Ponedeljak, 26.07.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ODLAZAK MILOŠA ŠOBAJIĆA (1945–2021)

Slikar koji je obasjao naše doba

Strani kritičari isticali su da je reč o umetniku koji slika čovekov trijumf nad mračnim silama i ovaj ludi, ludi svet, s kojim smo u svakodnevnoj borbi
Шобајић је својим ликовним изразом обогатио, узбуркао и умногоме променио уметничку сцену Европе и света (Фото Танјуг/Тања Валич)

Sva vremena za slikarstvo su crna, a slikar im dodaje boju, zavisno od snage koju nudi, pa obasja vreme svojim svetlom. Slikar pravi pravo vreme za slikarstvo, a nikad vreme ne pravi mesto za slikara – govorio je Miloš Šobajić, naš poznati slikar, čiji se život decenijama odvijao na relaciji Beograd–Pariz, koji je preminuo juče u 76. godini od posledica zaraze virusom korona.

Tokom karijere, svoja dela predstavio je na preko 80 samostalnih izložbi širom sveta, a učestvovao je na još oko 500 grupnih. Njegove slike se nalaze u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, kao i u više desetina muzeja u zemlji, regionu i svetu.

Samo pre mesec i po dana upravo je Šobajićevom velikom izložbom otvoren nov prestonički izložbeni prostor – Galerija Kombank dvorane. S puno energije, kao i obično, pojavio se tada pred publikom i izložio svoja dela (koja su postala deo trajne umetničke postavke tog prostora): sedam monumentalnih slika nastalih u poslednjih desetak godina, sliku koja je obeležila početak njegovog pariskog stvaralaštva i tri skulpture koje su izlagane širom Evrope, a sve ih objedinjuje njegova celoživotna tema progona. Tada je promovisao i svoju novu knjigu „Mojih devet života” („Vukotić medija”), koju je napisao posle one „Slikaj i ćuti!”, koja govori o uticaju globalizma na savremenu likovnu umetnost. 

Umeo je da primeti da se umetnik rađa baš zato da bi bio subverzivni element svakog društva, onaj koji ima nešto da kaže van dogme vlasti.  Umetnici koji su nastali na krilima globalizma, smatrao je, čeda su samo tog sistema i nestaće sa njegovim padom.

– Ja slikam da bih pobedio svoj strah. Pokušavam da na slici izmirim sve zaraćene strane, da pomirim posvađane i da je dovedem u red, stavljajući naslage boja koje negde procure po belim teritorijama, kao da mi ukazuju put kojim još nisam nikad prošao. Znam da me aždaja čeka iza nekog neodređenog ugla na slici i da treba da joj se bez panike, kao Sveti Đorđe, suprotstavim, oči u oči, da je probijem kopljem da bih omogućio slici da oživi – zapisao je Šobajić u knjizi „Slikaj i ćuti!”.

Rođen je 1945. u Beogradu. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Beogradu, Istanbulu i Nikšiću, maturirao je u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a 1970. završio prestonički Fakultet likovnih umetnosti, da bi se dve godine docnije preselio u Pariz, gde je živeo do 2005. i do povratka u Beograd. U Pariz je otišao s desetak urolanih slika i četiri-pet hiljada dolara u džepu...

– Neizvesnost totalna. Bila je Srpska nova godina i padala je kiša, Pariz je bio hladan i tmuran. Uleteo sam iznenada u sasvim novi svet o kome skoro ništa nisam znao, osim činjenice da u njemu moram da preživim. Osetio sam se bespomoćno, kao novorođenče izbačeno iz materice, gajeći potajno nadu da sam sposoban da opstanem. Tako je počelo, pa do prve izložbe, posle nikad kraja. Kada sam napravio prvu izložbu u Parizu, a posle i u Njujorku, pomislio sam da je to – to, vrh. Mislio sam da sam na krovu sveta, a to ne da nije bio krov sveta, bio je to podrum iz koga je tek trebalo da se izađe na prizemlje. I taj put je bio dug, naporan i sa puno problema. Slikarstvo nije film. U filmskoj industriji režiser napravi jedan odličan film, dobije Palmu, Zlatnog medveda ili Oskar i postaje zvezda preko noći. U slikarstvu moraš da se dokazuješ najmanje 30–40 godina upornim radom i da onda možda neko kaže: a, vidi, ovaj traje toliko dugo, mora da tu nešto ima – rekao je u jednom od brojnih intervjua.

Jedan je od osnivača Fakulteta za umetnost i dizajn pri Univerzitetu Megatrend, na kojem je bio profesor i dekan do 2014, a potom počasni doktor i profesor emeritus. Bio je gostujući profesor na Akademiji lepih umetnosti „Lu Sjun” u Kini. Imao je zapažen nastup 1995. na Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji.

– Ja sam apsolutno nezadovoljan sobom i mislim da moram biti mnogo bolji, kao i moje slike. Vrlo sam kritičan i mislim da su taj zamah, ta nervoza i pobuna na mojim slikama rezultat celog tog mog stanja od detinjstva pa do danas, koje namerno iz sebe izbacujem. Onaj nemir koji sam kao dete pokazivao i ispoljavao prema okolini, sada pokazujem na slikama – isticao je naš umetnik.

Citirao je Rubensa – da sliku po završetku treba okrenuti ka zidu i ostaviti je da miruje šest meseci.

– Tek kad je tada pogledate, videćete šta ne valja. I tad počinje pravi rad na njoj. Sliku treba satima i danima gledati. I stalno gledati. To je jedini način da razumete šta traži od vas. Ona već postoji u svemiru, a slikar treba da je uobliči i omogući joj da progleda. Saznanje da je ona sama zadovoljna sobom i da je možete ostaviti da samostalno diše, predstavlja krunu – isticao je Miloš Šobajić.

Dobitnik je Zlatnog ordena za dostignuća u umetnosti, Vukove nagrade, Zlatnog beočuga, Nagrade Miše Anastasijevića...

Ruska Duma odlikovala ga je 2018. Ordenom počasnog gosta Rusije.

– Zapad ne prihvata Srbiju i intenzivno rade na tome da Kosovo ne bude Srbija. Program im je da svi Srbi budu u Beogradu. Nadam se da smo sada u usponu. Mi nikome ne želimo zlo. Na vetrometini smo – rekao je slikar prošle godine u emisiji „Dok anđeli spavaju”.

Tada je naglasio da je Kosovo naša lepota i naša duša.

– Iznenađen sam što se danas uopšte razgovara sa okupatorom: da li da priznamo, da li da podelimo, da li da damo deo ili da damo sve. To je meni nepojmljivo. Nikakvo davanje Kosova okupatoru ne dolazi u obzir. I uopšte, razgovor sa okupatorom, mislim, po Ustavu je zabranjen. Ja sam učio u školi da okupatora izbacuješ istom merom kojom je on došao na tvoju zemlju. Bićemo i mi dovoljno jaki, pa će oni leteti napolje – rekao je umetnik.

– Poenta je da država postane jedna bezoblična teritorija sa stanovništvom koje ne bi bilo svesno ni ko je, ni šta je, niti da ima svoju istoriju, ni religiju, ni svoje ja. To je cilj globalizma za sve, ne samo za Srbiju nego se to kod Srbije nekako najlakše vidi, jer već 30 godina trpimo neviđene agresije. Pa samo smo u toku 20. veka četiri puta bombardovani. Jednostavno, Zapad nikad neće dozvoliti Srbiji da postane stabilna i jaka, odnosno da sačuva svoju teritoriju, isticao je Šobajić.

O njegovom delu objavljeno je pet monografija u Parizu, Beogradu i Londonu, čije su uvodne tekstove napisali Irina Subotić, Alen Žufrua, Peter Handke, Edvard Lusi Smit i drugi autori.

Alen Žufrua, francuski likovni kritičar i pesnik, 1988. napisao je: „Slikar revolta protiv svega okamenjenog, otkrovitelj ekstremnih situacija, gde najmanji pokret ruke, najmanji korak u prostor drugih, izaziva nemir. Miloš Šobajić je danas u Parizu jedan od samo nekoliko umetnika koji se usuđuju da izvan okvira starog manirizma traže novu sliku neizbežnog zagušenja ljudskog društva”.

Harijet Zines, kritičarka iz Njujorka: „Njegovo virtuozno i snažno slikarstvo odslikava ovaj ludi, ludi svet, s kojim smo u svakodnevnoj borbi, s kojim živimo i koji trpimo.”

Sigurno sam proživeo devet života i nekoliko puta dizao se kao feniks: Miloš Šobajić (Foto Miki Veličković)

Franko Solmi, direktor Muzeja savremene umetnosti u Bolonji: „Sve eksplodira u Šobajićevom slikarstvu i sve ide prema apsolutnom uzbuđenju i strahu od krize, dosade, terora, koji predstavljaju naše svakodnevne istine.” 

Nemački likovni kritičar Volfgang Koš: „Šobajićevo slikarstvo možemo da povežemo sa filmom hladnog horora. Njegov česti naziv ’Opasno je naginjati se’, koji nam je poznat kao upozorenje iz vozova, možda bi za njegove slike bolje glasio ’Opasno je ne naginjati se’, pošto opasnost ne dolazi ni spolja, ni iznutra, već direktno sa njegovih slika”.

Stefan Rej, književnik i član Akademije umetnosti u Belgiji: „Zaslepljujuće i vrtoglavo. Tako bi trebalo da se okarakterišu slike Miloša Šobajića, koji konstantno umnožava svoje izložbe svuda po svetu, skupljajući tako važne trofeje i potvrđujući od izložbe do izložbe svoj renome”.

Francuski kritičar Žeral Gasio-Talabo: „Slikar pobede i čovekovog trijumfa nad mračnim silama, nad pogrešnim ideolozima, nad lepljivošću vremena, Šobajić nam pomalo donosi kiselu svetlost na ovaj svet i u isti mah definisanu i paradoksalnu misao, jedan živi i prijateljski pogled”.

Za „Politiku” je Šobajić govorio često. U razgovoru povodom izložbe „Na Drini ćuprija – krik na mostu” u Andrićgradu 2019, komentarišući vezu sa čuvenim Munkovim „Krikom”, rekao nam je:

– Već dugo se bavim mestima velike opasnosti. Živimo u sve težim vremenima i svedoci smo najgroznijeg uništavanja ljudi i kulture širom planete. Svet je, dakle, mesto visokog rizika! Krik je samo prirodna reakcija na sve to. Prinuđeni smo da se držimo u što čvršćem zagrljaju kako bismo opstali. Jer, dok slikam, već dugo kao da osećam nečastivog kako mi diše za vratom. Čin slikanja predstavlja za mene molitvu, a sve u nadi da će me Svevišnji za trenutak čuti u tišini moga ateljea i dati mi snagu i talenat koji mi nedostaje kako bih pomirio sve zaraćene strane na slici i uspostavio harmoniju...

Osvrćući se na svoj život, rekao je da ga ne bi menjao, „čak ni one njegove grozne trenutke, a bilo ih je”.

– Ja sam i to najlošije u životu prihvatio, jer je i to loše od mene pravilo dobro. Mnogi su skloni da kažu bolje bi bilo da sam uradio ovo ili ono, što ne uradih ovako, da sam imao ovu pamet onda… Mislim da je ceo naš život dobrodošao takav kakav je. Prepisan nam je i mi ga nosimo kao krst na leđima. To je jedan dug život u kojem je bilo svega i svačega, uspona i padova i polupadova i relativnih uspeha. U svakom slučaju, sigurno sam proživeo devet života i nekoliko puta se dizao kao feniks.

Zrelost mu je donela i nov uvid o sreći: „I dalje ne znam da je definišem, ali za razliku od mog pređašnjeg iskustva, kad sam sreću osetio samo par puta po par sekundi, sada je osećam skoro konstantno i zamalo u kontinuitetu! Jednostavno – osećam sreću! Kao da je to sasvim prirodna i svakodnevna pojava do koje se dolazi bez ikakvog truda ili bilo kakvog ulaganja”.

S ponosom je isticao i svoje korene:

– Moj slavni predak Ilija Šobajić (1876–1953), na koga sam povukao talenat, studirao je slikarstvo na Akademiji umetnosti u Beču (1896–1901) i bio je jedan od najobrazovanijih crnogorskih akademskih crtača, grafičara, primenjenih umetnika i pedagoga, iako je bio daltonista. Ilijini crteži su bili klasični, konzervativni (kako i pristoji pravom profesoru večernjeg akta), dakle, sasvim suprotni mojim, buntovnim.

A o svom slikarstvu govorio je kao o jednoj priči koja se razvija i dobija različite forme, ali ipak ostaje ista. Slikao je o čovekovom pokušaju da se izbavi, da se izdvoji iz gomile i da krene napred, što dalje, nekad bos, nekad u cipelama, nekad plivajući…

„Još ne znam gde će taj razapeti čovek, čovek u raskoraku, najzad spustiti nogu, gde će naći izbavljenje (jer, posmatrajući stvarnost oko sebe, sve sam više pesimista), ali dok to ne otkrijem, dok ne utvrdim kako da ga oslobodim, želim da održim taj zamah, ritam koraka… Samo da se on ne prokliza i da ne pukne”, nadao se.

Handke: Neka vas prožmu te monumentalne slike

Nobelovac Peter Handke napisao je svojevremeno tekst za monografiju o Šobajiću: „Miloš Š. stvara slikarstvo gde sva skučenost njegovog pretka eksplodira i menja pravac prema neviđenoj slobodi, na momente skoro napadnoj: u svakom slučaju, svaka njegova slika, svaka skulptura – jesu oslobađajuće. Zbog njegovog pretka? Zbog istorije? Zahvaljujući njoj? Protiv nje? Sudite vi sami. Ne, ne sudite – prepustite da vas prožmu te monumentalne slike u dnu jedne aleje, duboko i ambisno crne”.

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Bogdan Miščević
Просто не могу да верујем, напусти нас Шобајић, чини ми се у напону своје снаге, а био је тако јак, неустрашив, увек спреман да свету саопшти своју тајну, горчину и љубав. Оде, али остаде његово велико дело на коме можемо да учимо. Почивај у миру велики човече. Богдан Мишчевић сликар и писац.
Biba
Najveći slikar i najdivniji čovek.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.