Ako se neko pita zašto su javna preduzeća stalna i nikad završena tema aranžmana sa Međunarodnim monetarni fondom (MMF), pa i novog najavljenog za leto, dovoljno je da pogleda rezultate njihovog poslovanja. U 2019. Godini, što je poslednji podatak, 22 javna preduzeća (JP22) napravila su gubitak od 155,7 miliona evra, jer im je dobit bila 105,1 miliona evra, a gubitak 260,8 miliona evra.
Da li zbog pandemije tek ovi podaci kao da su prošli ispod radara javnosti. Istini za volju, Fiskalni savet je u ovo doba prošle godine upozorio na gubitke EPS-a od 49,2 miliona evra, ali su gotovo nezapaženo prošli gubici „Puteva Srbije“ od čak 143,3 miliona evra što ih i čini najvećim gubitašem javnih preduzeća.
O rezultatima poslovanja republičkih infrastrukturnih preduzeća opsežno istraživanje uradili su Edvard Jakopin i Nataša Čokorilo za publikaciju Makroekonomske analize i trendovi (MAT). Njihova analiza pokazuje da su JP-22 u periodu 2015-2019. prešla put od dobitaša do gubitaša. Petogodišnji bilans pokazuje da je neto dobit JP-22 smanjena za 40 odsto, za 160 miliona evra, a da su se neto gubici povećali za 50 odsto, za 86 miliona evra.
Grupaciji gubitaša železničkih preduzeća, „Puteva Srbije“ i „Resavici“ u 2018. i 2019. pridružila su se i energetska preduzeća. Pored toga, primetan je pad neto finansijskog rezultata kod „Telekoma Srbija“ za 4,4 puta sa 91,9 milliona evra u 2018. na 21 miliona evra u 2019, zatim u „Srbijagasu“, „Pošti Srbije“ i „Elektromreži“.
Nakon dve decenije tranzicije i brojnih sprovedenih reformskih zadataka javni sektor u Srbiji je i dalje predimenzioniran. Mada je ukupan broj zaposlenih u JP-22 smanjen za 8.603 radnika u periodu 2015-2019., svaki 14-ti radnik u privredi Srbije je zaposlen u velikim infrastrukturnim javnim preduzećima. Svaki deseti dinar gubitaka u privredi Srbije napravila su JP-22.
U cilju sagledavanja efekata korporativnog upravljanja državnih i javnih preduzeća MMF je 2019. sproveo obimno istraživanje u tranzicionim državama Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, a rezultati sprovedenog istraživanja svrstavaju Srbiju u grupu država sa neefikasnim upravljanjem državnim preduzećima, naročito u oblasti fiskalnih veza između državnih preduzeća i Vlade. Evropska komisija je u svom redovnom godišnjem Izveštaju o napretku Srbije za 2020. konstatovala da su i pored izvesnog napretka, strukturne reforme javne uprave i državnih preduzeća su sporo napredovale.
Nereformisan, komplikovan i netransparentan sistem zarada u javnom sektoru doprineo je produbljavanju jaza u odnosu na privatni sektor. Neto zarade u JP-22 bile su prosečno veće za 26 odsto od zarada u privatnom sektoru u 2019. Ekstremni rasponi iznose skoro 3:1, a najviše prosečne zarade u „Telekomu“ i „Koridorima Srbije“ iznosile su 1.030 evra i 1.075 evra, a u „Pošti“ 378 evra. Jaz između javnih i privatnih preduzeća u udelu troškova zaposlenih u poslovnom prihodu teško je objasniti samo obrazovnom strukturom i drugim nivoima veština u poslovanju.
Dinamičan model privrednog rasta zasnovan na investicijama faktički je započet završetkom fiskalne konolidacije 2017. Investicije u osnovna sredstva JP-22 u 2019. iznosile su 1,9 milijardi evra, što je 22,1 odsto investicija ukupno u privredi. Najviše je u 2019. investirao „Telekom“ 453,9 miliona evra i EPS 405,7 miliona evra, dok su najveće godišnje stope rasta 2015-2019. imali „Srbijagas“ (25,3 odsto), „Telekom“ (23,7 odsto) i „Infrastruktura železnice“ (24,2 odsto).
Neto dug najviše opterećuje poslovanje EPS-a, a radi se o 866 miliona evra, „Telekom Srbije“ duguje 1,2 milijardu evra, „Putevi Srbije“ milijardu evra i „Železnice Srbije“ 550 miliona eva.
Mada je tržišna konkurencija uticala na inicijalna poboljšanja u upravljanju javnim preduzećima, njihovo poslovanje i dalje predstavlja značajan budžetski rizik. Imaju dominantno učešće u energetskom i saobraćajnom sektoru čime utiču na poslovanje celokupne privrede. Sprovođenjem sveobuhvatnog koncepta konsolidacije JP-22 (restrukturiranje, privatizacija, ekonomskofinansijska i investiciona konsolidacija) država bi se oslobodila dvostruke uloge vlasnika i regulatora i iscrpljujućeg balansiranja brojnih i često međusobno suprostavljenih ciljeva pri upravljanju ovim preduzećima – od stvaranja uslova za njihovo efikasno poslovanje, vođenje investicione politike u funkciji njihove dugoročne održivosti, utvrđivanje tarifa kompatibilnih sa dugoročnim poslovanjem do vođenja socijalne politike zaposlenih i zaštite potrošača od moguće zloupotrebe monopolskog položaja, navode autori Edvard Jakopin i Nataša Čokorilo.
