Sreda, 01.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: BOJAN LjUBENOVIĆ, pisac

Moja misija u književnosti je da nasmejem čitaoca

I dalje verujem da ova zemlja može da bude dobro mesto za život i kao papagaj ponavljam reči divnog Slavka Simića iz serije „Više od igre”: „Pravda će pobediti”
(Фото: Лагуна)

Tek nedavno je u „Laguni” objavljen novi roman Bojana Ljubenovića „Da je bolje, ne bi valjalo”, a već ima treće izdanje i veliku čitanost. Slično je bilo i sa prethodna dva njegova epistolarna romana „Pisma iz Srbije” i „Srbijo, Bog ti pomogo”, ovog vrsnog i nagrađivanog satiričara, sa više od dvadeset knjiga aforizama, autora koji piše za decu i odrasle. Iako smo navikli da nas slatko nasmeje, opisujući našu noviju istoriju i svakodnevicu, ovoga puta njegovi junaci suočeni su sa ozbiljnijim problemima. Glavni lik priče je Ivan Bogdan, koji kao u zoni sumraka uleće u lanac događaja, počev od trenutka kada voljenu suprugu nalazi u zagrljaju školarca. Kao neki junak Vudija Alena, on sapliće lopova i sasvim slučajno biva upleten u pljačku banke, postaje heroj dana u medijima, ali i lovina za opasne kriminalce. Iako se i ovoga puta smejemo, pomalo nam knedla zastaje u grlu....

Čini se da ste u ovoj knjizi nešto ozbiljniji nego u prethodnim. Šta je tome razlog?

Humor ima mnogo lica, nekad je to lice Benija Hila, a nekad Bastera Kitona. U mom prethodnom romanu „Srbijo, Bog ti pomogo” humor je lakši, lepršaviji, pitkiji, pa čitaocu nije teško da odmah zavoli glavnog junaka Todora i njegovu porodicu. Sa ovom knjigom je malo drugačije, Ivan Bogdan je lik sa kojim se publika ne identifikuje na „prvu loptu”, njegov humor je često kiseo, opor na momente, težak i naizgled nepotreban, ali to je njegovo jedino oružje protiv surovih okolnosti u koje je zapao. Ja ni kao čovek ni kao pisac bez humora ne mogu, bilo da su u pitanju moja dela za decu bilo odrasle, humor je sveprisutan. Ponekad pomislim da je jedina moja misija u književnosti da nasmejem čitaoca, da mu ulepšam tih nekoliko sati koje provede sa knjigom u ruci. Svestan sam da me to automatski svrstava u takozvane lake pisce, ali ne marim mnogo. Još na početku svoje književne karijere znao sam da ne postoji potcenjenija kategorija u umetnosti nego što je humor, ali me to nije obeshrabrilo.

Kako vaš glavni junak od tipičnog luzera postaje snalažljivi lik iz nekog uzbudljivog trilera?

Ivan Bogdan je polusredovečni muškarac koji ima ženu i dete i vozi „opel korsu”, dakle prosečan da prosečniji ne može biti. Ipak, kada jedna slučajnost njegov život okrene naglavačke, on se iznenađujuće dobro snalazi u okolnostima opasnim po život. Kako je to moguće? Objašnjenje je prosto, svako ko je na ovim prostorima živeo u poslednjih tridestak godina ima natprosečno izražen nagon samoodržanja. Onaj ko je preživeo tri ili četiri rata, mafijaške obračune na ulicama, inflaciju, jurnjavu za ratnim zločincima i marifetluke najrazličitije vrste i nesvesno već godinama živi neku vrstu trilera. Pa nije čudo što, kada mu jednoga dana pravi triler zakuca na vrata, on pliva kao riba u vodi.

Koliko dugo je pripremano gubitništvo Ivana Bogdana, kakve su istorijske naslage nataložene u njegovom karakteru, počev od mentaliteta roditelja do mladosti iz doba protesta protiv Miloševića i ubistva Đinđića?

Ivan Bogdan se čitav svoj život trudio da bude apolitičan. Nije učestvovao ni u jednom protestu protiv Miloševića, o strankama i političarima ne zna gotovo ništa, izbori ga ne zanimaju, na dan ubistva premijera Đinđića, zaljubljuje se... Dakle, on je tipičan predstavnik one ne tako male grupe ljudi čiji je politički moto „Ma, svi su oni isti.” Međutim, politika na ovim prostorima je kao zarazna bolest, pre ili kasnije, svakoga dotakne. Izvitoperen sistem vrednosti koji se mimo Ivanovog znanja i volje u međuvremenu formirao, svom snagom mu se sruči na glavu kada se najmanje nada i on iznenada shvata da nema na koga da se osloni sem na sebe, jer su sve druge institucije kontaminirane lažima i korupcijom. Trenutak da pojedinac ne može da se osloni na svoju državu je trenutak kada ona prestaje da postoji, a samim tim i pravila više ne važe.

Na koji način je Ivana, uz sve to, sačekala kriminalna stvarnost 21. veka, da li je ona znak propalih ideala za koje se borila i njegova žena?

Poznajem mnogo ljudi koji su prelaz iz dvadestog u dvadeset prvi vek u Srbiji dočekali s romantičarskim idealima da će tragedija devedesetih ostati naša ružna prošlost, a da ćemo uspeti da izgradimo pravedenije, demokratičnije i slobodnije društvo. I sam spadam među one koji su verovali da ćemo posle Petog oktobra imati nezavisno sudstvo, slobodne medije, efikasne institucije i sve drugo o čemu smo sanjali. Umesto toga, mi smo danas, dvadeset godina kasnije, podeljeni na vaksere i antivaksere, škaljarce i kavčane, „Zadrugu” i „Parove” i to je ono što izjeda Ivanovu suprugu Milicu. Ali znate šta, za razliku od nje, ja i dalje verujem da ova zemlja može da bude dobro mesto za život i kao papagaj ponavljam reči divnog Slavka Simića iz serije „Više od igre”: „Pravda će pobediti.”

Naslov romana upućuje na izreke našeg naroda koje održavaju status kvo. Može li da bude bolje ako to „ne bi valjalo”, ako se u dobru spominje „da ne čuje zlo” ili „samo da ne bude gore”?  

Jedan moj aforizam glasi: „Kad Srbinu stave glavu na panj on pomisli: ’Ćuti, može i gore’”. Ta crta dobrovoljnog podaništva i mirenja sa sudbinom ne priliči jednom ratničkom i slobodarskom narodu. Ja sam uvek na strani onih koji se bune i protestuju, pa makar se i ne slagao sa njihovim ciljevima. Imati stav i boriti se za njega danas je tako retko i dragoceno, dvadeseti vek bio je prepun ideala i ideologija, a u ovom je jedina vrednost – evro. Pogledajte samo studente, svaka dosadašnja generacija studenata imala je neke svoje proteste izuzev ove, današnji akademci potpisuju peticije na „Fejsbuku” i misle da je to dovoljno. I ne, nije tačno da je srećna zemlja u kojoj se studenti ne bune, upravo je obrnuto.

Da li zato posle devedesetih godina 20. veka, vaša priča podseća i na komunističku prošlost i njene tajne?

U trenutku kada roman „Da je bolje, ne bi valjalo” sklizne u triler, jedan po jedan kostur počinje da se pomalja iz ormana i priča svoju priču. Naravno, sve je fikcija, ali bi lako moglo da bude i istina. Taj period od Drutog svetskog rata do devedestih godina krije mnoge tajne koje ni naša istoriografija, ni naša književnost, nisu dovoljno obradili. Možda i zato što se sistem rada tajnih službi nije mnogo promenio, kada bi se ta Pandorina kutija otvorila, bio bi to najbolji triler ikada napisan.

Zašto ste odlučili da vaše junake pošaljete iz Srbije za Kanadu?

Jedan poznati aforizam glasi: „Svi Srbi živeće u istoj državi. U Kanadi”, ali me nije on opredelio za tu odluku. Pre će biti da me je dirnula sudbina mojih prijatelja koji su, iako solidnog materijalnog stanja, odlučili da sa dvoje male dece emigriraju u tu daleku zemlju. S vremena na vreme mi pišu i kažu da su srećni što su otišli i da se nikad ne bi vratili. Koliko me razveseli što im je dobro, toliko me ražalosti što su posle samo dve godine uspeli tamo da puste korene. Ovde su im ostali stari roditelji da preko „Skajpa” razgovaraju sa unucima koji ih sve teže razumeju. Malo šta tužnije postoji od toga. Mora da smo nešto ozbiljno zabrljali sa našom otadžbinom kad ljudi tako brzo uspevaju da je prebole. Kada su nedavno na Aerodromu „Nikola Tesla” u Beogradu otvarali sobu za pušenje, ja sam predlagao da naredni put otvore sobu za plakanje. Za one koji svoje najmilije šalju u beli svet, da imaju gde da se isplaču ko ljudi.

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

milenko popić- etnoseljak
Gosp. Ljubenović sam čini 50% razloga zbog kojeg sam svake godine na Kolarčevom Satirikonu. Koliko se sjećam jedan od njegovih, gorkih, aforizama, u vezi sa pomenutim nagonom samoodržanja, koji pod ovim nebom nije izgrađivan samo u posljednjih 30 godina, glasi:"Kako plaćate gopsođo? Karticom ili bubregom?".
samoispravka
"gospođo", dakle, a ne "gopsođo".

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.