Utorak, 26.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NOĆNI ŽIVOT BEOGRADA KROZ ISTORIJU

Kako su splavovi „pojeli” gradske obale

Početkom osamdesetih na plutajućim kafanama svirali su tamburaši, a danas je violine i gitare zamenilo moćno ozvučenje. ‒ Sve je počelo od Peđe Isusa i njegove „kuće na drvetu”
Тома Јањић

Kada je 1985. snimio „Jagode u grlu”, Srđan Karanović verovatno nije slutio da će ovaj film postati svojevrsna himna dunavskih i savskih boema, pre svega ljubitelja noćnog provoda na splavovima koji su tih godina počeli da zaposedaju obale naših reka, ipak, ni izdaleka toliko masovno kao što je to slučaj danas. U šali se često pričalo da je scenom u kojoj se splav sa glavnim protagonistima odvezuje i kreće nekontrolisano da pluta Savom, uz zvuke čuvene Arsenove „O, mladosti”, Karanović postavio „domaći zadatak” raznim veseljacima koji su upravo tako zamišljali kraj jedne lude noći.

Mnogo godina docnije površine beogradskih reka zaparali su razni ploveći objekti noseći gomile mladih koji su na njima priređivali velike žurke. Ovo se pokazalo kao naročito „uspešan” način da se u jeku epidemije virusa korona izbegnu zabrane masovnih okupljanja, budući da se takve epidemiološke mere nisu odnosile na vodu. Kasnije su vlasti i ta okupljanja zaustavile.

No, da se vratimo na početak. Te čudesne kućice na vodi počele su da niču prvo na obalama Save, uz Adu Ciganliju, negde s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Veoma brzo plutajuće kafane postale su simbol beogradskog noćnog života. Njihovu popularnost nisu umanjili ni potezanja vatrenog oružja, požari ni drugi sporadični incidenti koji su se na njima događali. Splavovi su u svojevrsnom ugostiteljskom „blickrigu” preuzeli primat od najpopularnijih gradskih klubova, kafana, čak i od Skadarlije, i postali stecište noćobdija željnih ludovanja do ranih jutarnjih sati.

Vlasnicima u to vreme malobrojnih splavova išlo je naruku što su njihovi objekti ipak nekako „zavučeni” i udaljeni od prvih stambenih zgrada tako da ni buka nije u toj meri, kao danas, dopirala do usnulih žitelja prestonice. A najveći problem za „splavaše” bio je povratak kući ‒ trebalo je prepešačiti preko Ade Ciganlije pa do prve autobuske stanice, a vozači su smišljali razne cake kako da izbegnu bliski susret sa saobraćajnom policijom čije patrole su gotovo redovno u sitnim satima bile postavljene na samom ulazu u najpopularnije gradsko izletište.

Većina hroničara života pored vode slaže se da je temelje svemu ovome udario legendarni beogradski arhitekta Predrag Ristić zvani Peđa Isus kada je još 1962. napravio „kuću na drvetu”, negde na špicu Ade Međice. Time je praktično dao ideju desetinama svojih sugrađana kako da provedu vikend van gradske vreve. Pored njegove počele su da niču i kućice na vodi. Isprva se tu kuvala čorba za odabrano društvo, ali vremenom su počeli da navraćaju i nepoznati gosti i tako se rodila nova ugostiteljska delatnost.

Veruje se da se prva plutajuća kafana pojavila 1983. godine na plaži takozvanog kupališta na Adi, tamo odakle putnički čamci prevoze do Novog Beograda. Na toj istoj strani poluostrva ubrzo su se pojavili i drugi splavići ‒ „Argument”, „Brankovo”, „Kapetan” i ostali čija se imena i vlasnici više i ne pamte. Zavidnu popularnost i pažnju medija izazvao je i čuveni orkestar „Blek pantersi” koji je nastupao na mnogo splavova pre nego što su 1990. otvorili sopstveni. Bili su glavni na Adi sve dok 2008. godine kućica na vodi nije nesrećno izgorela.

„Blek pantersi” su nastupali na mnogim splavovima dok 1990. godine nisu otvorili svoj na kom se uvek tražilo mesto više (Foto L. Vuletić)

Uglavnom, na ovaj malo očekivani prodor privatizacije u zemlji samoupravnog socijalizma država je brzo odgovorila ‒ na istoj lokaciji nacionalna avio-kompanija JAT postavila je svoj, državni splav koji ipak nije stekao neku osetniju slavu.

Manji privatni splavovi nikada nisu prevaziđeni. Imali su dušu, mirisali su na prženu ribu i riblju čorbu, na njima se točilo vino i pivo, a među često na brzinu sklepanim daskama odjekivali su zvuci tamburaških orkestara koji su svirali dok ne svane, pa i posle toga. Sticao se utisak kao da se svi gosti poznaju, znali su uglas da zapevaju omiljenu pesmu. Tek godinama kasnije njihovo mesto zauzele su grdosije na više spratova, najblaže rečeno neobična arhitektonska rešenja, u koje je moglo da stane i više stotina ljudi. Rođene su prve diskoteke na vodi, poput „Pingvina”, „Estrade”, „Tritona”, „Lukasa” i sličnih objekata u čije uređenje je uloženo više novca nego u osrednju stambenu gradu. Zaposeli su gotovo sva prazna mesta uz obale Save i Dunava.

Romantika je prepustila mesto industriji zabave, violine i gitare zamenilo je moćno ozvučenje, takozvani žestoki momci sa asfalta kao da su proterali neke obične ljude. Splavovi su se toliko namnožili da su gotovo „pojeli” beogradsko priobalje. Nije im dosta bilo to, pa su mnogi uzurpirali i dobar deo kopna koristeći ga za restoranske bašte ili druge sadržaje za trošenje novca. Bile su to devedesete, godine koje će se na ovom podneblju pamtiti po zlu.

Koliko god da ih je bilo, beogradski splavovi bili su krcati. Plutajući restorani i diskoteke poslednjih godina postali su pravi magnet za turiste, uglavnom mlađe, a poseta nekom od splavova postala je neizostavni deo svakog putnog aranžmana. Sve gradske vlasti koje su upravljale prestonicom u poslednjih nekoliko decenija pokušavale su da uvedu red na Savi i Dunavu. Moglo bi se reći da nijedna nije uspela. Naprotiv, urbanistički priobalni haos postajao je sve veći...

Geringov katamaran postao „Hua Hua”

Teško da će se naći neko ko se ne bi složio da je najpopularniji splav osamdesetih godina u celom gradu bio „Hua Hua”. U donjem delu Ade, nešto bliže današnjem novom mostu, postavio ga je 1983. Beograđanin s Banovog brda Bojan Vukojević i upravljao njime pune tri decenije, dok nije rešio da ga proda. Ispričao nam je i kako je njegov objekat dobio ime...

Tih godina Dunavom je krstario jedan nemački katamaran noseći na sebi veselo društvo koje je predvodio direktni potomak najbližeg Hitlerovog saradnika Hermana Geringa. Posle nekoliko kraćih putovanja odvažili su se da uplove u tadašnju Jugoslaviju. Stigli su i do Beograda, ali kad su se uputili nazad motor rečnog brodića se pokvario i nije mu bilo spasa. Geringov unuk ga je ostavio našim vlastima koje su potom, poštujući protokol, objavile javnu prodaju.

‒ Kupio sam ga na licitaciji i uočio da na kabini, između ostalog, piše i „Hua Hua”. Lično sam ga preuredio i nazvao splav tim neobičnim imenom ‒ priča Bojan Vukojević i dodaje da su pored običnih ljudi, zaljubljenika u reku i život pored nje, stalni gosti ove rečne kafane bili predstavnici takozvanog visokog društva.

Naši najbolji sportisti su na splavu proslavljali uspehe, poput vaterpolista posle osvojenih zlatnih olimpijskih medalja u Los Anđelesu i Seulu, fudbalera „Crvene zvezde” nakon osvajanja titula prvaka Evrope i sveta, košarkaša „Partizana” posle osvojenog Kupa šampiona... Dolazili su političari, glumci, javne ličnosti. Svima njima morao je da se dopadne ambijent, hrana i piće i muzika na uvce, akustična, jer Bojan nije želeo ozvučenje.

‒ Često, kad bi se zvanični deo društva razišao, najuporniji bi dohvatili gitare i nastavili da sviraju i pevaju do prepodnevnih sati. Kada je policija devedesetih godina znatno pooštrila kontrolu vozača i kada je krenuo da se naplaćuje ulaz na Adu, sve je počelo nekako da zamire... ‒ seća se Vukojević.

Sumnjivo „Dobro veče”

Šezdesetogodišnjak, Zemunac, boem i „veteran” beogradskih kafana, Nebojša Jakovljević, višedecenijski je svedok promena koje su se događale na Zemunskom keju. Priseća se da početkom osamdesetih ovde nije bilo splavova, da se pogled sa šetališta slobodno pružao prema Velikom ratnom ostrvu i u drugim pravcima.

‒ Malo uzvodno od hotela „Jugoslavija” postojao je objekat na vodi koji je pripadao Udruženju ljubitelja Dunava. Bilo je to skromno, ali lepo mesto. Išli smo kao klinci i mogli smo od džeparca da pojedemo krilca na žaru ili girice i da to zalijemo s malo vina. Ponekad bi alasi zasvirali na gitarama i harmonikama, zapevalo bi se, ali do 10 uveče, i to je bio kraj. Sada se na mestu tog splava nalazi ekskluzivni restoran na vodi. Do njega su odmah i drugi, slični, u kojima košta i kad ti konobar kaže: „Dobro veče”, a kamoli ostalo ‒ priča Jakovljević i podseća se da je nešto kasnije doplovio brod „Mag”, a onda su se iz godine u godinu tu sidrili splavovi, šlepovi i ostali ugostiteljski objekti na Dunavu...

Komentari9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Лаки
Ружни сплавови, каоуосталом и сва друга дивља и непланска ружна градња огледало су рада корумпираних служби и неспособне градске власти.
Bane
Koliko lepo izgleda obala Save BEZ SPLAVOVA na potezu Ušće-Gazela može se videti u filmu,, NI NA NEBU NI NA ZEMLJI,,iz 1994 god
Zoran
Ovaj tekst moram dopuniti cinjenicom da sam negde pocetkom sedamdesetih radio na izgradni jednog od prvo sagradjenih splavova na Savi. Radi se o splavu-restoranu "Plava laguna". Mislim da je to bio pocetak svega sto se kasnije desavalo na Savi i Dunavu. Verujem da se stariji citaoci secaju tog vremena i splava.
Ристић Милан
Баш лепо да има где да се изађе и ужива у пићу на води али у међувремену су никле и куће на обали па тако до Остружничког моста не можете само да изађете на воду ,свуда су рампе,ланци и катанци.
Nikola Nesic
Reke Beogradu služe da se u njih smadrlja đubre, izliju fekalije i porinu splavovi. A koliko je to ružno, može da vidi bilo ko u šetnji od Zemuna Dunavom desnom stranom do Ušća. Reka se ne vidi od raznih plovećih rugoba, gde neke imaju i tri etaže, složene sisteme kondicioniranja vazduha, marine, hostele. Jednom rečju krađom od reke, napravljeni su kvadrati za obrt. Mi bi od prirode, reke, planine, brda, potoka radije napravili kiosk. Svest o prioritetima u životu su ovde na se, u se i poda se.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.