Vlatacom je dokaz da je ulaganje u nauku u Srbiji isplativije od nekretnina!

Vi ste osnivač akreditovanog naučnog tehničkog instituta u Srbiji? Zašto je Vlatacom institut jedini privatni u Srbiji?

Institut Vlatacom je jedini tehnički institut koji je do akreditacije došao bez ikakve podrške države tako što je novac zarađen na svetskom tržištu ulagao u razvoj i istraživanje, obrazovanje sopstvenih kadrova, kreiranje uslova za naučni rad…

I meni je teško da razumem zašto kod nas nema više sličnih institucija. Kroz naš primer lako se može videti da je ulaganje u znanje i stvaranje intelektualne svojine mnogo profitabilnije nego ulaganje u nekretnine ili držanje novca u banci.

Ko finansira nauku u Srbiji? Da li vaš institut finansira država i ako finansira država, da li ste vi onda stvarno privatni institut ili ipak državni na neki način?

Nauka se u Srbiji finansira institucionalno i preko projekata. Drugim rečima, novac za nauku postoji. Ali večito pitanje je da li je tog novca dovoljno ili ne. Naučna zajednica će sigurno reći da novca nema dovoljno. Po meni je mnogo važnije pitanje da li država ima očekivanja od nauke. Ako nema očekivanja, onda je i to malo novca kojim se nauka finansira – previše.

Institut Vlatacom se finansira zarađenim novcem na svetskom tržištu. Ranije su to bili projekti, a danas veliki deo prihoda dolazi iz prodaje intelektualne svojine i transfera tehnologije.

Država ne finansira Institut Vlatacom, ali i kad bi se dogodilo da Vlatacom konkuriše i dobije sredstva namenjena nauci, utrošenim novcem bi se došlo do rezultata koji bi pripali državi, ali bi vlasnička struktura Vlatacoma ostala nepromenjena.

To znači da ste vi danas možda više poslovni čovek nego naučnik. Zašto se odričete profita i ulažete u nauku, zar finansiranje i razvoj nauke nije posao države i nije li previše riskantno za biznis? Bavljenje naukom i istraživanjima ne garantuje ni brz, a ni siguran rezultat? Zar instituti mnogo razvijenijih zemalja i kompanija nisu već razvili sisteme, algoritme ili uređaje koje vi razvijate?

Ovo vaše pitanje opisuje percepciju koja vlada u našem društvu kad je reč o nauci, da je nauka rizična rabota, da je finansiranje nauke isključivo posao države, da tu nema ni brzih ni sigurnih rezultata, da se u razvijenim zemljama već razvilo ono što se ovde pokušava. Takva percepcija je jedan od faktora koji je doveo našu nauku na niske grane.

Želim da vas uverim da mi u Srbiji imamo brilijantne naučnike koji mogu i ovde u Srbiji da razviju prestižne uređaje, rešenja, sisteme, algoritme, samo im je potrebno postaviti ciljeve i stvoriti uslove za rad. A ako me pitate da li sam poslovni čovek ili naučnik, rekao bih za sebe da sam sanjar kome se snovi polako ostvaruju.

Zašto ipak ne kupujete gotova rešenja? Tu je rizik manji, a profit možda veći ili sigurniji?

Mnogo toga kupujemo, ali gotova rešenja nikada. Tada bismo postali trgovci, a ne istraživači. Najmanji je rizik kada imate sopstvena rešenja, o kojima znate sve i koja možete nuditi u svim detaljima. Naša prednost je što mi uz rešenja nudimo i znanja da bi buduće kupce osposobili da oni budu proizvođači naših rešenja uz našu pomoć. Stičemo njihovo neograničeno poverenje. Prodajući jedno rešenje mi smo već u toku istraživanja i rada na novom, savremenijem. Uspešno realizovani projekat otvara vrata novim. I da vas podsetim: profit nije samo u novcu već i u intelektualnoj svojini.

U vašoj biografiji na Vikipediji piše da ste radili u Institutu Vinča više od 20 godina. Zašto ste napustili tako prestižnu ustanovu i osnovali malu kompaniju, kojoj sigurno nije bio lako da izraste u Vlatacom kakav je danas? Ko vam je pomogao?

Da je opstala Jugoslavija, ja bih verovatno i danas radio u Vinči. S nostalgijom se sećam tih vremena kada smo imali takve projekte s kojima se i danas ponosim. Raspad zemlje, koju sam mnogo voleo, primorao me je na mnoge korake u životu na koje ranije nisam ni pomišljao. Iskustvo koje sam stekao u Izraelu bio mi je putokaz kako treba raditi. Rad i upornost uvek će doneti rezultate.

Zahteva li život naučnika i poslovnog čoveka sebičnost? Imate li vremena za druge?

Zašto sebičnost? Pre neka odricanja, ali istovremeno pruža i velika zadovoljstva.

U institutu imam divne saradnike, svaki rezultat me mnogo raduje, upoznao sam mnogo ljudi širom sveta.

Da, nađem vreme za druge, priželjkujem da poneko nađe vreme i za mene, a moja ćerka Sara mi večito nedostaje.

U Beogradu ste studirali elektrotehniku, a dok ste radili u Vinči, u Americi ste paralelno studirali biznis. Zašto biznis, a ne nauku? Da li vam je nauka tada dosadila ili ste pomislili da se ne isplati? Ili ste od početka planirali da će mala srpska kompanija izrasti u naučni institut koji danas sarađuje s univerzitetima kao što je Oksford?

Život je nešto najlepše na ovom svetu. On mnogo toga donosi spontano. Naravno, radeći paralelno u dve oblasti tada nisam računao da ću formirati institut, ali sam bio svestan da su obe komponente neophodne. Lepo je to kada naši istraživači borave na stranim univerzitetima, ali ja se lepše osećam kada strani doktoranti dolaze kod nas.

Stvaraju se večita prijateljstva.

To što sam davno učio u Americi, danas se ne bi zvalo studije biznisa. Ključne oblasti su bile etika u poslovanju, geopolitika, razvojni trendovi… A strast za razvojem i istraživanjem nikada me nije prošla.

Ko su ljudi u institutu Vladimira Cizelja i zašto ne rade u drugim prestižnim tehničkim naučnim institutima u Srbiji? Da li je rešenje jednostavno – samo veće plate?

Kada primamo novozaposlene, jedan od kriterijuma je da budu bolji nego što smo bili u njihovim godinama. Stvaramo uslove da svako može da se iskaže. Imamo stalni konkurs za nove ideje i nove projekte. Dva takva projekta se realizuju. Školovanje i borba za znanje je naš kredo. Plaćamo sve vrste usavršavanja, putovanja u svetske centre, izložbe, simpozijume. Dovodimo strane eksperte. Zaposleni moraju da se osećaju opušteno i kada se ujutru probude da sa zadovoljstvom krenu na posao.

Kako zadržavate mlade naučnike, zar oni većinom ne odlaze u inostranstvo?

Imamo izazovne projekte, opremljene laboratorije, biblioteku, divnu zgradu, teretanu, dobre međuljudske odnose. Mi skoro i da nemamo fluktuacije radne snage.

Nema razloga da idu u inostranstvo, uslovi u Vlatacomu su isti ili bolji.

A šta Vladimira Cizelja, ostvarenog čoveka, lično održava i pokreće danas? Impresivna karijera naučnika, impresivna karijera poslovnog čoveka? A i dalje ste stalno na putu, stalno u projektima, idejama, učestvujete u radu naučnog saveta Vlatacoma?

Moramo stalno predviđati šta nas u budućnosti očekuje. Bavimo se strategijom i predikcijom i naš program rada stalno držimo pod lupom. Živim kao da danas počinjem, zaboravljam šta smo postigli. Pun sam energije, novih ideja i planova.

Vaša lična specijalnost i ljubav su bili, možda su i dalje, enkripcija. Da li su „Skajp”, „Votsap”, „Vajber” i slične enkriptovane mreže stvarno zaštićene ili nas ipak mogu prisluškivati državni organi ili konkurencija?

U pravu ste. Živimo u vreme kada je svet postao globalno selo, isprepleten komunikacijama i računarima. Zaštita informacija i samih računarskih sistema je imperativ. Razvili smo i razvijamo algoritme, protokole i sisteme koji mogu obezbediti pouzdan rad. Međutim, njihova primena zahteva strogu disciplinu primene što često i nije slučaj. Lanac primene sadrži više karika i sve moraju biti pouzdane. Našim korisnicima garantujemo da nemaju rizika u primeni, ako poštuju protokole, budući da mi u naša rešenja ne ugrađujemo „Bekdor”.

Što se tiče „Skajpa” „Votsapa”, „Vajbera”, ne raspolažem svim tehničkim detaljima ovih sistema i ne mogu da govorim o njihovoj bezbednosti. Mi se bavimo svojim sistemima i tu dajemo garanciju. Danas već razmišljamo o postkvantnoj kriptologiji, s ciljem da modifikujemo naša rešenja tako da im ni kvantni računari, kada se pojave, ne mogu ništa.

Promotivni tekst