Mnogobrojni naučnofantastični filmovi bave se tematikom opasnosti iz svemira koja bi mogla totalno da uništi život na našoj planeti. Suočeni sa činjenicom da teoretski postoji opasnost od udara ogromnog meteorita koji bi zbrisao živi svet, naučnici su došli na ideju da na Mesecu u specijalnoj barci uskladište DNK materijal svih poznatih organizama i biljaka sa naše planete.
Barka ili genetska barka, koja po nazivu podseća na Nojevu barku koja je prema predanjima spasila živi svet, bila bi spuštena u tunele koji su nastali prolaskom lave pre tri milijarde godina. Napajala bi se solarnim panelima sa površine Meseca.
U barci bi bio uskladišten genetski materijal 6,7 miliona nama poznatih biljaka, životinja i algi. Naučnici su proračunali da bi za prenos genetskog materijala bilo potrebno najmanje 250 lansiranja letelica sa Zemlje.
Stručnjaci veruju da bi na taj način mogli da sačuvaju živi svet sa naše planete u slučaju bilo kakve vrste katastrofe, prenosi Lajv sajens.
U ovom trenutku tehnologija još nije dovoljno razvijena za obavljanje sofisticirane misije, ali naučnici smatraju da bi misija bila ostvariva za 30 godina.
Potencijalne opasnosti koje možemo da očekujemo u budućnosti su erupcije supervulkana, svetski nuklearni rat, udar asteroida, pandemija, ubrzane klimatske promene, solarne oluje i suša. Svaka od nabrojanih opasnosti nam stoji nad glavom kao tiha pretnja koja čeka pravi trenutak da napadne.
U Norveškoj već postoji skladište genetskog materijala biljnih vrsta iz celog sveta. Međutim, lako bi mogli da ga unište zemljotres ili neke druge vremenske neprilike. Jedina sigurnost jeste da skladište bude van naše planete. Stoga je Mesec bio prvo logično rešenje, jer se nalazi na svega četiri dana putovanja od Zemlje. Druga pozitivna strana je ta što bi genetski materijal bio siguran u tunelima od lave i pećinama kojih ima dosta na površini Meseca.
Tuneli od lave bi štitili skladište od udara meteora, ali i od radijacije koja je u svemiru izuzetno jaka. Ti tuneli bi mogli da se koriste i za pravljenje prvih ljudskih naseobina.
Specijalni roboti, koji će samostalno da istražuju svaki tunel i pećinu, imaće zadatak da ih sve popišu. Kada pronađu tunele koji odgovaraju, mogla bi da počne faza izgradnje skladišta.
Skladište bi se sastojalo od dva dela, od kojih bi jedan bio u tunelu, a drugi na površini. U površinskom delu nalaziće se komunikacioni centar i solarni paneli, koji bi skladište napajali električnom energijom.
Najteži deo biće prenos genetskog materijala. Prema proračunima, biće potrebno da se prikupi najmanje 50 uzoraka svake vrste (za neke vrste i do 500) kako bi iz njih mogla da se uspešno reprodukuje nova jedinka.
Misija bi koštala stotine milijardi dolara.
Drugi problem je taj što bi genetski materijal pre slanja morao da bude zaleđen na ekstremno niskoj temperaturi, od minus 180 do minus 196 stepeni Celzijusa. Na toj temperaturi jedino bi roboti mogli da se koriste za skladištenje materijala, ali bi i njima smetala izuzetno niska temperatura, jer bi se ledili i lepili za pod. Rešenje bi bila kvantna levitacija. Ovo teoretsko rešenje označava korišćenje magneta koji bi robote održavali u stanju lebdenja iznad poda. Ali, dok teorija ne postane praksa proći će izvesno vreme.
Naučnici su saglasni da je rok od 30 godina dovoljan za razvoj tehnologije prenosa genetskog materijala sa Zemlje, ali, kako kažu, u slučaju potrebe mogla bi da se razvije i znatno brže, za 10 do 15 godina.
