Nedelja, 19.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: Branislav Mitrović, arhitekta

Bez metroa Beogradu nema života

Ne treba nam gondola na Kalemegdanu. – Za Slaviju su organizovani brojni konkursi i tu nikada nije bio predviđen park, nego objekat. – Svi znaju šta je dobra „arhitektura”
Бранислав Митровић (Фото Н. Марјановић)

Arhitektura je za njega život. Zato ne čudi to što ni u osmoj deceniji Branislav Mitrović, arhitekta i profesor emeritus, ne spušta sidra. Nedavno je na konkursu za proširenje depoa Narodne biblioteke Srbije, sa svojim timom, osvojio prvu nagradu. Ona je jedna među više od 110 priznanja koja je dobio u bezmalo poluvekovnoj karijeri učestvujući na više od 200 urbanističko-arhitektonskih konkursa.

– Arhitekta Ivo Kurtović napravio je repernu kuću, a naša ideja bila je da ne ugrozimo objekat i hemiju prethodnika, da rešenjem koje smo ponudili budemo „neprimetni”. Lepo što je žiri to razumeo jer rezultati konkursa najviše zavise od dobrog žirija – kaže Mitrović.

Iznad zemlje, na Svetosavskom platou, za koji je bilo sijaset raspisanih konkursa, Mitrović će sa arhitektom Dejanom Miljkovićem ostaviti trag – dobili su posao da urede prostor ispred Hrama Svetog Save. Njihov projekat prekršten u „park šumu” dobio je i packe javnosti između ostalog i zato što je javno arhitektonsko nadmetanje izostalo.

Zašto ste prihvatili da oblikujete Vračarski plato bez konkursa?

Pozvao nas je vladika Stefan, u ime Sinoda, na osnovu našeg prethodnog rada. Ukazali smo investitoru da je za ovako značajan prostor potrebno raspisati konkurs, ali nije bilo vremena za dugačku proceduru, zbog planova za završetak Hrama. Prihvatili smo, smatrajući da ćemo hitnost poziva opravdati rezultatima. Morate razumeti i onaj subjektivni aspekt: teško je arhitekti da izbegne izazov na tako važnom projektu. Razočarala nas je reakcija profesije. Moja malenkost spada među nekoliko živih arhitekata koji su uradili najviše konkursa na prostoru bivše Jugoslavije. Paradoksalno je, onda, što nas prozivaju kolege koje su bez konkursa dobijale projekte. Za mene je to problematično, ali sam spokojan i nemam potrebu da debatujem sa takvim čistuncima.

Hoćete da kažete da posle toliko konkursa imate prirodno pravo da dobijete posao i bez javne utakmice?

Ne mislim da iko ima prirodno pravo, ali ovde je reč o neizbalansiranom pogledu sredine. Gde su bile brižne kolege arhitekte ili zaštitnici Vračara da reaguju onomad kada prva nagrada, koju sam dobio na obodu Svetosavskog platoa, ugao Mačvanske i Mutapove, nije realizovana po konkursnom rešenju, nego je investitor napravio surogat od arhitekture. U ovom slučaju ne osećam krivicu niti prekršaj spram struke i neka svi ti higijeničari stanu prekoputa, zasuču rukave i kažu šta bi oni napravili na tom mestu.

Šta biste napravili u Mitićevoj rupi – objekte ili ostavili park?

Objekat, naravno. Za Slaviju su organizovani brojni konkursi i tu nikada nije bio predviđen park, nego objekat. Ne možemo da pravimo „šuplji zub u nizu zgrada koje treba da formiraju trg. Kao što na Trgu republike nedostaje zdanje na mestu „Staklenca”, tako i Trgu Slavija treba objekat koji formira okvir trga. Sve te polemike su duboko ispolitizovane i ne podržavam arhitekte koji zagovaraju park jer ne vidim šta oni brane na Mitićevoj rupi.

Građani se bune, ne žele stambeno-poslovni kompleks predviđen novim planom.

Opet je reč o „čistuncima”. To su interesne grupe koje ne znaju mnogo o arhitekturi i o formiranju urbanih celina. Tu je problem, a nije u zabrinutim građanima koji iskreno i opravdano brane identitet, ambijent, zelenilo i sve ono što jedan grad čini ugodnim za boravak. Istim onima koje se zalažu da Mitićeva rupa ostane park smeta šuma na Svetosavskom platou gde će biti zasađeno više od 150 sadnica, pored postojećeg zaštićenog drveća. O čemu se tu radi?

O tome da jedino civilni sektor ukazuje na štetnost prostornih intervencija u Beogradu.

Nažalost, moja struka je neaktivna, počevši od mene. Izuzetak su pojedinci, arhitekte Bakić, Kovačević... Društvo arhitekata, Savez arhitekata, Inženjerska komora koja se odvojila od interesa struke ne reaguju adekvatno i angažovano. Veoma poštujem građansku odgovornost i iskrene čuvare urbanog kontinuiteta, ambijenata, zelenila i slobodnih prostora. Ali to mora da prati dobra procena između arhitekture i života, iskreno i bez uplitanja ličnih interesa i politike.

Budući izgled platoa kod Hrama

Zašto struka ćuti?

Trideset godina tinja nezadovoljstvo i loš odnos društva prema profesiji. Na površinu je isplivao primitivizam. Klasični primeri su Vračar, Neimar... nakinđurene i nemoćne arhitekture sa svemoćnim investitorima veoma sumnjivih vrednosnih i arhitektonskih kriterijuma.

Oni to ne bi bili da im nije dozvoljeno.

Samokritičan sam prema profesiji, ali je ona zaustavljena pred zidom iz centara moći i politike koji nas ne uvažavaju. Nismo napravili autonomnu platformu da arbitriramo tamo gde se od profesije očekuje da pomogne sredini. Mi nismo mnogo postigli na planu arhitekture, a ni približno na primer skandinavskim zemljama. Arhitekte u Sloveniji i Hrvatskoj imaju veći ugled i jaču poziciju u društvu nego mi.

Ispada da arhitekta u Srbiji nikome ne treba.

Tako je. Arhitektura je nemoćna profesija. Kad dođem kod lekara ili zubara slušam, jer uvažavam njihovo znanje, to nije slučaj sa arhitekturom. Svi znaju šta je dobra „arhitektura”. Ne sporim da investitor treba da participira u toku projektovanja i iskazuje svoje zahteve jer je arhitektura uspešna i u onom segmentu gde je investitor zadovoljan. Arhitekta prirodno sarađuje sa investitorom, edukuje ga i tako nastaje sinergija i atmosfera koja daje rezultat.

Kakav je rezultat u „Beogradu na vodi”?

Njega sam već arhivirao... Nije iskorišćen potencijal koji je obala imala. Izgubljena je jednovekovna planerska želja o silasku grada na Savu. Prethodni konkurs rešio bi sve kasnije nesporazume. Arhitekturu u „Beogradu na vodi” rade korporativne firme iz sveta što ne rezultira dobrom arhitekturom. Zbog značaja lokacije mislim da je na tom mestu trebalo da rade arhitekti poput velikih svetskih zvezda: Pijano, Nuvel, OMA, Foster, BIG... Velika spratnost i dimenzije su ugrozile vizure i prepoznatljivu konturu grada, a Beograd izgubio poslednju urbanističku šansu da se integriše sa vodom.

Je li trasa metroa Makiš–Mirijevo  promašaj?

Bez metroa Beogradu nema života. Pitanje je da li metro treba da se gradi prema projekciji razvoja grada u budućnosti ili za rasterećenje glavnih pravaca koji su rana u saobraćaju grada. Imam posebno poštovanje prema studijama koje je tim arhitekte Jovina radio sedamdesetih godina 20. veka. Ako je taj projekat sa aspekta tehnologije zastareo, trebalo ga je nadgraditi, a ne skloniti sa strane. Problem naše sredine je što svaka nova politička garnitura i svi mi zaboravimo ono što su prethodnici radili pa nam nedostaje kontinuitet, odnosno u ovom slučaju imamo diskontinuitet od čitavih 40 godina.

A Košutnjak gde češki ulagač planira da gradi stambeno-poslovni kompleks nauštrb desetina hektara šume?

Upoznao sam tog investitora. Za razliku od drugih koji deluju u našem gradu, on ima odnos prema arhitekturi, istančani osećaj za kontinuitet i zato imam razumevanje za ono što oni rade. „Avala film” je obeležio moje detinjstvo, ali i nekadašnju Jugoslaviju na globalnom planu. Kada neko hoće da takav sistem rekonstruiše, to pozdravljam i spreman sam da podržim.

Čak i kada seče zelenilo za kojim vapi grad?

U društvu nekoliko kolega imao sam prilike da vidim trenutni status tog plana i mogu odgovorno da stanem u odbranu one arhitekture koja tamo treba da se gradi. Projekat ima odnos prema zelenilu, gabaritima, arhitektonici, ambijentu... Po konceptu je sličan Cerak vinogradima i paviljonima arhitekte Jovanovića na drugoj strani Banovog brda.

Koji je Vaš interes da ga branite?

Nemam lični interes. Ali imam interes da se filmska industrija Srbije probudi i da na tom mestu vidimo dobru arhitekturu. Uz to ne želim da našim neznanjem oteramo investitora kakvog u ovom gradu nismo imali.

Šta mislite o spomeniku Stefanu Nemanji na Savskom trgu?

Nije mi blizak i nije u rangu onih spomenika kojima se veliki gradovi ponose. Ovde je bio organizovan konkurs, a dobili smo diskutabilno rešenje.

Treba li Beogradu gondola na Kalemegdanu?

Ne. Pored svih repera koje je dobio u poslednje vreme, ne treba mu još jedan na tako osetljivoj kulturno-istorijskoj poziciji.

Jesu li mu potrebni spomenici duplikati, nacionalni stadion, a čitavi delovi grada nemaju kanalizaciju?

Akcenat razvoja grada i ono što treba da bude osnovna nit budućeg Generalnog urbanističkog plana Beograda 2041. je infrastruktura i očuvanje zelenog korpusa, a ne nekontrolisana izgradnja stambenog fonda. GUP je dragoceni dokument i treba da zakopamo sve ratne sekire, da udružimo znanja, jer je reč o budućnosti grada, za koji smo svi odgovorni. Mnogo smo grešili u prostoru i dosta toga ispustili, bilo bi mudro da to ne ponavljamo.

Šta je pandemija virusa korona promenila u arhitekturi?

Pre svega komunikaciju. U mojoj profesiji živa reč, transmisija energije, studijski rad sa studentima ne može da nadomesti virtuelna komunikacija. Bio bih siromašniji u svakom pogledu da nisam neposredno kontaktirao i imao priliku da osetim senzibilitet plejade profesora poput Uroša Martinovića, Brane Milenkovića, Ivana Antića, Branka Aleksića, arhitekata Ivanke Raspopović, Milice Šterić... Virus je Orvel posle Orvela, ali me je rasteretio obaveza zbog kojih mi je ranije ostajalo manje vremena za igru. Kad kažem igra, mislim na rad i arhitekturu, jer ako ne bih imao prilike da se igram, ne bih se bavio arhitekturom.

Kako se igrate kad ni mobilni telefon nemate?

Neću ja da se igram po vašim notama. Izvinite, ali ne možete da me dobijete kad vi hoćete. Mobilni je indiskretni uređaj koji ubija privatnost.

Kada očekujete monografiju koju pripremate i izložbu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti čiji ste član od 2006. godine?

Dokumentacija za monografiju prilično je sređena i nadam se da bi monografija mogla da bude gotova 2023. Stao sam u red za izložbu na Odeljenju likovne i muzičke umetnosti SANU i ne verujem da ću pre 2023. moći da se predstavim članovima Akademije i da im približim svoj rad i arhitekturu. To je moja obaveza kao što je privilegija biti deo te porodice.

Komentari46
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Gagi, dipl. inž. saobraćaja
Pošto;»Bez metroa Beogradu nema života«, nadležni su potpuno zaboravili na odavno u prošlom veku izgrađene tunele »Karaburma«. Naime, od leve i desne cevi tunela »Vraćar« izgrađene su dve cevi tunela »Karaburma«, svaka dužine od po oko 600m i to leva cev u periodu 1975-77, a desna cev 20 godina kasnije. A da bi se tuneli »Karaburma« osposobili za saobraćaj i linije »BG voza« produžile do Karaburme i dalje do Rospi Ćuprije potrebno je SAMO u te tunele postaviti šine i kontaktnu mrežu.
Gordana
Iseliti pola miliona ljudi da bi i oni i preostali ziveli kao ljudi! Srbiji treba naroda svuda, a narodu, iz sasvim razumljivih razloga, treba Beograd! Beogradu treba metro. Sve do jednu potrebu moguce je zadovoljiti ako na Srbiju gledamo u celini! Nista lepse i sa vise smisla nije nego ziveti na 100-200 km od velikog grada a u njemu uzivati studiranjem, poslovnim sastankom, turizmom. Tako cemo sacuvati i sebe i svoj grad i svoj narod! Metro jeste potreban!
Milanche
U Mitićevoj rupi je trebala da bude fontana i plato. Na sred Slavije spomenik Caru Dušanu. Sad mogu tu da prave objekat jer park ovakav kakav je ne liči ni na šta. Valjda služi da lokalni kerovi obave posao ujutru. Ko decu tu dovodi da dišu "vazduh" sa Slavije, a imaju Taš blizu nikada mi nije bilo jasno. Da se ima para pa da naprave podvožnjak umesto ulice Bore Stankovića kod Hrama. Previše je frekventna ulica i voze prebrzo, a proširili bi taman plato na tu stranu, sada je preusko i bzv.
dusan
kada neko kaze da beograd na vodi nije dovoljno dobar , lep , ili ne arhitektonski , jer zaklanja visevekovni beograd , DODJE MI DA PUKNEM . KAO PRVO , od starog beograda imamo samo nekoliko nebitnih gradjevina starih 300 g. , sto za mnoge gradove gradove i ne predstavlja nesto staro, a, DRUGO , nas beograd koga volimo NE spada u lepe gradove , nego u zapustene gradove koje upravo beograd na vodi zaklanja i tako nas spasavaod bruke nesredjenih fasada , dotrajale infrastrukture , kablova, ...
Zoran Zoca
Nobelova nagrada ko ugodi svim Srbima.
Gordana
Hahaha i careva cerka!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.