Nedelja, 19.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Muzika iz doba korone

Pokušaji muziciranja „preko mreže“ nisu mogli da prevaziđu izostanak zajedničkog doživljaja. Sve se pretočilo u puki artizam, bez žara
Шта је музика без хука публике: „Кристин и квинс“ у време када је наступала (Фото: EPA/Hugo Marie)

Da li je muziku moguće stvarati iskreno, svim svojim duhovnim i fizičkim umećem, a istovremeno ne osećati potrebu da se stvoreno obelodani, ponudi okolini? Kreirati velika dela i potom ih ljubomorno čuvati od reakcije spoljnog sveta, od tuđe ocene? Da li je prihvatljivo stvaralaštvo tek u sopstvenoj mašti, ono koje će iščeznuti istoga trena kada nestane ideja koja ga je pokrenula? Muzika je umetnost koja traži hitru reakciju publike. Potreban joj je eksperiment, a ako na njega nema odgovora, nema ni saznanja da li je isti uspeo ili nije.

„Za mene, pozornica je jedini smisleni umetnički prostor za delovanje. Emocionalno i fizički. Tu se dešava katarza koja mi je neophodna“, objašnjava francuska pevačica, kompozitor i producent Eloiz Adelaida Letiser, poznatija pod umetničkim imenom – „Kristin i Kvins“. Pandemija kovida 19 sve je prekinula. I taj prekid sa nesagledivim posledicama traje evo već više od godinu dana.

„I u ovom času, zamišljam nastup u živo. To je doživljaj sam za sebe, na koji publika svojom reakcijom, maštovitošću, stavlja poslednju tačku. `Strimovala` sam uživo preko interneta neke svoje nastupe i, iskreno, kada sam završila osećala sam se mizerno, isfrustrirano, suze su mi navirale na oči... Kao da sam narkoman koji bezuspešno pokušava da se očisti od droge“, kazuje Letiser.

Slično „iskustvo“ imao je i naš poznati roker Momčilo Bajagić: „Radili smo koncert `u živo` preko interneta“, ispričao je u jednoj televizijskoj emisiji. „Odsvirali smo prvu kompoziciju i na trenutak zastali. Pogledali smo se kao u nekakvom iščekivanju: `Šta dalje?` Nikakve spoljne reakcije, nikakve emocije sa druge strane... Nastavili smo bez žara, kao po nekom automatizmu...“

I zaista, šta je muzika bez huka publike? Puka potraga za neodsviranim tonovima, neizmišljenim harmonijama... Kako stvaralac da pronikne da li je na pravom putu, hoće li ga oni kojima se obraća shvatiti, prihvatiti njegovu misao, ili će sve ostati zarobljeno unutar četiri zida sobe, studija?

Muzika nije knjiga koja se natenane čita, ili film koji se prati uz čips i kukuruzne kokice. Muzika je posebna vrsta događaja, izaziva specifične emocije, traži direktnu komunikaciju sa onima kojima je namenjena, traži – živu predstavu, koncerte...

„Ostanite kod kuće, slušajte muziku...“, univerzalni je savet svima koji su se u proteklih godinu dana našli (i još uvek su zarobljeni) u globalnom vrtlogu pandemije. Možda pomenuti savet i može da pomogne većini koja spada u kategoriju konzumenata, ali šta je sa onima sa druge strane linije – sa stvaraocima? Takvi ne mogu prosto da se zavuku u kutak sobe, nabiju na uši slušalice i spuste gramofonsku iglu na neku od ploča „Pink flojda“. Njima je potrebna akcija, sloboda kreacije. A upravo to im je oduzeto. Korona ih je odvojila od publike, jedinog validnog repera za ocenu njihovog delovanja.

Nada da bi barem internet i povezanost sa celim svetom mogli u tom smislu nešto da pomognu brzo se izjalovila. Pokušaji muziciranja „preko mreže“ nisu mogli da prevaziđu izostanak zajedničkog doživljaja. Sve se pretočilo u puki artizam, bez žara, koji čak ni onima koji u njemu učestvuju ne donosi istinsko olakšanje. Pa nisu „Rolingstonsi“ najveći zbog svoje uvežbanosti. Naprotiv, upravo je fina doza „sviračke traljavosti“ koja ih odlikuje ono što ih približava publici i, na kraju, sjedinjuje sa njom.

Borba za slobodu muziciranja nije samo borba za puko fizičko preživljavanje miliona porodica. To je prevashodno bekstvo iz situacije koja guši. Mali klubovi u kojima većina muzičara zarađuje svoj svakodnevni hleb odavno su zatvoreni. Kapaciteti velikih dvorana svedeni su odlukama raznih kriznih štabova na svega jednu četvrtinu što bilo kakav koncert unapred čini – neisplativim.

Zatvaranje u muzički studio moguć je put za bekstvo od svakodnevice, ali ne donosi pare. Naprotiv, svaki sat snimanja košta jednako kao i u vreme kada pandemija nije harala. I ponovo se vraćamo na priču o stvaralaštvu ograničenom sopstvenom maštom i bez povratne reakcije.

Možda je ovo vreme dobro za usamljenike, ali većina ljudi traži doživljaj, onaj koji bi ih, barem na trenutak, podsetio da su – živi...

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.