I na Zapadu i u Rusiji bogoslovlje se predaje s blagoslovom crkve

Pojedinci, nedovoljno obavešteni, stvarno misle da brane demokratska načela i evropske vrednosti, ma šta se pod njima podrazumevalo, kaže vladika bački Irinej govoreći o zamerkama dela akademske zajednice da se narušava autonomija univerziteta predloženim izmenama Zakona o visokom obrazovanju, kojima se predviđa da Sveti arhijerejski sinod daje (ali i uskraćuje) blagoslov profesorima za predavanje na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu.

– Hvala vam što govorite o dêlu akademske zajednice, a ne o akademskoj zajednici. Istina je: ne radi se o svima niti o monolitnoj grupi. Ali mnogi su u međuvremenu shvatili o kakvoj se zamci – striktno govoreći, podmetačini – radi, te se javljaju profesorima našeg Bogoslovskog fakulteta i kažu im da su uvideli koliko su bili izmanipulisani. U prvim redovima kampanje protiv Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta i protiv Srpske pravoslavne crkve, sve u ime ili pod izgovorom odvojenosti crkve i države, sekularnog karaktera našeg društva i autonomije univerziteta, nalaze se, po pravilu, bivši (da li samo bivši?) marksisti i ateisti koji su svoju nekadašnju frazeologiju zamenili „evropejskom”, čisto „demokratskom” frazeologijom, a među njima postoji i najmanje jedna osoba koja je svojevremeno nosila odeću na podobije maoističke odeće, tipa uniforme, iz vremena kineske „kulturne revolucije”. Iskreno govoreći, meni, na neki način, čak imponuje njihova doslednost, vernost svojim idejama, koje inače u mojim očima nisu drugo do zablude. Kada bi mogli, oni bi danas, čini mi se, bili u stanju da rade isto što su njihovi dedovi i očevi radili od 1945. godine pa nadalje (kožni mantili, noćne posete, presude „po kratkom postupku”...) – rekao je u intervjuu za „Politiku” vladika Irinej.

Kako, kao nekadašnji dekan i dugogodišnji profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, gledate na ove primedbe jednog dela profesora Univerziteta u Beogradu?

U odnosu na Pravoslavni bogoslovski fakultet, fakultet koji je jedan od osnivača Beogradskog univerziteta, sigurno bi ponovili neslavni postupak iz 1952. godine, kada je on, nezakonitom odlukom tadašnje vlade, izbačen sa univerziteta ili, kako se u svom aktu izrazila Mitra Mitrović, likvidiran (taj izraz je, očigledno, u ono vreme kod vlastodržaca bio asocijativno popularan). Današnji nosioci ovakvih zamisli nisu, razume se, tako direktni: oni su slatkorečivi, usta su im puna umilnih „evropskih” i „demokratskih” fraza; oni se pretvaraju i prenemažu; oni su, zaboga, gospoda, a ne tamo neki drugovi po Titu i partiji. Oni tvrde da nemaju ništa ni protiv Srpske pravoslavne crkve ni protiv pripadnosti Bogoslovskog fakulteta univerzitetu; samo predlažu da on bude van bilo kakvog malignog uticaja crkve jer je ona, po njima, nestručna za vlastitu teologiju, dok su profesori prirodnih nauka stručni, pogotovu ako su ateisti. Jednoj osobi iz te branše ipak odajem priznanje za iskrenost i otvorenost: ona, naime, izjavljuje da Bogoslovski fakultet treba prosto-naprosto izbaciti. To se zove Mitra rediviva! (rediviva je ponovo živa, ne vaskrsla, jer to zvuči nenaučno i teološki, a ni povampirena, jer to zvuči sujeverno i uvredljivo).

Profesorska peticijaška ekipa, kolektivni autor više peticija s desetinama potpisa, kaže da je posredi odbrana autonomije univerziteta. Ta autonomija im je stalna mantra. Ali šta ćemo sa autonomijom i pravima pojedinačnih fakulteta, o čemu takođe ima reči u Statutu univerziteta i u fakultetskim statutima? Da li su fakulteti ispostave univerziteta ili univerzitet predstavlja zajednicu i porodicu autonomnih i slobodnih visokoškolskih ustanova? Šta ćemo, dalje, sa ustavnim i zakonskim pravima crkava i verskih zajednica u domenu prosvete i obrazovanja? Šta ćemo sa odlukom Ustavnog suda Srbije koji je svojevremeno presudio u korist Bogoslovskog fakulteta, a odbacio tužbu zasnovanu na istim argumentima koje nude i današnji branioci autonomije univerziteta? Ustavni sud je, štaviše, ističući kooperativnu odvojenost crkve i države, ne samo smatrao da je i crkva pozvana i nadležna da reguliše život i rad Bogoslovskog fakulteta koji se nalazi u sastavu univerziteta, iako je njegov osnivač država, nego direktno dozvoljava i odobrava crkvi pravo da postavlja uslove i za sâmo studiranje i za vršenje nastavničke službe na Bogoslovskom fakultetu. Pritom Ustavni sud koristi međunarodni tehnički termin missio canonica, to jest odobrenje za vršenje nastavničke službe. To, naravno, izaziva mistički užas kod naših tumača načela sekularnosti države.

Pa zašto onda ne otidu u ambasade Nemačke, Austrije, Španije, Poljske, Rumunije, Bugarske, Mađarske, Slovačke, Hrvatske, garantovano sekularne Francuske i drugih zemalja i uruče im protestnu peticiju zbog kršenja načela sekularnosti države i autonomije univerzitetâ u njihovim zemljama? Kakvi su oni liberali i demokrate kada brane samo Univerzitet u Beogradu? Od njega su, jamačno, u daleko većoj opasnosti mnogo stariji i poznatiji univerziteti, čak i Sorbona, budući da i u njihovoj praksi postoji missio canonica. Uzgred budi rečeno, taj termin našim doslednim demokratama i ortodoksnim sekularistima zvuči benigno ili, po starinski, dobroćudno, te ga sistematski izbegavaju i zamenjuju izrazom blagoslov. U želji da budu duhoviti, prave se nevešti i ironično pitaju otkud na univerzitetu kategorija blagoslova. Gde to ima? Evo nam pravog oksimorona: pojam koji ima samo i isključivo pozitivan sadržaj – blagoslov znači dobru reč nastalu iz dobre želje (sravnimo grčko evlogia i latinsko benedictio) – za njih je samo i isključivo negativan pojam, zloćudan koliko i crkva na koju nužno asocira.

Ukoliko pak ne žele ili ne smeju da se obrate ambasadama dokazano demokratskih i nesumnjivo sekularnih zemalja, zašto pismom makar ne skrenu pažnju svojim kolegama na zapadnim univerzitetima na opasnost koja im vekovima preti, a oni je, nažalost, i ne primećuju? Da bi se izvukli iz nelagodnog položaja u koji su sami sebe doveli, kažu nam: davanje crkvenog blagoslova onima koji studiraju teologiju i onima koji im predaju predstavlja praksu i tradiciju katoličkih zemalja; prema tome, ona za nas kao zemlju pravoslavne tradicije ne važi (gle, setili se ljudi pravoslavlja, a ja ih podsećam na narodnu mudrost izraženu u ovim stihovima: „Oj, Turčine, za nevolju kume; a oj, Vlaše, silom pobratime!”). Ovo je, međutim, puki sofizam i pokušaj vrdanja. U stvari, ovo je neistina. U Zapadnoj Evropi donedavno nije bilo mnogo pravoslavnih, pa nisu ni mogli biti zastupljeni na univerzitetima institucionalno nego samo individualno ili grupno. Danas nije više tako. Na Univerzitetu u Minsteru, na primer, postoji Katedra pravoslavne teologije, a na Univerzitetu u Minhenu Odsek pravoslavne teologije, i ista načela i pravila važe i za rimokatolike i za pravoslavne. Selektivni zakoni i propisi ne postoje nigde, te su dvostruki pravni aršini nezamislivi pre svega u zapadnim zemljama.

Koristim sada priliku da se, poređenja radi, osvrnem i na praksu i tradiciju Rusije. Tamo postoje duhovne akademije, u nadležnosti Ruske pravoslavne crkve, i teološki fakulteti – ili bar teološke katedre i odseci – u okviru raznih univerziteta (ne svih, naravno). Na duhovnim akademijama sve je pod blagoslovom i pod staranjem crkve, dok, po prirodi stvari i po ruskoj akademskoj tradiciji, crkva nema nikakvu ingerenciju na univerzitetima. Ali ima, ipak, pravo i dužnost da proverava i odobrava ili ne odobrava bogoslovske programe na univerzitetima koji ih imaju. Univerziteti koji imaju bogoslovske fakultete ili programe dužni su da traže dvojnu akreditaciju, državnu i crkvenu. Sledstveno, i u Rusiji se bogoslovlje predaje s blagoslovom i odobrenjem crkve. Razlika između zapadnog i ruskog modela sastoji se u tome što se na Zapadu odobrenje (missio canonica) daje unapred, sa mogućnošću da iz doktrinarnih ili etičkih razloga bude uskraćeno, dok se u Rusiji daje na kraju, akreditacijom ili priznavanjem stečenog akademskog stepena. Potpuno ravnopravan status na ruskim univerzitetima imaju i islamski bogoslovski fakulteti, koji postoje u sredinama sa znatnim procentom muslimanskog stanovništva i u većinski muslimanskim oblastima. Sviđalo se to ili ne sviđalo domaćim teoretičarima sekularne države, i savremena Rusija je demokratska i sekularna država, ali se iz njenog modela kooperativne odvojenosti crkve i države imamo čemu naučiti. Ukratko, naši teoretičari o kojima je ovde reč žive u ovom veku, ali nisu iz ovog veka. Ja ih ne prezirem, ali ih žalim. Oni donkihotski jurišaju na pogrešnu vetrenjaču. Oni su recidiv nepovratne prošlosti.

Uz veliku medijsku buku, SPC je mirno i bez buke izabrala novog poglavara, vaše duhovno čedo, patrijarha Porfirija. Danima pre toga pisalo se o podeljenosti u srpskoj crkvi, strujama, suprotstavljenim stranama. Da li su izvori takvih ocena van crkve ili unutar nje?

Svakako van crkve, uz izvesno učešće minornih grupa unutar crkve. Činjenica da je patrijarh na glasanju u prvom krugu dobio više nego dvotrećinsku podršku članova Sabora dovoljno govori da podele u crkvi nema. Episkopi su po izboru, uključujući i one koji nisu glasali za njega, snažno i s radošću uzviknuli: „Aksios! Dostojan!” Prirodno je što su neki od arhijereja, svako iz svojih razloga, imali druge „favorite”. Ali i oni su, već pre Sabora, bili svesni toga da mitropolit Porfirije ima najviše osobina koje bi trebalo da krase onoga ko se nalazi na tronu Svetoga Save. Zato je i sâm Bog blagoslovio Sabor, našu crkvu i naš narod, žrebom potvrdivši glasovima iskazano mišljenje episkopata.

Nažalost, ima još – i biće medija koji pošto-poto hoće da vide sukobe među episkopima, ne legitimne i neizbežne razlike u mišljenjima, ne nesporazume i nesuglasice svojstvene ograničenoj ljudskoj prirodi, nego samo i isključivo oštre podele i sukobe. Bilo da su instruisani od krugova koji nisu medijski bilo da pišu po svojoj volji i pameti, takvi poslenici javne reči su za žaljenje. Verujem da bar nekima od njih nije lako kada stanu pred ogledalo svoje savesti. Radi takvih ću ponoviti drevno i mudro pravilo života i delanja u crkvi: u onome što je neophodno – jedinstvo, u onome što je neizvesno – sloboda, a u svemu – ljubav.