Nedelja, 26.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Preživelo je pozorište mnogo veće pošasti

Do kraja godine imaćemo provokativnu mladu spisateljicu iz Izraela, zatim novu englesku zvezdu i trebalo bi da godinu završimo novim komadom Biljane Srbljanović, kaže Novica Antić, direktor Ateljea 212
Новица Антић (Фото А. Васиљевић)

Ove sezone smo, uprkos velikoj nevolji koja je zadesila čitav svet, uspeli da izvedemo sedam premijera i pripremamo osmu – „Ova će biti ista” Staše Bajac u režiji Ivana Vukovića, kojom ćemo u junu završiti tekuću sezonu, kaže za „Politiku” Novica Antić, direktor Ateljea 212.

– Nastojimo da publici pružimo relevantnu umetničku informaciju o tome šta rade, o čemu razmišljaju ovovremeni, savremeni dramski pisci u svetu. Tako smo imali predstave po dramama srpskih, američkih, ruskih, francuskih, hrvatskih, britanskih autora. Do kraja godine imaćemo provokativnu mladu spisateljicu iz Izraela, zatim novu englesku zvezdu i trebalo bi da je završimo novim komadom Biljane Srbljanović koji piše za naše pozorište, a režiraće ga Paolo Mađeli – dodaje Antić.

On naglašava da je važno da publici, ljudima u našem gradu i Srbiji kroz dela savremenih dramskih pisaca nekako ukažu da su problemi, dileme, muke, radosti i strahovi univerzalni, da ih dele ljudi širom planete, jer ponekad se previše izolujemo, zatvaramo u ljušturu samodopadljivosti ili samosažaljenja, a i jedno i drugo je podjednako opasno, kaže Novica Antić i dodaje:

– Preživelo je pozorište mnogo veće pošasti, preživeće i ovu. Brine me druga stvar: s ovim zatvaranjima, strahovima, napetostima, postajemo sve suroviji i sebičniji. Jezik grubosti, isključivosti, jezik rijalitija, političkih obračuna, tabloida, jezik navijača polako ulazi u pozorište, ne toliko na scenu, već oko nje. Nedavno sam pročitao kako je jedan naš poznati kritičar na društvenim mrežama napisao da one kojima se dopada jedna predstava koja se njemu nije dopala treba poslati na „rehab”. Hoće da kaže, na odvikavanje. Na odvikavanje idu teški zavisnici, narkomani, alkoholičari. To je direktna uvreda publike. Pisale su i ranije generacije kritičara oštre kritike, ali nisu vređali autore, glumce, naročito ne publiku. Kritika se piše argumentima, a ne epitetima (laskavim ili uvredljivim, svejedno). Pozorište je složena, sinkretična umetnost, sastoji se od mnogo veština, znanja, majstorluka, talenata. Veliko pozorište zahteva velike zemlje. U malim zemljama veliko pozorište je pre izuzetak nego pravilo. Mi nismo velika zemlja i zato me boli kada na ovaj način sami sebi potkopavamo dostojanstvo profesije.

Novica Antić nedavno je za prevod antologije „Velika (post)sovjetska enciklopedija – Nikolaj Koljada” dobio nagradu grada Beograda u oblasti književnog i prevodnog stvaralaštva. O niti i energiji koja ga spaja s ruskom dramskom poetikom, odnosno Nikolajem Koljadom, kaže:

– U životu su mi se najvažnije stvari, one koje su opredelile moju liniju sudbine, dešavale neplanirano i slučajno. Sasvim slučajno sam, kao vrlo mlad čovek, došao u Bitef, u kome su tada bili ljudi po kojima se danas zovu ulice, skverovi, pozorišne i filmske nagrade, pre svega Mira Trailović, Jovan Ćirilov, Milan Žmukić, ali i mnogi drugi. Došao sam tamo slučajno i ostao dugo, tako dugo da je to zauvek usmerilo moj život. Tako, sasvim slučajno, početkom devedesetih godina se Ćirilov vratio s jednog od svojih mnogobrojnih putovanja i uz obavezne čokoladice koje nam je uvek donosio u direkciju Bitefa, doneo mi je i dramu, tada još uvek kucanu na pisaćoj mašini. Rekao mi je: „Pročitaj, pojavio se ovaj novi pisac u Rusiji, mladi ga tamo hvale, stariji se mršte, pogledaj kako ti se to čini.”

Bila je to, priča Antić, drama Nikolaja Koljade „Praćka”. Prva njegova drama koju je, kako kaže, u jednom dahu pročitao i odmah preveo. I tako je počelo to što traje do dana današnjeg. Osetio je, prožela ga je ta erupcija emocija, strasti, tuge, želje, ljubavi, više neostvarene nego ostvarene, čežnje i patnje, ponekad i sreće, koja prosto kipti iz likova u Koljadinim dramama.

Koljada je tako zahvaljujući Novici Antiću, koji ga je pomno čitao i prevodio, postao gotovo domaći pisac u Srbiji.

– Koljada svakako nastavlja onu liniju klasika ruske i svetske književnosti. U njegovom dramama često imate i citate iz dela Gogolja, Čehova, Ljermontova ili Puškina, kojima se na umetnički način poigrava, spajajući tako prošlost i sadašnjost, kao da želi da kaže: „Ništa se na ovom velikom i šarenom svetu nije promenilo, moćni ostaju moćni, siroti ostaju siroti, tužni neutešeni, nesrećni neusrećeni, a žedni nenapojeni.” A opet, svuda, u svakom liku, svakoj dramskoj situaciji u njegovim delima ta želja za životom, ta klica nade koja tiho niče u tami, pokreće njegove likove, kao uostalom i nas, žive i stvarne ljude, da pokušaju kako znaju i umeju da makar jednom u životu osete onu vrstu prosvetljenog magnovenja koju nazivamo srećom. To je ono što obeležava kako njega, tako i čitavu tu, sada već veliku školu uralske dramaturgije, čiji je Koljada osnivač i koju širom Evrope prepoznaju i poštuju – kaže naš sagovornik.

 Iza Novice Antića su već tri antologije ruske savremene drame. Ipak, nikada nije, može se primetiti, prevodio klasiku.

– Nisam prevodio klasike, osim Leonida Andrejeva, i to samo njegove drame koje nisu bile prevedene na srpski jezik. Bivalo je da mi nude reditelji, upravnici pozorišta, glumci, izdavači da ponovo prevedem neke klasike, dramske pisce, pre svega Čehova. Razumem tu potrebu da se jezik prevoda koji su rađeni pre gotovo jednog veka prilagodi savremenom jeziku, da se arhaizmi koje gotovo više niko ne razume upodobe današnjem jeziku, da se davno zaboravljene, starovremske reči ili fraze ožive. Jezik nije nekakva relikvija koja se krije iza devet brava i iznosi samo o velikim praznicima. On je svojina svih nas, tu je i na ulici, i u sudnici, u crkvi i tamnici, u kafani i teretani, u pozorištu i na igralištu, u porodilištu i na gubilištu. Jezik nas prvi dočeka kroz reč babice ili majke kada se rodimo i poslednji nas isprati sa ovoga sveta, kroz molitvu ili oproštajnu tužbalicu. Ja to sve razumem ali s druge strane osećam neku vrstu duga prema svojim kolegama prevodiocima iz minulih vremena, nekako ne mogu da diram te njihove divne, lepe reči i rečenice. Ostavljam to drugima – zaključuje Novica Antić.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ne-umetnost
Nemojte, molim vas! Srbljanović odavno spada u treš produkciju.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.