Kako slomiti Rusiju bez borbe

Mi imamo drugačiji genetski, kulturni i moralni kod. Ovo su reči Vladimira Putina kojima je odgovorio na onu nesrećnu iznuđenu izjavu Džozefa Bajdena da je ruski predsednik ubica. U tom odgovoru bilo je još uzdržanih i otrežnjujućih reči, ali je u ovoj Putinovoj konstataciji sadržana suština razlike između ruskog i američkog pogleda na život.

U eri sve lošijih međusobnih odnosa, nedavno je jedan pogled savetnika ruskog ministra odbrane na aktuelnu situaciju privukao pažnju političke javnosti. Andrej Iljnicki upozorio je da SAD koriste ekonomske i informacione mere da ponize i pokore Rusiju, Putina, vojsku i Rusku pravoslavnu crkvu. On je objasnio da se vodi rat usmeren na ljudske umove.

Ono što se nekad zvalo psihološki rat, danas se naziva hibridni rat i predstavlja ceo set mera, čiji je cilj uništavanje samosvesti i tradicionalnih vrednosti, mentalne i civilizacijske osnove društva onoga koga smatrate protivnikom. Hibridni rat se u ovom kontekstu primenjuje kako bi se narušila veza između različitih generacija, poljuljalo i uništilo celokupno istorijsko i kulturno nasleđe.

Rusija nije jedina država protiv koje na takav način rade SAD. Iranski predsednik Hasan Rohani je gotovo istim rečima opisao mere Vašingtona protiv Teherana – to je psihološki rat čiji je cilj da izazove razdor među Irancima. Nametnute sankcije su usmerene na različite sektore, a Vašington preduzima i dodatne mere. Svi ti egzistencijalni problemi, zajedno s izloženošću stanovništva mentalnoj presiji, imaju cilj da uzdrmaju temelje Irana.

Pošto se ne može s izvesnošću predvideti kako bi se završio konvencionalni, sad već izvesno, nuklearni rat između velikih sila, procenjuje se da je sigurniji, iako nešto sporiji put, primena mentalnog rata na svim frontovima kao put za zaustavljanje opadajuće američke hegemonije u svetu. Nedavno je bivši ambasador SAD u Rusiji Majkl Makfol u svom članku za „Forin afers” napisao da je neophodno da administracija Džozefa Bajdena direktno komunicira s ruskim društvom kako bi se suprotstavila Rusiji. Naravno, taj metod se primenjuje na mnoge države čija destabilizacija odgovara zapadnim partnerima.

Najsvežiji primer je nedavno pozivanje ruskih tinejdžera preko društvenih mreža da izađu na proteste i zauzmu se za ugrožena prava Alekseja Navaljnog, čoveka koji nevin čami u zatvoru bez lekarske nege. Na širem planu, u taj paket mera ubrajaju se sankcije koje SAD i EU obnavljaju Rusiji od 2014. godine, optužbe za trovanja dvostrukog obaveštajca Sergeja Skripalja i ceo paket slučaja „Navaljni” (s navodnim trovanjem, povratkom u Rusiju, štrajkom glađu, bolešću i protestima), geopolitička upotreba vakcine protiv kovida 19... Destabilizacija države i protivničkog sistema je u punoj snazi, a iskušenja za „obične” Ruse ima napretek, jer pandemija i ulaganje u vojni sektor ne ostavljaju državi mnogo prostora za olakšanje životnih potreba.

Ovaj metod nije nov i primenjuje se od pamtiveka. Prvi put je ova znanja zabeležio kineski pisac i mislilac Sun Cu, u 6. veku pre nove ere, u spisu „Umeće ratovanja”, u kojem je naglasio da, pored objektivnih okolnosti, izuzetnu ulogu igra i subjektivno mišljenje protivnika. On je kao ideal rata postavio cilj da se neprijatelj pobedi tako što će mu se nametnuti sopstvena volja, a da za to ne bude potreban fizički sukob. Kasnije je takav pristup evoluirao i dobijao različite forme i nazive.

Amerikanac Semjuel Hantington tvrdio je da se ratovi u budućnosti neće voditi između država, nego između kultura i civilizacija. Ranih devedesetih godina prošlog stoleća on je upozorio Zapad da će se njegov sukob s Rusijom nastaviti, bez obzira na slom komunizma, jer su civilizacijske razlike tolike da ne može doći do približavanja, nego da je izvestan sudar. Istorijske činjenice očigledno potvrđuju ovakvo mišljenje, jer je Zapad radio protiv Rusije i u vreme ruske carske imperije, iako u to vreme nisu postojala nikakva ideološka razilaženja – Rusija je tada prihvatala i razvijala kapitalistički društveni poredak.

Kad je postala komunistička, proces denacifikacije, pokrenut posle Drugog svetskog rata kako bi se potukao fašizam ranih šezdesetih godina, usmeren je na borbu protiv komunizma. I danas se denacifikacija pokušava sprovesti u različitim oblicima u pokorenim državama.

Zapad je u poslednjih nekoliko stotina godina, praktično od vremena velikih geografskih otkrića, težio i uspevao da svoje ideje i koncepte nameće narodima ostatka planete. Pritom, nisu samo verovali u nadmoć svog koncepta nego su mu bili skloni i zbog vrlo praktičnih razloga: on im je donosio korist jer su različitim metodama uspevali da pridobiju materijalna bogatstva sa osvojenih prostora.

U međuvremenu, pod pritiskom svetskih trendova, došlo je do formalne dekolonizacije, ali se taj proces odvijao postepeno i na način kako su ga formulisale zapadne zemlje. To im je obezbedilo mogućnost da se formalno odreknu kolonija, a da na scenu stupi drugi oblik iskorišćavanja, kasnije nazvan neokolonijalizam. Proces se odigrao tako što su kolonijalne sile na prostorima bivše kolonije uspostavljale društvene i ekonomske odnose koji su bili izrazito povoljni za bivšu kolonijalnu vlast i manje-više nepovoljni za novonastalu „slobodnu” državu.

Nakon tako dugog perioda uspostavljene dominacije, Zapad te uloge ne želi da se odrekne ni danas, nego pokušava da je transformiše u neki novi oblik, ali tako da njegova pozicija nadmoći ne bude ugrožena. Za te ciljeve koriste sva raspoloživa sredstva, od civilizacijsko-kulturoloških, preko ekonomsko-privrednih i naučnotehnoloških, do vojnih.

Svedoci smo da su se u nekoliko stotina godina zapadne dominacije menjale epohe, forme i oblici društvenog uređenja, napredovale su nauka i tehnologija, menjali su se društveni i socijalni odnosi. Ukratko, menjao se ljudski svetonazor, ali je kao konstanta ostajala težnja Zapada za dominacijom nad drugima. Ne tako davno zapadni teoretičari su pokušavali da ubede svet da su za uspešan ekonomski koncept neophodni demokratsko društveno uređenje, hrišćansko duhovno nasleđe, vladavina prava i visok stepen ljudskih prava i sloboda. Pojava „četiri azijska tigra”, njihov nedvosmisleni ekonomski uspeh, a istovremeno odsustvo svih postavljenih parametara Zapada – srušili su taj mit.

Večita je ljudska težnja da se nametne svoja volja, ponajpre iz lukrativnih razloga, ali nije zanemarljiva ni potreba ljudskog bića da vlada drugim, čak i kad nema naročitu korist od toga.