Povratak „usnulih duša”

Došlo je vreme da kompjuterski „frikovi” zamene umetnike, stvaraoce. Da „nule” i „jedinice” istisnu note, pisanu reč, slikarski kist, scenski pokret... Kao kada autor dokumentarnog filma, koristeći materijal zatečen u ko zna kakvom bunkeru, pokušava da stvori novo delo, samo njegovo.

Broj rok stvaralaca koji su se zauvek oprostili od miliona obožavalaca, nažalost nije mali. I stalno se dramatično uvećava. Nema čoveka na ovoj planeti koji najlepše trenutke svoje mladosti ne vezuje za neku od pesama autora koji su se zauvek preselili u drugi svet, među „prerano usnule duše”.

Ipak, rađa se nova nada. Kako rekosmo, posao kojim su bili, i još uvek su, obuzeti razni „tribjut bendovi” (posvećeni određenoj rok grupi, stilu ili pevaču), polako prelazi u ruke kompjuterskih mešetara. Stvaralačka logika ovih novih majstora je jednostavna: uzeti ono što je najbolje od nekog izvođača, svirača, kompozitora... sve to dobro „promućkati”, odbaciti nepotrebno, ispeglati i dobiti novu kompoziciju sa svim karakteristikama koje bi joj (eventualno) podario originalni autor lično.

Naime, grupa kanadskih entuzijasta okupljenih u humanitarnoj organizaciji – „Sa druge strane mosta” – odlučila je da pomogne „prerano usnulim dušama” i na svojevrstan ih način vrati publici. Posvećena je i pomoći muzičarima i svim pripadnicima muzičke industrije koji su se zatekli u kandžama nekog od mentalnih oboljenja.

Projekat nazvan „Izgubljeni snimci kluba 27” uključuje „autorske” radove svetski poznatih rokera koji su svoje karijere nesrećno okončali pre no što su navršili 27 godina. Znaci navoda u reči – „autorski” – u ovom slučaju imaju puno opravdanje. Naime, u pitanju je, isključivo, kompjuterska selekcija, analiza i obrada najčešće korišćenih muzičkih fraza, harmonija, ritmova, pa i tekstova određenih stvaralaca, a koji bi potom bili sklopljeni u jedinstvenu celinu, čime bi se dobilo nešto što bi trebalo da ukaže na to kako bi eventualno moglo da zvuči novo, a nikada urađeno delo dotičnog autora.

Umetnost i eksperiment od vajkada su išli ruku pod ruku. Ni rokenrol nije u tom smislu izuzetak. Naprotiv, pokušaji da se stvori do tada neslušana muzika, bude drugačiji od ostalih, da se izazove veća senzacija, neretko su se kretali između scenskih nastupa prepunjenih egzaltiranošću izvođača i publike. Sa najrazličitijim tonskim i vizuelnim efektima, neretko i istinskim divljanjem na bini, pa do opskurnih situacija u kojima su ogromne količine opojnih sredstava preuzimale komandu nad umom, postupcima i stvaralaštvom.

Ništa od pomenutog nije moglo da prođe bez posledica, pre svega po izvođače bez prekida izložene pogledima i surovim zahtevima obožavalaca i medija. Odlazak u svet droge skratio je karijere i ubrzao nestanak mnogih izuzetnih umetnika. Nemali broj je onih koji su skrenuli sa puta racionalnog vladanja samim sobom.

Projekat „Sa druge strane mosta” podrazumeva pojedinačne analize kompozicija Džimija Hendriksa, Džima Morisona, Ejmi Vajnhaus, Kurta Kobejna... Kompjuterski program je od svakog autora učitao oko tridesetak kompozicija, „pročešljao” njihove muzičke i tekstualne deonice, harmonije, učestalost, pa čak i reakciju publike. Sve to je „promešao” i na kraju deliće spojio u nešto što bi trebalo da bude „kompozicija nad kompozicijama” datog autora. Jedino što je moralo biti snimljeno „uživo” je – vokal.

Ideja svakako vredna pažnje. Ali nas dovodi do nekih etičkih pitanja: da li bi konkretan autor zaista pristao da potpiše delo u čijem stvaranju nijednog trena nije lično učestvovao. Takođe, ograničavanje na ono što je ranije stvoreno i objavljeno po samoj logici predstavlja zadržavanje na nečemu već viđenom. Znači bez pokušaja inovacije. A to nije karakteristično za prave umetnike.

Sa druge strane, zašto bi se iko ograničavao samo na pojedine autore. Stvaranjem zajedničke kompozicije od najuspešnijih delova najboljih i najpopularnijih autora mogli bi da stvorimo – „pesmu nad pesmama”...

Kako naglašavaju nosioci projekta „Izgubljeni snimci kluba 27”, očekivanja su razna: od pohvala do kritika i tvrdnji da se radi o običnom skrnavljenju stvaralačke ideje. Kao „igračka”, za sada, sve izgleda zabavno. Kakva će, međutim, biti reakcija publike, a posebno onih koji se brinu o autorskim pravima, pokazaće vreme.