Gorki talog depresije

Jovana Gligorijević, novinarka nedeljnika „Vreme”

O svom iskustvu života s depresijom i paničnim poremećajem pisala sam i pričala mnogo. Više nego što oni koji me vole misle da treba, ali sasvim dovoljno da u isto vreme budu i ponosni na mene.

U decembru 2013. dobila sam pravu dijagnozu i pogrešnu terapiju. U oktobru 2014. shvatila sam da ta terapija baš i ne radi. U januaru 2015. promenila sam psihijatra. Od jula 2017. ja sam osoba kojoj antidepresivi više nisu potrebni.

Kao gorki talog depresije još uvek sa sobom nosim ogromnu količinu anksioznosti, ali empirijski je utvrđeno da se moji najgori strahovi i scenariji koje vrtim u glavi ostvaruju u tačno nula odsto slučajeva. I tako, malo se tresem, malo se gušim, ali važno je da sam živa i zdrava!

Ovde moram da napravim mali flešbek: na psihoterapiju idem od 2011. godine. Da, tek 2013. ispostavilo se da to „nešto” ima svoje ime i šifru koja počinje na F, ali očigledno je da sam još dve godine ranije shvatila da mi je potrebna pomoć.

Srbija je duboko stigmatizujuće društvo. A moja priča je, u suštini, ona sa srećnim krajem, pa ću početi od ovog drugog: koliko me je koštalo javno priznanje da se lečim od depresije i da su panični napadi i anksioznost deo moje svakodnevice…

Mislim da je moje izlečenje počelo onog trenutka kad sam odlučila da pobedim i ugazim depresiju. Pobožno sam pila terapiju, pozajmljivala novac za psihoterapiju, čitala sve što mi je padalo pod ruku, a ja smatrala da može da mi pomogne (između ostalog i Novi zavet, iako nisam vernica).

Knjiga koja mi je najviše pomogla, a razloge ću prećutati jer su previše lični, jeste knjiga Viktora Frankla „Zašto se niste ubili”.

Već izlečena, isprovocirana načinom na koji su domaći mediji izveštavali o jednom samoubistvu, napisala sam tekst čiji je naslov bio parafraza V. Frankla: „Zašto se nisam ubila”. Sam tekst je upravo o tome da samoubistvo za mene nikad nije ni bilo opcija jer sam imala svaku podršku koja se može zamisliti, uključujući i splet srećnih okolnosti.

Naslov me je, međutim, skupo koštao. Iako sam novinarka, iako sam urednica, zanemarila sam činjenicu da većina ljudi ne čita dalje od naslova, precenila sam čitaoce misleći da su svi čuli za Franklovu knjigu.

U očima jednog dela javnosti, koji se dalje od naslova nije makao, ja sam i danas suicidalna žena koja „ne treba da živi više od prvog sprata”, „uvek je jednom nogom na simsu”, „ucenjuje urednike pretnjama da će se ubiti” i, jedino što me stvarno brine, „osoba koja je sama priznala da je duševno obolela, pa je ne treba zvati da komentariše unutrašnju politiku, niti čitati njene tekstove jer nije uračunljiva”.

Stigmatizacija me pogađa malo, ali me plaši mnogo.

Da se razumemo: davno bih se povukla iz svog posla da me ovo mnogo pogađa. Pogađa me malo, ali plaši me mnogo. Ne zbog mene, nego zbog toga što znam koliko me ljudi na društvenim mrežama prati jer ima probleme slične mojima.

Plaši me jer ja sam se izvukla, ali mnogi se još bore i ne znam kako na njih utiču poruke onih koji nemaju opravdanje u vidu dijagnoze jer predrasude i zloba nisu dijagnoza, nego stvar karaktera.

Srbija je i društvo paradoksa, pa se tako događa da najgore uvrede o svom mentalnom stanju dobijam od javne ličnosti koja je takođe javno progovorila da ide kod psihijatra i da je na farmakoterapiji.

A kako sam isto ovo shvatila na, uslovno rečeno, lepši način? Tako što su moji inboksi prepuni, a kad kažem prepuni, mislim na hiljade poruka onih koji nemaju kome (osim svom psihijatru) da kažu kako im je. Od okoline nemaju razumevanje ili dobro kriju da im je loše (iznenadili biste se kako mi, depresivni, dobro glumimo i kako znamo da budemo duhoviti i „uvek nasmejani”).

Ima tih poruka na hiljade, ali jednu ću pamtiti zauvek: „Juče sam pročitala tvoj tekst i rešila da se ipak vratim kući s posla. Juče sam te mrzela, a danas sam ti zahvalna što moja deca i dalje imaju majku.”

Depresija se leči. Deo izlečenja je i razgovor o bolesti. Ne ućutkujmo ljude oko sebe, bolje je da naučimo kako da slušamo.

Upravo zato sam i podržala novu kampanju Hemofarm fondacije „Nesalomivi” u nadi da će moja ispovest pomoći drugima u borbi protiv ove bolesti. Različite životne priče dostupne su na veb-sajtu „nesalomivi.rs”.