Džozef Bajden u vrtlogu Gaze

Sasvim neplanirano, u vreme kada Bliski istok nije u vrhu američkih prioriteta, eskalacija sukoba u Gazi primorava Džoa Bajdena da pokuša da se angažuje u smirivanju situacije ispunjene opasnim potencijalima.

Iako nijedan američki predsednik u novijoj istoriji nije uspeo da izbegne suočavanje sa izraelsko-palestinskim konfliktom, Bajden je davao do znanja da ne želi dublju umešanost, ali sada njegova administracija pokušava da sebi brzo odredi ulogu povodom sukoba u Gazi, prvog ozbiljnog kriznog testa predsednikovog spoljnopolitičkog tima koji je glavne pravce svog delovanja odredio prema Kini, Rusiji, klimatskim promenama.

Pre sedam godina, administracija u kojoj je Bajden bio potpredsednik, tek je posle 50 dana uspela da zaustavi rat u Gazi. Zadatak je ovoga puta mnogo teži, iako se ne može poreći diplomatski angažman Vašingtona. Desetine telefonskih razgovora sa zvaničnicima Izraela i palestinske vlasti. Kontakt sa palestinskim Hamasom iz Gaze, koji je na američkoj listi terorističkih organizacija, uspostavlja se preko posrednika u Egiptu i Kataru.

Državni sekretar Entoni Blinken popunjava vakuum stvoren čekanjem da Senat potvrdi novog ambasadora u Izraelu, i pod hitno je svog specijalnog emisara poslao u region, ali problem je što SAD nemaju definisan odnos prema izraelsko-palestinskom konfliktu i viziju oživljavanja zamrznutog mirovnog dijaloga.

Bajden rizikuje da se pridruži liderima Palestinske uprave, Hamasa i Izraela koji ne pokazuju volju za ustupcima zarad mira. Palestinski predsednik Mahmud Abas spreman je na saradnju sa Izraelom, ali ne i na odustajanje od palestinskog „prava na povratak” na zemlje s kojih su proterani 1948. Vođa Hamasa Ismail Hanije uprkos formalnom odustajanju od „uništavanja Izraela” zadržava oružanu borbu kao opciju. Premijer Benjamin Netanijahu 12 godina na vlasti uporno minira rešenje po formuli dve države, a za vreme njegovih mandata podignuto je najviše novih jevrejskih naselja na okupiranim teritorijama.

Sve s čime Bajden u ovom trenutku raspolaže, a što mu nameće obavezu da reaguje, je poguban legat koji mu je ostavio Donald Tramp. Bivši predsednik se septembra 2020. ponosno hvalio svojim velikim spoljnopolitičkim dostignućem: Avramovim sporazumom kojim su Emirati, a potom i Bahrein normalizovali odnose sa jevrejskom državom.

„Posle decenija podela i konflikta obeležavamo zoru novog Bliskog istoka”, govorio je Tramp na ceremoniji u Beloj kući. „Ovi sporazumi će poslužiti kao temelj sveobuhvatnog mira širom čitavog regiona”, naveo je on.

Samo osam meseci kasnije, jasno je da nema ni „mira” ni „novog Bliskog istoka”, već da regionom upravljaju sile koje su zaratile još u vreme nastanka Izraela 1948, a još oštrije neprijateljstvo razvile posle rata 1967. i izraelske okupacije velikih delova palestinske zemlje.

Tramp je podržavao desničare premijera Netanijahua da nastave kolonizaciju, a svog populističkog saveznika nagradio je priznavanjem izraelske aneksije sirijskog Golana i provokativnom odlukom o preseljenju ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim.

Upravo je pokušaj judaizacije novih delova istočnog, pretežno arapskog Jerusalima, razbuktao sadašnji požar. Hamas je nasilje u Jerusalimu iskoristio da raketama pokuša da pokaže da je jedini zaštitnik palestinskih prava, a višednevni konflikt doveo je i do nezapamćenih sukoba Jevreja i Arapa po izraelskim gradovima mešanog stanovništva – što unosi opasnost od građanskog rata.

U nedostatku jasne politike, Vašington se oprezno drži oprobanih diplomatskih modela: podrške pravu Izraela na legitimnu odbranu, osude Hamasovih raketnih baraža i izbegavanja bilo kakve kritike izraelske poluvekovne okupacije.

Serija događaja pokrenuta u jerusalimskom predgrađu Šeik Džarah razotkrila je nasilnu stranu izraelskog kolonijalnog projekta, ali SAD su barem u tri prilike propustile da se uključe u inicijative koje su u Savetu bezbednosti pokrenule Norveška i Tunis i koje pozivaju Izrael da „prekine aktivnosti naseljavanja, uništavanja i proterivanja” Palestinaca u okupiranom istočnom Jerusalimu.

Administracija potvrđuje da nije spremna da bude objektivan broker, što nastavlja da ugrožava američki status u arapskom svetu bez obzira na poslušnost lidera Zaliva ili Egipta. SAD se oslanjaju na direktne diplomatske kontakte, ali ostaju izolovane baš u vreme kada Bajden pokušava da povrati multilateralne kredite pogubljene tokom Trampove četiri godine.

Šef Bele kuće bi morao – bez udara na temelje odnosa sa najvećim američkim saveznikom na Bliskom istoku – da pojača pritisak na Izrael na način na koji je to činio njegov predsednik Barak Obama. Da se oštrije suprotstavi jevrejskoj kolonizaciji i da izraelske lidere ubedi da se vrate godinama zamrznutim mirovnim pregovorima koji bi trebalo da vode nastanku nezavisne palestinske države.

Najviše što Bajden sada može je da snizi temperaturu i pomogne dogovoru o primirju. Perspektive trajnog mira suviše su daleko da bi poput prethodnika pričao o „Poslu veka” koji je tako brzo prekriven bliskoistočnim peskom koji podižu rakete i bombe.