Petak, 24.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
SEĆANjE: ZORAN SIMJANOVIĆ (1946–2021)

Njegovo muzičko uho „hvatalo” je sve zvuke

Prvo mi reditelj ispriča priču, koju posle pročitam, zatim je dugo „kuvam” u glavi, a onda „serviram”. Neki put mi je dovoljan i trenutak. Špicu Studija B smislio sam dok sam od „Beograđanke” stigao do Terazija, ispričao je svojevremeno za „Politiku”
Зоран Симјановић, композитор (Фото Анђелко Васиљевић)

Ukoliko ne stvaraš lako, onda nemoj ni da komponuješ, rekao je šeretski, uz osmeh,  Zoran Simjanović (11. 5. 1946–11. 4. 2021), kompozitor, kada sam ga povodom nagrade „Darko Kraljić” posetila pre nepune tri godine u njegovom domu. Simjanovićevu muziku ste sigurno slušali svih ovih godina, iako možda toga niste bili svesni. Dovoljno je reći da su špice za TV Dnevnik Radio-televizije Srbije (od 1980), Kulturni i Sportski dnevnik, Radio Studio B (od 1970), Jutarnji program RTS-a  i za raznovrsne kvizove takođe njegovo delo. Baš kao i Flojd, lik koji ludo vozi i ludo voli, iz filma „Nacionalna klasa” za koji je pisao muziku, Simjanović se sa svojim kompozitorskim umećem provozao,  u pet decenija karijere,  kroz 66 igranih filmova. Nemoguće je sve pomenuti, ali je dovoljno reći:  „Maratonci”, „Balkan ekspres”, „Specijalno vaspitanje”, „Miris poljskog cveća”, „Petrijin venac”, „Sjećaš li se Doli Bel”, „Otac na službenom putu”...

U tom značajnom opusu je i 50 TV filmova i serija, spomenućemo  kultnu „Grlom u jagode”,  čije prve taktove svi prepoznajemo, potom više od 50 crtanih i kratkih filmova, 45 pozorišnih predstava i 500 reklamnih spotova. Komponovao je muziku i za najnoviju seriju „Tajna vinove loze”  i stvorio bi sigurno još mnogo da nije bilo virusa korona koji nije uspeo da savlada. Na njegovom  profesionalnom putu našle su se i  brojne nagrade, da izdvojimo dve zlatne arene među mnogim domaćim i inostranim priznanjima (recimo. prva nagrada u Monte Karlu 2003. za film „Sjaj u očima”).

Priznanje „Darko Kraljić” koje je Zoranu Simjanoviću dodelilo Udruženje kompozitora Srbije (UKS) bilo je povod da ga u decembru 2018. posetimo sa u njegovoj kući , gde je bio smešten studio u kome je stvarao. Kuća na Dorćolu sama po sebi je govorila o istoriji tog dela grada i popesmo škriputavim stepenicama do velikog studija gde smo „pretresali” sve važne događaje. Simjanović nam je odmah s vrata pokazao orgulje iz vremena „Elipsi” koje su bile velika uspomena na njegovu mladost i početke, a potom  i električni klavir na kojem je nastala muzika za  „Grlom u jagode”. Dok smo razgovarali ponekad je prekidao priču da nešto otpeva, da zapucketa prstima, dočara ritam ili objasni zašto je određene note upotrebio da izrazi neko osećanje. Njegovo muzičko uho, opisivao nam je to tako, „hvatalo” je sve zvuke  iz okoline i nudilo mnoštvo asocijacija, koje je on potom lako pretvarao u muziku za film, seriju, predstavu, reklamu, šlager. Ta lakoća stvaranja bila je tajna njegovog bogatog opusa.

Kao student prava u slobodno vreme Simjanović je svirao sa  „Elipsama”,  a na pitanje šta je dovelo jednog rokera do filma, reklama i šlagera odgovorio je:

– U životu je sve slučajno. Počeo sam da sviram na dedinom klaviru koji sam nasledio i prilično sam ga uništavao u dečačkom uzrastu. Uspeo sam brzo da otvorim onaj donji deo pijanina, ispod dirki, gde su žice i nacrtao sam na poleđini drvene kutije pet linija i u njih urezao note, tačnije svoju prvu kompoziciju na stihove Dragana Lukića. Taj klavir se danas nalazi u muzeju u Kruševcu. Potom sam počeo da sviram ozbiljnu muziku kod prof. Jele Kršić.  Početkom srednje škole počinju da se formiraju „Siluete” , pa „Elipse” koje su 1966. dobile prvu nagradu na prvoj „Gitarijadi u Beogradu, a u isto vreme Kokan Rakonjac snima film „Nemirni” i traži neku rok grupu i tako dolazi do nas. Zoran Hristić je pisao  muziku za ovaj film, a mi smo je brzo i znalački navežbali . Hristić se oduševio  i upitao me šta studiram,  a kad je čuo kratko je prokomentarisao: „Kakva prava, šta radiš tamo, idi na Muzičku akademiju!”

Primenjena muzika, na koju se uvek gledalo sa visine i u kojoj je Zoran Simjanović plivao kao riba u vodi nekako se poklopila sa njegovim angažmanom muzičkog saradnika na televiziji. Mnogo stvari je tu mogao da isproba i to je bio najbolji uvod u primenjenu muziku, koja tada nije bila deo obrazovanja.

– U emisiji koja je govorila o kiseoniku ubacio sam na primer muziku Herbija Henkoka, odlično je pasovala – naveo je Simjanović jednu od svojih asocijacija.

A rad na filmu je ovako opisivao:

– Prvo mi reditelj ispriča priču, koju posle pročitam, zatim je dugo „kuvam” u glavi, a onda „serviram”. Tražim vreme za razmišljanje. Neki put mi je dovoljan  i trenutak.  Špicu Studija B smislio sam dok sam od „Beograđanke stigao do Terazija. Palo mi je  na pamet da se inspirišem  motivom  iz Mokranjčevog „Kozara”. Najudarniji filmovi, oni najveći. bili su mi najlakši za rad, jer je tu sve bilo jasno. Bilo je i trenutaka kada zapadnem u krizu, ali onda obično sednem za klavir i sviram Mokranjca ili Baha i ponovo dođem do novih ideja. Rej Čarls mi je takođe značio i motivisao me za zapadnu muziku.

Kada smo ga te 2018. upitali šta danas doživljava kao važno rekao je:

– Nemam revolucinarne želje. Voleo bih da sačuvam i ono staro što sam napisao. Imam oko 30 kompakt diskova digitalizovanih. Kada je Nebojša Bradić bio ministar kulture moje kolege i ja smo razgovarali s njim da bi trebalo da postoji Medijateka, koja će čuvati sve što je audio, video, fotografija i partitura, a s druge strane da snima sve programe 24 časa tako da možeš u jednom momentu 2050. godine da kažeš: „Dajte mi da vidim šta je bilo 1. maja 2016”. Postoji i Centar za digitalizaciju pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ali oni će da digitalizuju prvenstveno stvari koje postoje kod njih. Oni će i muziku uzeti u obzir, ali nama je potrebna kuća koja će se baviti snimanjem svih pet državnih programa, 24  časa, plus da mogu i druge televizije koje nisu sa nacionalnom frekvencijom da tu  na čuvanje šalju svoje autorske emisije. Analogno će biti zbrinuto kao negativ, a digitalno se menja i usavršavaće se. I kao Kinoteku,  imaćemo i  Medijateku.

Neka se oproštaj od Zorana Simjanovića koji je preminuo u 75. godini ovim rečima završi.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sasa Trajkovic
Срамота је да нико али баш нико нема коментар, лепу реч о композитору са којим су одрастале генерације... прекршио сам сопствени принцип да овај простор препустимо родбини, пријатељима, колегама али у питању је велики композитор огромног опуса и огрмне стваралачке енергије, слава му.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.