Na Čukarici bombe padale po strateškim ciljevima

Nema još mnogo Čukaričana koji pamte savezničko bombardovanje iz 1944. godine kada su iz letelica američke avijacije „sipale” bombe na ovaj deo grada. Oni koji su ovo bombardovanje preživeli sećaju se da su spas od projektila tražili u katoličkoj Crkvi Svetih Ćirila i Metodija u Požeškoj ulici, po raznim u mekom kamenu iskopanim pećinama ili su bežali što dalje ka Obrenovcu. Jedna od tih bombi koja je na staro jezgro Čukarice, oko čuvene Šećerane, pala 3. jula 1944. godine bila je i ona od 242 kilograma što je u nedelju uklonjena sa gradilišta u Nodilovoj ulici.

Prema rečima Milana Tlačinca, istoričara, nije za čuđenje to što je ovaj deo grada bombardovan.

– Na vrlo uskom prostoru, oko današnje Radničke ulice, nalazile su dve vrlo važne strateške tačke. Jedna su bili „Šelovi” tankovi za naftu koji su se nalazili na prostoru gde su sada stari rezervoari „Naftne industrije Srbije”. A druga je bio stari železnički most kod Sajma – priča Tlačinac.

Razorne bombe koje su tada pale na Čukaricu sa američkih bombardera bukvalno su „oduvale” kuće uglavnom napravljene od zemlje i uništile infrastrukturu.

– Kada su bombe počele da padaju i ruše sve pred sobom, narod je počeo panično da beži. Veliki broj ljudi uputio se ka Obrenovcu i okolnim selima gde su mnogi u strahu od novih bombardovanja ostali sve do oslobođenja Beograda. Ne zna se koliko je Čukaričana poginulo u ovom bombardovanju. Koliko-toliko tačan podatak postoji za nemačke i italijanske vojnike. Prema informacijama iz tog perioda, u bombardovanju u julu poginulo je 46 nemačkih vojnika i 96 italijanskih. Italijanski vojnici su u tom trenutku bili nemački zarobljenici. Njih je nemačka vojska zarobila posle kapitulacije Italije 1943. godine i koristila za rad – objašnjava Tlačinac.

U savezničkom bombardovanju grada učestvovali su isključivo američki bombarderi, dok su im britanski lovci bili pratnja. Američki bombarderi su još tada sa donje strane aviona imali specifične automatske foto-aparate koji su beležili pogođene ciljeve da bi se znalo šta je uništeno, a šta ne. U to doba njihov legitiman cilj bio je 500 metara od predviđene mete.

U toku nekoliko meseci 1944. godine Beograd je bombardovan 12 puta. Prvi talas savezničkih bombi grad je zasuo na Uskrs 16. i 17. aprila. Tada je gađan uži deo prestonice, dok je poslednji put bombardovan širi deo grada.

Do kraja aprila na grad su se još dva puta sručile bombe, a onda je njihova meta prestonica po jednom postala u maju, junu, julu i septembru.

Zbog toga ne čudi što se i dalje prilikom iole dubljih kopanja i dalje nailazi na ove eksplozivne naprave zaostale iz nemačkog i savezničkog bombardovanja.

Najbrojnije su uz obalu Save, od Kule Nebojša do Beogradskog sajma, zatim u centru Zemuna i na potezu Dedinje – Avala. Priobalje Save je naročito bombardovano zbog železničkih i lučkih magacina, fabrika, mostova… Zaostale bombe teško je bilo naći tada, a i sada zbog mekog i močvarnog tla u koje su se projektili lako i duboko zabijali. Na prostoru Savskog amfiteatra, otkako se gradi „Beograd na vodi” pronađeno je petnaestak zaostalih eksplozivnih sredstava – od toga tri avio-bombe od 500 kilograma, a ostalo su minobacačke od 120 milimetara, artiljerijska zrna od 155 milimetara…

Pre tri godine na samo pola kilometra od Nodilove ulice prilikom gradnje „Ada mola” otkrivena je topovska granata iz Drugog svetskog rata.

Nemci gađali lakšim, a Amerikanci težim bombama

Nemci su, kako kažu istoričari, u bombardovanju Beograda koristili uglavnom avione „junkers Ju 87”, popularne „štuke” koje su precizno pogađale cilj i to uglavnom lakšim bombama. Teže i veće bombe velike razorne moći koristili su Amerikanci noseći ih u utrobama svojih „letećih tvrđava”. Beograd je nekoliko puta bio sekundarna meta u odnosu na primarnu – rumunski Ploešti, nalazište nafte i gasa, glavni snabdevač gorivom snaga Trećeg rajha. Ali je i nekoliko puta bio primarna meta. Upravo bombardovanje Čukarice bio je strateški i biran cilj.