ponedeljak, 21.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
INTERVJU: RADIVOJE MIKIĆ, književni kritičar

Radovan Beli Marković i duboki slojevi naše kulture

Reći ću samo da je reč o piscu koji izuzetnu pažnju posvećuje jeziku i koji uvek ima na umu činjenicu da je srpska književnost nekoliko puta menjala svoju jezičku osnovicu
Радивоје Микић (Фото Т. Јањић)

Knjiga univerzitetskog profesora, književnika i književnog kritičara Radivoja Mikića „Roman protiv romana”, u izdanju kuće „Albatros plus”, na mnogo načina približava nam slojeviti i složeni svet proznog dela Radovana Belog Markovića. Ovim delom profesor Mikić dokazuje da su romani Belog Markovića proizvod jednog „programskog nastojanja” da književni tekst uobliči nasuprot uobičajenim predstavama o ovoj književnoj vrsti, da ustroji roman koji ne teži tome da bude roman.

Zbog čega se romani Radovana Belog Markovića mogu posmatrati kao svojevrsni književni eksperiment?

Roman je književna vrsta koja nema i teško da će ikada imati svoj kanon i zato je Rene Marija Alberes i rekao da se evolucija romana kao književne vrste može opisati kao „bogaćenje romana svim onim što nije roman”. U srpskoj književnosti se već na početku prošlog veka, u romanu „Bespuće” Veljka Milićevića, srećemo sa prodorom mnoštva lirskih osobina u prozni tekst, ali i sa nizom drugih novina. A ono što je kod Milićevića bilo samo nagovešteno došlo je do izražaja u romanu srpske avangarde, naročito kod Crnjanskog i Rastka Petrovića. Otuda se i može reći da Radovan Beli Marković samo nastavlja ono što su, ponekad i radikalno, započeli veliki prethodnici. On zaista piše roman koji je „protiv romana”, koji se zasniva na napuštanju tzv. linearne fabule, na prelasku na mozaički komponovanu celinu, na razaranju uobičajene predstave o književnom junaku i njegovom statusu u književnom svetu i slično. A to znači da Radovan Beli Marković svoju koncepciju romana postavlja u sferu eksperimenta, koji je posebno došao do izražaja u romanu „Devet belih oblaka”.

Da li je specifičan jezik ove proze deo okrenutosti autora i ka poetskom izrazu i formi?

Reći ću samo da je reč o piscu koji izuzetnu pažnju posvećuje jeziku i koji uvek ima na umu činjenicu da je srpska književnost nekoliko puta menjala svoju jezičku osnovicu i da današnji pisac može te potisnute i zanemarene leksičke slojeve da koristi i da tako aktivira celokupnu memoriju srpske kulture, u rasponu od jezika naše stare književnosti do lokalnih govornih crta. S druge strane, Radovan Beli Marković u svoje pripovetke i romane uvodi i pesničke teme i vrlo često koristi jezik onako kako ga koriste pesnici, pretvarajući svoju prozu u čistu liriku, i kad je reč o sasvim kratkim pričama i kad je reč o romanima, osobito kad je reč o „Lajkovačkoj pruzi” i čovekovoj potrebi da se zađe u nešto što je izvan tzv. stvarnosti.

Kako vidite junake Radovana Belog Markovića, jer ima tu i istorijskih ličnosti i književnih likova, a kako samog pripovedača?

Pošto Radovan Beli Marković najveći deo događaja o kojima pripoveda smešta u 19. vek i u prvu polovinu prošlog veka, bilo je neizbežno da se u njegovim pripovetkama i romanima pojave i naši kraljevi i veliki ustanici i vojskovođe, ali i druge znamenite ličnosti naše prošlosti, posebno naše kulturne istorije. A ako čitalac očekuje da ih vidi u uobičajenom svetlu, u nekoj vrsti herojske paradigme – biće iznenađen, pošto se njihove sudbine podvrgavaju jednoj novoj interpretaciji usklađenoj sa logikom pripovedanja. A ta logika ih izmešta iz uobičajene sfere i izvodi na jednu groteskno-humornu pozornicu. Na toj pozornici im se pridružuje pripovedač, po pravilu određen kao „lajkovački mnimi literata R. B. Marković”. Pripovedač je tako određen da bi čitalac mogao da vidi razliku između književnog sveta i tzv. stvarnosti. U stvarnosti postoji Radovan Beli Marković, a u književnosti „mnimi literata R. B. Marković”, maštenska figura, tvorac jednog zasebnog sveta, čovek koji daleko više hoće nego što može da postigne.

Knjige Radovana Belog govore o drugim knjigama, podržavajući koncept intertekstualnosti. Da li je svet ove proze svet naše i svetske književnosti?

Još pre nekoliko decenija je Jovan Hristić bio upitan odakle mu dolaze pesnički podsticaji. On je rekao da se u jednakoj meri inspiriše i onim što dolazi iz života i onim što uzima iz svoje vrlo raznolike lektire. Koristeći isto tako vrlo bogatu lektiru, u kojoj važno mesto imaju i naši i strani pisci, Radovan Beli Marković nastoji da postigne dva cilja. On želi da svako svoje delo i svakog svog junaka smesti u neki već davno oformljeni književni kontekst, u neku paradigmu, jednako kao što želi da, poput nekog klasiciste – a u našoj književnosti je najbolji primer za to Jovan Sterija Popović – koristi već postojeća književna sredstva i postupke, pa i pojedine junake, kao što je naš najpoznatiji književni vampir, junak Milovana Glišića, Sava Savanović. Otuda je moguće i da doktor Subota Radovana Belog Marković autentičnije živi u visoko estetizovanom svetu Manovog „Čarobnog brega” nego u gruboj stvarnosti svoga doba, što znači da ovaj pisac aktivira i nešto od one tradicije u kojoj je nastao Servantesov „Don Kihot”, ta velika priča o odnosu lektire i stvarnosti, tačnije o svemu onome što se dešava kad fantazija i stvarnost, vrlo grubo, zamene mesta. Zato tako važno mesto u leksici kojom se služe Markovićevi pripovedači ima danas arhaična reč pomjatenije. O pomjateniju nam ovaj pisac govori i vrlo često i upozoravajuće.

Koje su to velike priče Radovana Belog i kakav se odnos prema istoriji u njima uspostavlja?

Ako u središte svoje pažnje, uz sve potrebne redukcije, postavimo samo dva romana, „Putnikovu ciglanu” i „Stojnu vetrenjaču”, videćemo da se u njima javlja motiv tzv. uzaludne gradnje, dobro poznat prevashodno iz naše usmene književnosti, jednako kao što se u pripovednom vencu „Živčana japija” u mnoštvu slika konkretizuje razlika između onoga što je gornje i onoga što je donje, konkretizuje osnova na kojoj nastaju nerazrešive suprotnosti u svetu i među ljudima. A to u stvari znači da Radovan Beli Marković uvek ide linijom susreta sa dubokim slojevima naše kulture i da u svoju prozu uvodi motive koji, pored svega drugog, imaju i vrlo vidljivu mitološku podlogu i kulturno-istorijsku dimenziju. Tako on u stvari želi da pokaže kako u svakoj kulturi deluju mehanizmi koji spolja i ne moraju biti naročito vidljivi, a koji toj kulturi obezbeđuju neku vrstu središta, matrice koja je osnova njene autentičnosti, njene sposobnosti da univerzalnim jezikom tumači svet ljudskog iskustva. A to znači da je reč o piscu koji svojoj kulturi pripada na onaj način na koji joj pripadaju njeni najveći pisci.

Da li je vizija života Radovana Belog Markovića komična ili tragična?

Kad je reč o viziji života u prozi Radovana Belog Markovića, može se reći da je ona tragička po svojoj prirodi, a vrlo često komična po intonaciji samog pripovedanja, odnosno po načinu pripovedne realizacije određene tematike. Otuda i taj utisak suštinske ambivalentnosti slike sveta u njegovim delima. A na toj ambivalentnosti se i zasniva moderna kultura. Radovan Beli Marković se oglašava iz samog središta te ambivalentnosti.

Komеntari1
0db63
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Veslac
Koliko su duboki slojevi nase kulture? Do Stefana Nemanje ili tamo do Lepenskog vira?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja