Javnost nas podržava, ali država neće da nas čuje

Odbor za standardizaciju srpskog jezika izjasnio se ovih dana u svom saopštenju da je zakon o rodnoj ravnopravnosti, a povodom usvajanja predloga istog, zakon protiv srpskog jezika i da je predsednik republike jedini koji ovo „nasilje nad jezikom”, kako ga nazivaju, može da zaustavi. U razgovoru za naš list, prof dr Sreto Tanasić, predsednik Odbora i dopisni član ANURS, kaže da su pre ovog poslednjeg teksta dva puta izašli javno sa svojim saopštenjima ili odlukama u kojima su podrobno objasnili da nije tačno da je srpski jezik rodno neosetljiv. Rekli su, takođe, da niko nema pravo da vrši nasilje nad jezikom putem jezičkog inžinjeringa sa pozicije ideologije i upotrebom državne sile, da treba ostaviti srpskom jeziku da svojim stvaralačkim mehanizmima prati promene u društvu, pa i pojavu većeg broja socijalnih femininativa,  te da samo jezički stručnjaci normiraju srpski jezik.

– Stalno istupamo u javnosti; javnost sve to zna i podržava, ali država neće da nas čuje. Tražimo godinama usvajanje zakona o srpskom jeziku i pismu u službenoj upotrebi, čime bi se stvorili uslovi i za suprotstavljanje ovakvom nasilju nad jezikom. Možete misliti: godinama se ne usvaja zakon o srpskom jeziku i pismu, a ovaj se gura po najbržoj proceduri. Gledaju nas u oči i govore kako je to sve u redu, u našem interesu! Ovo nasilje nad jezikom vrše oni koji ne znaju ništa o njegovoj strukturi i zakonima funkcionisanja ili znaju, ali rade na razaranju srpskog jezika kao jednog od stubova srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta – kaže Tanasić uz tvrdnju da je „briga o zaštiti ravnopravnosti samo paravan da se uništi srpski jezik i nacionalni i kulturni identitet, i ne samo srpski već i jezik manjinskih naroda i njihove kulture”. Nije slučajno, dodaje on, što protiv rečenog zakona oštro istupa i akademik Zukorlić, te pita: „Sa čime će ova vlast izaći pred narod uoči izbora?”

I sami ste u saopštenju upotrebili reč „ekonomistkinja”. Reči kao što su  „filozofkinja”, „sociološkinja” „antropološkinja” neki i dalje doživljavaju kao ruženje srpskog jezika. Svojevremno je odbor rekao „ne” reči „borkinja” i to je proizvelo lavinu šala na društvenim mrežama. Teško je naći šta je ispravno a šta ne po sadašnjem normiranju jezika.

Da, te su se reči tu našle, a nisu ni „najružnije” ni najnakaradnije, pa ni rečena „borkinja”. Kad pitamo pre svega žene, različite dobi i društvenog statusa, šta misle o ovom činu brige o njihovoj ravnopravnosti, veće vidljivosti, dobijamo čuđenje, pa i odgovore tipa „užasno”, „gadi mi se”, „ja to nisam”... Da li je to vrhunac brige o našoj ženi? Zašto novac koji neko oko ovoga troši nije usmeren na otvaranje radniih mesta za žene, podršku siromašnijim majkama?

Koje reči, koje bi po zakonu o rodnoj ravnopravnosti ušle u upotrebu, vas najviše brinu ili vas više brine nemogućnost izbora, što ste u saopštenju ocenili kao uvođenje zabrane ?

Brine nas prvenstveno to što se u ime ideologije, a sa pozicija državne sile, želi ozakoniti jezički inžinjering, nasilje nad srpskim jezikom kakvo civilizacija ne pamti, kakvo nisu pokušali ni najgori diktatorski režimi koje istorija poznaje. Okupatori su zabranjivali ćirilicu, a ovi hoće da nam zabrane srpski jezik kakav se razvijao hiljadu godina. A sve što smo stvorili, što nam se događalo zapamćeno je u njemu. Dakle, sve ovo se čini s namerom razaranja srpskog jezika, kulturnog i nacionalnog identiteta, pamćenja, porodice. Teško je tu naći nešto što nas ne brine. Ovde je na delu diktatura manjine u ime ideologije nad ogromnom većinom; je li to demokratija, je li to u skladu sa ustavom? Šta radi poverenik za zaštitu ravnopravnosti, pa ministar za brigu o porodici?

Zašto odbor još češće ne istupa u javnosti, ne samo kad je reč o ovakvim stvarima, nego i protiv recimo elementarne nepismenosti, čiji smo svedoci svakodnevno?

Možda ste i u pravu: potrebno je da se čujemo i više, ali mi često ukazujemo na jezičku zapuštenost svake vrste, pa i na elementarnu nepismenost. Eto, skrećemo pažnju na urušenost lektorske službe u sredstvima informisanja, izdavačkim kućama, državnim institucijama. Posebno smo poslednjih godina ukazivali na nedopustivo mali broj časova srpskog jezika u osnovnim i srednjim školama. Je li logično: svi kritikujemo nepismenost, a imamo više nego dvostruko manje časova srpskog jezika nego što je broj časova nacionalnih jezika u većini evropskih država. Odgovornost za to je na srpskoj državi. Izašli smo i sa zahtevom da se srpski jezik uči na svim fakultetima kako bi akademski građani bolje poznavali srpski književni jezik i bili funkcionalno pismeniji. To je studentska organizacija BU podržala, a odbio je KONUS! Nećemo odustati od tog zahteva. Po mnogo čemu izgleda da (u) državi Srbiji srpski jezik nije važan.

Šta je danas najveća pretnja srpskom jeziku?

Mnogo je izazova, mnogo i pretnji, a najveći uzrok tome, pa i pretnja srpskom jeziku, jeste nebriga srpske države, rekao bih: potpuna neodgovornost države za status srpskog jezika kao nacionalnog jezika u Srbiji. U državi nema utvrđene jezičke politike, a u odgovornim državama jezička politika je u centru nacionalne i državne politike. Ona se osmišljava i sprovodi u dobroj saradnji jezičke struke i države. Odbor za standardizaciju srpskog jezika, kao najviše svesrpsko i sveinstitucionalno telo koje je osnovano i radi toga, ukazuje, govori i piše, javno i direktno državi. Nažalost, u našoj državi još ne postoji svest o tome. Neki poslednji istupi iz države u vezi s jezikom ukazuju na bolno odsustvo takve svesti, pa i ovo naturanje rečenog zakona svedoči to. Za to vreme provodi se tuđa jezička, time i nacionalna, politika. Predsednik države je više puta govorio kako je zaštita srpskog jezika prioritet; ovaj zakon se očito gura njemu iza leđa. Ako država nije odlučila da prizna nezavisnost srpske južne pokrajine, nema razloga ni da ovaj antiustavni zakon usvaja ovako munjevito na štetu srpskih nacionalnih interesa. Uz protivljenje jezičke struke, pravnika, sociologa, javnosti, pa i Srpske pravoslavne crkve – uz protivljenje zdravog razuma. Šta još treba pa da predsednik skupštine i poslanici skinu taj zakon sa dnevnog reda i vrate na temeljitu doradu, uz uvažavanje mišljenja Odbora za standardizaciju srpskog jezika – i svih gore pominjanih.