Petak, 24.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

U nemačkom porodilištu

Pogledam prozor i setim se kako sam prošli put u banjalučkom porodilištu na prozor stavljala deku jer je decembarski vetar na Paprikovcu hladio sobu. Razmišljam zašto je kod nas pokidano, staro i puno žohara, zašto česme ne rade i kako smo posle porođaja morale čekati red na jednu tuš kabinu. Na žalost, kod nas je sve istrunulo i dušek na krevetu, i odnos prema ljudima. Sve.
Фото Пиксабеј

Sa sobom sam ponijela miris opalog lišća banjalučkih lipa po kojem gaze prolaznici, redosled zgrada u ulici kojom sam prolazila i sve druge lijepe trenutke. One one zbog kojih sam otišla ostavila sam zaboravu.
Krenem dalje kroz život kao da sam se rodila i živjela baš tu gdje sam sada, jer ne kažu džabe, da se na bolje lako čovjek navikne.
Bilo mi je čudno da me na samom ulazu dočekaju sa osmehom. Nemam osjećaj krivice što sam morala doći, a ne osjećam ni bolnički miris. Nema kioska sa novinama, voćem i mlijekom. Niko ne viče, a ni bijeli mantili se ne sudaraju po hodnicima.
Čekaonica u ovoj najstarijoj bolnici u drugom najstarijem gradu Njemačke podsjeća na biblioteku ili čitaonicu. Na zidu slike beba, veliki prozor sa pogledom na grad.
Tišinu prekinu pitanje želim li jednokrevetnu ili dvokrevetnu sobu?
Pomislih koliko li će ovo da košta i odgovorih da mi je svejedno.

Prisetih se kako je bilo prvi put kad sam ležala u sobi sa dvije žene istim povodom, ali u jednom drugom porodilištu u Banjaluci. Nije mi bilo važno koliko nas je bilo jer se zbog loših pregrada sve čuje iz susjedne sobe gdje su takođe bila tri kreveta, plus jedan pomoćni.

Nisam imala želju osim one da beba i ja budemo dobro i da što prije napustimo bolnicu.

Foto Piksabej

Molila sam medicinske sestre da me odvedu bebi, ne u drugu sobu, nego u drugi dio bolnice, gdje je ležala u inkubatoru, a one su se smjenjivale i prebacivale tu obavezu ili molbu na druge koje će doći u smjenu kasnije. Trebalo je smoći snage i svaka svaka tri sata u grupi sa majkama krenuti tim dugačkim hodnikom nemoćnom djetetu na odeljenju intezivne njege.

Onda sjedim sa desetak žena u hladnom hodniku i čekamo da nam vrata otvori jedna od sestara koja nas i ne pogleda nego priča sa koleginicama i smije se nešto, kao da se trude da se osjećamo nešto krivo što smo došle ili kao da smo njoj nešto dužne što je vrata otvorila da vidimo svoju djecu.
Iz misli me trgnu pogled na zelenu, „hotelsku” sobu sa uredno spremljenim krevetom. Sestra skinu najlon sa kreveta i pokaza mi čist ormar, prostrano kupatilo, tv, daljinski za spuštanje i podešavanje kreveta, još jedan daljinski za poziv medicinske sestre… Nasmejah se kad ugledah sef.
Pogledam prozor pa se sjetim kako sam prošli put u porodilištu na klupicu prozora stavljala deku jer je decembarski vjetar na Paprikovcu hladio sobu.
Odem u kupatilo koje pripada samo ovoj sobi i razmišljam kako je sve jednostavno lijepo, čisto prostrano i uredno. Razmišljam zašto je kod nas pokidano, staro i puno žohara, zašto česme ne rade i kako smo morale čekati red na jednu tuš kabinu, jer na jednom odjelu samo je jedan tuš bio ispravan.

Foto Piksabej


A nije ni važno pomislim. Bilo i prošlo, važno da se dobro sve završilo.
Šta li će sutra da me dočeka? Čula sam mnoge priče kako su baš naši doktori i sestre daleko bolji na zadatku, pa poželim samoj sebi da sve i ovoga puta dobro prođe.
Baš zbog toga sam i dogovorila sa svojom doktoricom da bude u sali.  I to nije bio nikakav problem, to je potpuno uobičajeno ovdje, bez posebne molbe ili plaćanja. Ona Beograđanka, a pored nje još jedan doktor koji znajući odakle sam pozdravi me na srpskom jeziku, zatim anesteziolog, babica i nekoliko medicinskih sestara.
Nekako je mnogo lakše kada znam da nisam sama u tom trenutku kada dijete donosim na svijet. Pored svih ograničavajućih korona okolnosti niko nije ni pokušao da spriječi oca da prisustvuje tom velikom trenutku.

Odmah po dolasku u bolnicu na dogovaranje termina pitanje u formularu je bilo da li otac dolazi u salu. To se ovdje podrazumeva, kao i da poslije poroda ostaje sa mnom i sa bebom do kraja dana, da otac prima dijete u ruke četiri minuta nakon poroda i posmatra prvi pregled pedijatra.
A kod nas?

Foto Peksls

Moramo da platimo, jer „valja se” da bebu pokažu kroz prozor. Za dodir svoga djeteta još nemaju cjenovnik, ali kada tata prvi put preuzme čedo na otpustu  donese punu kesu. 
Kad se prisetim svog prvog poroda osećam se tužno što sam bila odvojena od bebe i što sam je sama na svijet donijela.

Zašto u našoj bolnici bebe nisu u sobama sa majkom? Ja ne mogu godinama da pronađem logičan odgovor.
Zločin nad emocijama tek rođenog djeteta.
Donosili su mi  bebu na hranjenje kao da sam flašica sa mlijekom. S ove strane „grane” beba je sa mamom stalno. Sve je toplo i nežno.

Ne moram da izlazim u hodnik da bi mi posjeta došla i da svi zajedno sa svim ostalim posjetama i porodiljama pričamo kao na autobuskoj stanici.
Posete su zbog korone skraćena na dva sata, a tata bira kada će doći u posetu.

Kod nas traju pola sata,  u tačno predviđeno vrijeme. Ako mi treba da donese tablete kojih nema u bolnici, u vrijeme kad nije poseta, na ulazu kod portira mora da plati ili da moli i ubeđuje se sa njim.

Žao mi je svih žena koje su prošle kroz paprikovačku bolnicu.

I nije tačno da se ne može drugačije. Može da mi objasni i naša sestra gdje mi je dijete, i doktorica sama da dođe da kaže šta treba, a ne da je jurimo po hodnicima, molimo da priča dok ona ili on žuri a progovori samo ako „žeton ubaciš”. Mogu oni svi da kažu dobar dan pacijentima, a ne nekulturno glave da okreću.
Sjetim se intezivne njege gdje je ležala moja mala mrvica i onih sestara koje zaborave dati ručno izdojeno mlijeko, a kada ga za tri sata zateknem one mi se obraćaju kao da nemam prava na pitanje, a kamoli na odgovor zašto. A sjećam se vrlo dobro i medicinske sestre koja nije kontrolisala priključenu transfuziju, pa je ugrozila nogu male moje palčice, nije ni izvini rekla, ali je stalno pričala kako je završila fakultet, čini mi se psihologiju, ali nema posla u struci.

Foto Piksabej

Ja sam u tom njenom nezadovoljstvu tražila opravdanje za njenu drskost prema majkama. Kod nas je, na žalost, sve istrunulo i dušek na krevetu, i odnos prema ljudima. Sve.
Pričaju da je nekada bilo drugačije. Kažu da je sada malo bolje nego iz perioda od prije četiri i 12 godina odakle nosim ova moja sjecanja, ali ja ne vjerujem u te priče. 
U jednom trenutku dože žena i pita me šta želim da jedem sutra za doručak, ručak i večeru, nabraja mi po tri vrste jela, prilog, salata, palačinke, voćne jogurte, vrste mesa, vrste ribe, a ja se sjetim jedne porodilje, koja jednog dana na našem kliničkom centru rekla: „Ja ne znam gdje su oni našli ovoliko pilećih nogu i krila kada nam svaki dan to kuvaju”.

Dočekah dan da pođem kući iz porodilišta. Dokumente i poklončiće za bebu donesu sestre u sobu, spremim se i sa ocem i bebom napustimo sobu. Osoblje „hotela” ljubazno nas pozdravi i poželi sreću. Ne platiš ništa, jer imaš zdravstveno osiguranje.

Ja mojim curicama takođe poželim da su zdrave i srećne dugo godina, a budućim  majkama drugačije iskustvo.
 

Biljana Vuksan

 

 

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika  

 

Komentari83
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Mile
Odu tako ljudi na bolje ali i tamo vole da kukaju na gore. Opsesija. Dodaje im na isto.
Biljana Vuksan
Postovanje Mile, procitajte tekst prije nego sto komentarisete. Kada procitate nadjite gdje je to kukanje. Lp
Бојан С.
Из БЛ сам, супруга се прије 3 године породила у Грацу. Близаначка трудноћа, превремени порођај. Особље је било љубазно и све је било ок, осим два инцидента. Посебно су се потрудили приликом пријема и порођаја, као и док су дјеца била у инкубатору (4-5 седмица). Мој допринос за здравство у то доба у АТ је био око 350€ мјесечно. Годишње сам само на порез за плату давао око 9000€. У РС доприноси су доста нижи, реда 50-70 км мјесечно. Није оправдање за нељубазно особље, али велика је разлика у €€€.
Zoran S
Da, bas tako, sto me uvek cini tuznim, iako nisam vise jedan od vas. Uvek sam se pitao zasto oni mogu a mi ne mozemo? Prvo sam pomislio da nesto nije u redu sa nama, Ali kako to kad smo mi tamo onda se i mi ponasamo kao i oni a kada smo ovamo onda se ponasamo drugacije. Siguran sam da bi se i oni ponasali kao i mi da su ovde. Mozda su za to krivi nasi ocevi i ocevi nasih oceva i tako do postanka nase nacije. Mozda je to naum stvoritelja svevisnjeg. A mozda da nas neko povede 40 godina u pustinju
Барбара Аксентијевић
Диван текст, хвала. Свет се мења (на боље) почевши од нас самих, на жалост, мало ко је тога свестан.
Vera
Ovo zvuci deprimirajuce, ali ja sam zakljucila da je nas najveci domet ono sto je postignuto u Titovo vreme, u svakom smislu - kulturnom, obrazovnom, ekonomskom. Dovoljno sam stara i zivela u dva sveta da to sa pravom zakljucim. Tad se najvise ulagalo u zdravstvo, mada je odnos prema pacijentu of strane lekara bio ‘balkanski’.. korupcija je bila sitna - da nadjes vezu da te bolje gledaju i flasa viskija.
mileva princip
I JA SAM IZ BANJALUKE,ZAO MI JE STO MORAM RECI DA JE OVO ISTINA. OVDE AKO NEMAS NOVCA KUKUJ TEBI!LJUBAZNOST I EMPATIJA SU NAM MISAONE IMENICE,NAZALOST ZDRAVSTVENI RADNICI NISU PLACENI ADEKVATNO MADA TO NIJE OPRAVDANJE!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.