ponedeljak, 14.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
SEĆANjE: BOGOLjUB BOBA JOVANOVIĆ (1924-2021)

Korifej likovne umetnosti

Njegovo slikarsko delo izdržalo je stroga kritičarska prevrednovanja, reinterpretacije, kategorizacije, klasifikacije i periodizacije srpskog modernizma
Богољуб Боба Јовановић (Фотоархива Графичког колектива)

Slikar Bogoljub Boba Jovanović (1924-2021), svojom profesionalnom biografijom predstavlja jednog od korifeja likovne umetnosti u Srbiji druge polovine 20. veka. Sve je počelo 1953. godine sa dve samostalne izložbe u Beogradu (ULUS i Grafički kolektiv) i predgovorima Zorana Mišića i Vaska Pope koji su sačuvali svoju aktuelnost i anticipatorski karakter i danas poetizujući matricu fluidnog i neobičnog u ubedljivom umetničkom konceptu.

U istorizaciji epohe modernizma, u kontekstu jugoslovenskog kulturnog prostora, Jovanovićevo delo je, više od epizode, izazvalo veliku pažnju (posebno ciklusi „Mađioničari” i „Poslovice”); u stručnim krugovima prepoznata je značajna autorska pojava koja pravi iskorak iz tada vladajući ideoloških shema. Isto tako, njegovo delo je izdržalo stroga kritičarska prevrednovanja, reinterpretacije, kategorizacije, klasifikacije i periodizacije srpskog modernizma, a u kasnijim studijskim tekstovima posvećenim umetnosti šeste decenije pominjana je ova „bitna autorska pojava u srpskoj posleratnoj umetnosti čiji je značajan ali usamljen doprinos, bez analogije” (L. Merenik).

Potom se Jovanovićevu gubi svaki trag iz domaće sredine, a ovo odsustvo vremenom stvara sasvim neobičnu biografiju u kojoj je postao slikar legenda. Vaspitavan u građanskoj porodici, otac Dragoslav Jovanović, profesor Pravnog fakulteta i rektor Beogradskog univerziteta; sin umetnik nije se dobro osećao u novom društvenom sistemu navodeći: „U našoj porodici se nije lagalo i ja prosto nisam razumeo reč laž”. I to nepripadanje je iniciralo preseljenje iz Beograda u Pariz (1953), a iz Pariza u Njujork (1960). Jovanović je intelektualac visokih kriterijuma, veoma osetljiva i senzibilna osoba, pa je uz egzistencijalnu borbu za opstanak u Parizu nastavio da slika poetski blisko apstraktnom ekspresionizmu. Nefigurativno slikarstvo je više odraz našeg unutrašnjeg osećanja nego nekih spoljašnjih događaja, izjavio je jednom. Nije voleo da ima autoritete iza sebe, a njegov osećaj je bio da Pariz nije neka radionica, on je više kao berza na kojoj se slikari rangiraju.

Kada se sa porodicom selio u Njujork pariske radove je uništio. Srećom, sačuvana je slika „K-55” koju je poslao na Bijenale u Rijeci i tamo je ostala. Ješa Denegri je u „Epizodi o Bogoljubu Jovanoviću” pisao o putu ove slike iz Rijeke za Beograd. Ona je u stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti, a po svojim estetskim, vremenskim i prostornim koordinatama predstavlja kapitalno delo i nema svojih pandana u srpskom slikarstvu tog vremena. Može se reći da je Jovanovićevo stvaralačko i personalno odsustvo sa domaće scene između 1953. i 2006. upravo premostila slika „K-55”.

U Njujorku je živeo više od tri decenije, životne mene su uticale na izbore i mogućnosti. Tako je 70-ih ostao bez ateljea pa je slikao manje formate, nije izlagao, prijao mu je zaklon margine. Ritam stvaranja prilagodio je svom mentalnom habitusu, a u Njujorku je izabrao situaciju gde na umetnike niko ne obraća pažnju. Odlazio je u šah klub i tamo crtao portrete usamljenih likova, a šahovske table su za njega bile i svojevrsne lekcije iz geometrije. Sudeći po fragmentarno očuvanom delu i nehomogenoj produkciji, očito je reč o izuzetno senzibilnoj ličnosti, Strancu lišenom velikih društvenih ambicija; reklo bi se blizak je Mangelosovoj tezi – najlepše je ne biti prisutan.

Boba Jovanović je 2006, posle 53 godine, ponovo izlagao samostalno, u Grafičkom kolektivu, sada radove nastale šezdesetih i sedamdesetih godina u Njujorku. Subverzivni ton ovih nadrealnih, grotesknih i gotovo karikaturalnih čovekolikih fizionomija predstavlja idejni kontinuitet sa ranim crtežima iz pedesetih godina. U istoriografiji njegovo delo se vezuje za preteče fantastičnog slikarstva ali u novijim izvorima i kao jedinstvena vizija art-bruta pedesetih u Srbiji. Tematskom konceptu urbanih vizura autor transponuje personalne vizije u zasićeni prizor-fragment-situacija, a atmosfera fantastičnog, zagonetnog i ironičnog deo su osetljivog karaktera i senzibiliteta ovog homo ludensa. Kako tok stvari ne ide pravolinijski u ovoj posve neobičnoj biografiji već se kao reka ponornica pojavljuje i nestaje, neujednačenog ritma i isprekidane linije, više uništenog/izgubljenog a manje sačuvanog dela, izložba „Povratak slikara” ili „Kako je nastala legenda o Bogoljubu Bobi Jovanoviću” 2006. predstavlja pokušaj ponovnog uspostavljanja kontinuiteta i hronologije ovog formiranog (diskontinuiranog) dela, omaž izuzetnom slikaru posve neobičnog umetničkog (i životnog) modela i signal budućim istraživačima umetnosti druge polovine 20. veka.

U Jovanovićevoj biografiji značajne su 1953. i 2006. godina, ali dobra umetnička budućnost ostvarila se u realnom vremenu posle šest decenija. Laureat je nagrade „Stojan Ćelić” 2014, a izložbom i reperezentativnom monografijom u Muzeju Cepter 2016. godine, rekonstruisano je Jovanovićevo osobeno delo koje je kritika rano prepoznala, a značaj ove umetnosti potvrđuju i muzejske i privatne zbirke. Nova beogradska priznanja bliska su slikarevom stavu da „umetnost nije više društveni produkt, umetnost je više van zakona, ona egzistira uprkos svemu”.

O ovom autentičnom biću lucidnih ideja navodimo i njegov odgovor na pitanje o sreći: „Bio sam mali, sedam-osam godina, budim se ujutru i čujem glasove mojih roditelja koji razgovaraju. Kasnije sam razumeo da su to bili moji najsrećniji trenuci. Danas znam da se moja sreća sastojala u tome što nisam znao da postoje nesrećni ljudi koji pate. To saznanje o ljudskoj nesreći utiče na mene i danas”.

Komеntari1
2b2d1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

andro mosic
S Bobom sam se družio za šah tablom i moram priznati da je bio vrlo jak igrač. Sem šaha često je rekreativno vozio bicikl i dolazio na bazena na Tašmajdanu. Bio je vrlo posebna ličnost...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja