju o društvenom moralu i (ne)vernosti. Koja je to nit koja ovo delo spaja sa našom stvarnošću?

„Široka zemlja” je i te kako aktuelna i danas. Šnicler je ovo delo pisao pre Oktobarske revolucije, a u naznakama se pominje i atmosfera iz vremena pre Prvog svetskog rata. Autor kroz priču jedne porodice progovara o industrijskoj revoluciji, o praznini novog kapitalističkog sveta. To su ljudi koji apsolutno imaju dosadu od života, iz istog su miljea, u svojim srednjim godinama i vape za ljubavlju. Jako nam je bliska ova priča. Kada smo prvi put pročitali komad, imali smo osećanje kao da smo već čuli te glasove. Došlo je do apsolutnog prepoznavanja u nekim situacijama koje je Šnicler opisao, a koje su preslikane na naše doba. Reč je o bezidejnosti, promašenoj generaciji u svakom smislu, počevši od ideologije, do toga da je život sam po sebi svrha. Da je danas jedina vrednost život, takav kakav je i da smo se sveli na puko održavanje istoga. Šnicler je bio savremenik Frojda, vodili su te divne razgovore. Frojd je čak i rekao da je sve to o čemu je teoretisao i napisao tolike studije, Šnicler zapisao u svojim dramama, kroz svoje replike. Neverovatan dar je imao Šnicler da pronikne u ljudsku svest.

Bečki fabrikant Fridrih Hofrajter kojeg tumačite, notorni Don Žuan preljubom krši bračni zavet, i neće biti u stanju da oprosti neverstvo svojoj ženi Geniji. Kroz kakav proces rada, propitivanja prolazite spremajući lik Hofrajtera?

Taj veliki pisac nudi čitavu lepezu događaja i uticaja na sve to što se dešava oko njega. Fridrih Hofrajter je čovek koga jedino zanima ljubav njegove žene. Kao i kod Don Žuana, smatram to njegovom primarnom dijagnozom. Kada bih bio psiholog ili psihoterapeut, postavio bih mu dijagnozu depresije, da iz tog stanja duše sve polazi. Vrlo su slični porivi Hofrajtera i Don Žuana: nesrećna ljubav, sveti se ženama, i sebi. Uklapa se svakako i u našu realnost. Pa pogledajte samo u čemu živimo. Ne možemo da se ne dotaknemo ni korone, ni svega ovoga što živimo. Totalna bezidejnost, nikakav pokret, opšta letargija i depresija.

Na šta je Šnicler hteo da upozori kroz lik Fridriha Hofrajtera? Kako se Hofrajter uklapa u našu realnost?

Hofrajter je svako od nas, Šnicler ga je potpuno ogolio. Ne postoji socijalni momenat, ne postoji korona, ne postoje spoljni uticaji, postoji samo duša, nemanje duše. Zašto smo došli u to stanje? Došlo je celo čovečanstvo. Sve se toliko ubrzalo da je život postao sam sebi svrha, ništa drugo.

Svedoci smo najezde serija. I vi sami u poslednje vreme mnogo više snimate nego što igrate u pozorištu. Koji je razlog tome?

Postoji više razloga, prvi je, rekao bih praktičan. Televizije su uvidele da je to najjeftiniji, najgledaniji program i da donosi najveći profit trenutno. Ne znam tačno da uđem u tematiku, zašto ti kablovski operateri proizvode toliko programa u svojoj arhivi. Valjda dolazi vreme kada će te materijale tek koristiti kao neki svoj kapital. Druga stvar je, nekako se i sam dobro osećam zbog toga, da su sve te serije, bolje, lošije, površne ili dobro urađene, uspele da „zakucaju” ljude za televizijske ekrane, da ih zadrže u kućama. Nisu se u proteklom vremenu desili ni protesti, niti neka veća okupljanja, neredi. Uspeli smo da spasimo tim svojim serijama, kakve god da su, nadam se hiljade života. Moram da primetim da su se zahvaljujući serijama pojavili brojni mladi autori, direktori fotografija, švenkeri kojima je data šansa da rade i kojima će ta praksa koristiti. Nažalost, neke su već ugrabili stranci, ali mislim da se pojavila cela plejada novih umetnika sa kojima ćemo u budućnosti imati šansu da proizvodimo nešto kvalitetno.

Vojin Ćetković sa Slobodom Mićalović (Foto N. Negovanović)

Koliko pozorište trpi zbog prezauzetosti glumaca?

Pozorište nažalost mnogo trpi, ne samo zbog prezauzetosti umetnika. Kad sam postao glumac, recimo, snimio sam jednu seriju za 15 godina, a imao sam oko 50 predstava u pozorištu, možda i više. U tom trenutku je bila ekspanzija pozorišta, a to su, rekao bih, periodične stvari. Makar, ja to posmatram tako. Nas glumaca je takođe veoma malo. I koliko god tih umetničkih akademija postoji, koliko god izlazi novih mladih glumaca ipak ih nema dovoljno za produkciju koja je trenutno ponuđena. Verujte da jedva možemo da odgovorimo zahtevima. Posebno smo u deficitu sa glumcima moje i starijih generacija. Pozorište je nažalost isto tako ostalo jeftina stvar, smatram da se u njega ne ulaže dovoljno. Nemam nikakvo pravo da pričam o platama glumaca, nisam ugrožen, ali kada bih morao da živim od pozorišne plate mislim da ne bih uspeo da preguram mesec, tako da i sa te strane treba motivisati, posebno mlade glumce. Navikao sam da dotiram pozorište, nije to samo sadašnji trenutak, tako je od kada sam postao glumac. Moja prva plata je bila dve marke, više me je koštao račun u klubu. Ne mogu sada da krivim mladog glumca, jednostavno nismo u mogućnosti da ga bilo čime animiramo da se daje i uđe u pozorište. Zašto bi i ušao ako mu se nudi serija na kojoj će za dva snimajuća dana, dakle na mnogo lakši način, da zaradi svoju godišnju platu u pozorištu ili ne znam koliko novca, ne bih da govorim o ciframa. To ćemo, nažalost, tek osetiti za desetak godina.

Kako vidite budućnost pozorišta?

Vidim je tako što će nas stići sve na naplatu, sve ove godine nebrige, koje smo propustili. Vidite da su glumci uglavnom upravnici pozorišta, članovi upravnih i izvršnih odbora. Zašto? Zato što niko neće da se prihvati tog posla jer je volonterski. U našem pozorištu možete videti na zidovima fotografije Ive Andrića koji je bio u umetničkom odboru JDP-a, i ko zna koliko još akademika, pesnika, intelektualaca je prošlo kroz našu kuću. Sada više niko tu ne ulazi. To je odraz našeg vremena, površnost na svim nivoima. Izgledamo kao neke čudne čike koje se bave pozorištima i koje izgaraju za nešto, kao iluzionisti.

Kako se nova normalnost odrazila na vaš rad?

Bogu hvala, evo me u pozorištu. Ovde smo ozbiljno shvatili situaciju, uglavnom smo svi vakcinisani, imamo tu vrstu slobode da možemo da držimo probe onako kako je nekada bilo. Povlašćeni smo time što radimo u nekim divnim uslovima, što se bavimo velikom literaturom i što smo uspeli da napravimo vrhunsku podelu, uprkos svemu. Povlašćeni smo i što smo u pozorištu koje od kada znam za sebe pokušava da bude među najboljima, ne samo ovde u ovom našem regionu, nego i u svetu. Da li nam to uspeva? Ne uspeva nam naravno, ranije jeste bilo tako, ali niko nama ne brani da pokušavamo da budemo najbolji i to je ono što je i dalje politika ovog pozorišta, i zato ga najviše volim. Jugoslovensko dramsko pozorište nikada nije imalo problem da pozove gostujuće glumce iz drugih pozorišta, jer mu je prioritet dobra predstava i oni koji najbolje igraju.

Iza vas je i ceo spektar istorijskih junaka: Stefan Prvovenčani, vojvoda Prijezda, Patrijarh srpski Dimitrije, Laza Kostić... Koliko ih je kompleksno tumačiti?

Nisam imao neku veliku presiju, da li ću dobro da dočaram tog čoveka. Igrao sam to što je napisano u scenariju. Naravno, pošto se ozbiljno bavim ovim čime se bavim, nastojao sam da proučim živote tih ljudi, njihovu narav... Pogrešno bi bilo uraditi bilo šta što bi delovalo nakalemljeno ili kao imitacija. Vi ne možete da slažete kameru. Na svakom tom snimanju, kada vam kamera priđe u krupni plan, vidi se sve i šta mislite, i o čemu razmišljate. Vidi se svaka bora na licu, jednostavno moj život, moje razmišljanje i moj intimni kontakt sa tim čovekom kojeg igram.

Komеntari7
44d7f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladimir
Što se tiče serija na RTS onje su prosečnog kvaliteta i služe za anesteziranje gledalaca. Odlični glumci, serije jeftine, scene iseckane u pokušaju dramatizacije i dinamike sa suprotnim efektom, dijalozi na nivou romana Mir Jam (Tajne vinove loze). Radio Mileva manična, iritantna dernjava u svakoj epizodi, većina likova potpuno nerealna. Kalkanski krugovi teskobna serija sa prekidima scena u pokušaju stvaranja mističnosti, potpuno nelogičnim scenama, mnogo epizoda posle kojih smo na početku.
Sasa Trajkovic
Комплимент глумцу који је и као глумац и као човек сазрео и својим ставовима говори из срца али освешћен као човек. Уметност је последња брана у ери технолошких достигнућа које су промениле парадигму наших живота и читаве људске егзистенције, чувајући људскост и емотивност - духовност. Али конзуеристичко друштво и материјалистичка култура доводе до деградација свега људскост све је роба и све има своју цену... а морал и етика - култура су на попусту јер су девалвирали као вредност.
Славка Картал
Свака част Ћетковићу , наше серије и филмове са толико насиља а посебно вулгарности апсолутно их избегавам и питам се зашто толико псовки чак и поједимним позоришним преставам.Сматрам да то није одраз већине срба и да је забрињавајуће?
Svetlana Mihajlović
"Serijama smo spasili hiljade života" Ne pamtim da sam nešto gluplje čuo i pročitao. Takođe, količina neosnovane narcisoidnosti prosečnog autora i aktera ovog teksta ne zaslužuju pažnju
катаклизма комунизма
ЈДП се и даље држи комунистичке језичке политике, као да Брозова Југославија није покојна - пола афиша је на српском језику, а пола на српскохрватском.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja