Utorak, 30.11.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Generacijska odiseja u jedno - ništa

Hana Stoltenberg, autorka romana „Ništa”, ne samo što se tematski i poetički uklopila u vodeće književne struje, već je zagazila i u vode autofikcije stopama svog zemljaka Knausgora
Хана Столтенберг (Фото: Julie Pike)

Debitantski roman „Ništa” mlade Norvežanke Hane Stoltenberg (objavljen i kod nas u izdanju kuće „Albatros plus”) privukao je značajnu pažnju tamošnje javnosti i dobio dve značajne nagrade 2019. godine („Tarjej Vesos“ za debitantsko književno delo i „Osloprisen“ za književno delo godine). Ne samo što se tematski i poetički uklopila u vodeće književne struje, Stoltenbergova je zagazila i u vode autofikcije stopama svog zemljaka Knausgora. Iako su njena iskustva maskirana velom običnog romana, ona ne poriče da inspiraciju crpi iz ličnih doživljaja i kako je izjavila, nastoji da kroz pisanje ispita granice ljudskog egoizma – a najviše sopstvenog.

Roman „Ništa” u biti je vrlo jednostavan – nakon što je sredovečna i nezavisna Karin saznala da muž vara njenu otuđenu jedinicu Helene, njih dve odlaze na vikend u London, u „devojački provod”. Međutim, kroz njihov nesrećan i nesređen odnos, Hana Stoltenberg uspeva da predstavi sukobljene ideologije kojima se njihove generacije vode. Dok je Karin jedino važna samostalnost i relativno skroman životni stil, gde nije vezana ni za koga, pa ni za jedino dete (što je u našoj sredini i dalje skandalozna pomisao, dok u Norveškoj to i nije više toliko neobično), njenoj kćerki su važni statusni simboli i privid sreće na društvenim mrežama.

Dakle, u tom svetu su starije generacije, što su iskusile sve dobrobiti druge polovine 20. veka, daleko liberalnije nego mlađe, koje se vraćaju konzervativnim vrednostima ili makar njihovim senima. Dok je Karinin životni projekat da se ni za šta u životu ne veže, Helene nastoji da lažira idiličnu sliku porodice, upušta se u besomučan šoping i druži sa kvaziintelektualnim kremom. Ipak, u tome nije nadmašila svog nevernog muža, koji je u jednom momentu potrošio nekoliko desetina hiljada kruna na dizajnerski tabure – a zatim napustio karijeru i luksuzni stan i otišao u joga-kamp da jede čorbu od koprive noseći, naravno, firmiranu odeću za aktivnosti u prirodi.

Vodeći se ličnim vrednostima, Karin nužno ispada egocentrična i sebična u Heleninim očima. Pošto je manje-više svesno izabrala da živi usamljenički, izašavši iz neodrživog braka i odrekavši se staranja o kćerki i, znatno kasnije, unucima, Karin na prvo mesto stavlja svoje potrebe za seksom, alkoholom i manjkom odgovornosti. Takvo odstupanje od društvenih normi može nam se učiniti kao krajnje radikalan put i ostvarenje autentičnog življenja, naročito jer je reč o ženi u srednjim godinama.  Međutim, i tu Stoltenbergova uspeva da nas iznenadi. Kroz dobro zamišljen flešbek prikazala nam je odnos između Karin i njene majke, koja je bila suviše nasrtljiva, zavisna o svom detetu i uspomeni na muža, te nesposobna da uzme život u svoje ruke. Zahvaljujući tom briljantno izvedenom momentu romana, postaje nam jasno da je i Karinina pobuna u neku ruku pobuna protiv vladajućih vrednosti generacije njenih roditelja. I tad nam se Helenina opsesija materijalizmom i spasavanjem braka prikazuje u drugom svetlu, kao svojevrsna pobuna protiv slobodarskih vrednosti bezbrižnih osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka i način da osmisli sopstveno autentično življenje.

Ipak, jasno nam je da ni Karinina ni Helenina pobuna ne mogu uroditi nikakvim plodom. U vremenu u kojem je lično ostvarenje praktično imperativ, pojedincima se nameće obaveza da jure svoju sreću po svaku cenu, iako nemaju izgleda da dosegnu zadovoljstvo i spokoj. Na samom kraju knjige, krajnje suptilno, glavna junakinja postaje svesna da je i njena kćerka upala u isto kolo, bez izgleda da nešto postigne, kao i da se oslobodi. Tada, možda, napokon shvata i da su i njeni izbori podjednako autentični i stereotipni kao i njeni, da obe gaje isto nezadovoljstvo sobom i svojim životom i da obe pokušavaju da dostignu nekakav nemoguć ideal. Iz tog blistavog momenta može se, nadajmo se, izroditi barem neznatna solidarnost, podrška i razumevanje, ne samo između majke i kćerke o kojima je reč, nego i između generacija.

Prevodilac

Komentari5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Vladimir
Gluposti. Ženi treba da bude porodica najvažnija. Ukoliko se bude nastavilo sa kulturnom dekonstrukcijom, ljudi će nestati, zato što niko neće zasnivati porodice, a deca po svojoj prirodi nameću velika ograničenja ličnoj slobodi roditelja, pa su prva na udaru društvene dekonstrukcije.
zoran stokic
Sociološki ključ govori o 5 generacija (hod od 15 god; svako doba, nosi se sa pitanjem, šta-činiti?). Oduvek generacije su u otvorenom ili skrivenom ratu. Razdoblje od 15-30 god je egoističko - mlad čovek živi za sebe, ne mari za ono opšte. Od 30-45 je doba rasprave i stvaranja, od 45-60 je doba upravljanja, moći. Doba 0-15, deca, "još nisu", a stariji "više nisu" premda neki postaju "Gerusije".
баба
,,Дебитантски роман „Ништа” младе Норвежанке Хане Столтенберг (објављен и код нас у издању куће „Албатрос плус”)." Прерано и пребрзо. Треба је, можда, преводити после четвртог, петог романа - када се докаже не само код куће, већ и у Скандинавији.
Pavle
A moze biti da je roman dobar, pa makar bio i prvi i jedini koji je napisala.
Nebojsa
Klasicne teme dokonog i bogatog drustva..u regresiji

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.