Nedelja, 01.08.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: SAŠA RADOJČIĆ, pesnik i profesor

Pesma govori više nego što je pesnik u stanju da kaže

Kako da se sporazumemo sa nekim ko nam je stranac kada ne možemo ni sa bližnjim, ni sa samim sobom
(Лична архива)

Nedavno su Saši Radojčiću uručene dve važne poetske nagrade „Desanka Maksimović”, za ukupan doprinos srpskoj poeziji, kao i „Zmajeva nagrada” Matice srpske, povodom njegove nove zbirke „To mora da sam takođe ja”, u izdanju „Arhipelaga”. „Majci, od koje sam nasledio osećanje za jezik i za unutrašnju samoću, i jedno i drugo neophodno je da se bude pesnik”, posveta je na početku ove knjige, čije pesme su nastajale u periodu od 2015. do 2020. godine.

U toj poetskoj stvarnosti ukrštena je večnost sa svakodnevnim iskustvima, obogaćena važnim vezama sa ljudima, onima koji imaju snagu da oblikuju ne samo sopstveni već i tuđi život i da u njemu ostave trag. Saša Radojčić je i pisac i profesor, autor osam pesničkih zbirki i 10 knjiga teorijsko-kritičkog karaktera.

U Svečanoj sali Rektorata Univerziteta umetnosti u Beogradu, predstavljena je njegova knjiga „Umetnost i stvarnost”, u izdanju Umetničke galerije „Nadežda Petrović” iz Čačka. 

U naslovu vaše zbirke „To mora da sam takođe ja” ima ironijskog otklona u odnosu na kruto shvatanje identiteta, ima humora, začudnog stava. Na koje sve načine vaš poetski subjekt izlazi iz sebe, zahvata stvarnost i vreme? Kakav se vraća sebi?

Identitet odavno ne shvatamo kao monolitno A=A već kao jedno dinamičko, mozaičko, perspektivističko, samo relativno trajno presecište govora i prakse, koje uveliko zavisi od konteksta. Kada sam na času, ja sam profesor i sa tim nemaju veze moji drugi identiteti ‒ recimo to što pišem poeziju. Biti svestan unutrašnjih razlika u sebi samom već je korak napred. U naslovnoj pesmi zbirke, konkretizovao sam tu necelovitost u sliku dva starca koji sede na stoličicama, razgovaraju i polako se primiču kući. Kada ih iz kuće pozovu (a kuća može da simbolizuje toliko toga ‒ od jezika i bića do sigurnosti i spokoja), oni se saberu u jedno, u lirsko Ja. Mnogi detalji su u toj slici važni, i verovatno neće svaki čitalac prepoznati svaki signal. Do sabiranja dolazi na kraju dana, sagovornici dotle provode vreme u temeljnom nerazumevanju onog drugog (koji je to isto Ja), mesto nesporazuma nije negde daleko, nego tu, u najvećoj blizini. I kako onda da se sporazumemo sa nekim ko nam je stranac, kada ne možemo ni sa bližnjim, ni sa samim sobom?

Već posveta majci, na početku, govori o vašem poimanju poezije. Šta je „neophodno da se bude pesnik”?

U posveti sam naveo, kao uslove, dva osećanja, za jezik i za izuzimanje iz sveta. Poezija je, kao i celokupna umetnost, izraz napora da razumemo svet i sebe u svetu. Ali kada želimo da artikulišemo to do čega smo došli u ovom naporu, ubrzo shvatamo tri ograničenja: prvo, artikulacija naših iskustava se uvek odvija u nekom jeziku i u tom smislu je posredovana, iz drugog plana, reflektovana; drugo, ona zahteva da, bar na izvesno vreme, iskoračimo iz svetskih dešavanja kako bismo mogli da ih (mozaički, perspektivistički) sagledamo; i treće, mi ne možemo zaista da izađemo iz svoga sveta i sagledamo ga iz ugla večnosti, nego samo da ga razumemo iz sveta samog, tako što ćemo se, ostajući „unutra”, izuzeti iz njegovih preobražaja. Ono što pri svemu tome govorimo, i što ne čuje niko drugi osim nas samih, taj govor „unutrašnjeg glasa”, to je pesma. I u tom smislu, svaki čovek je pesnik.

Pesma „Guslaj boginjo guslaj”, gde božanstvo podmićuje pesnika, kao i stihovi o tome da poeziju treba stavljati na konzerve kako bi i reciklažom dosegla večnost, od ironije čak kreću ka sarkazmu. Da li je to pesnički glas u svetu koji je izgubio svoju objektivnu legalnost, kako bi to rekao Oktavio Paz?

Nisam siguran da bi taj stav trebalo nazvati sarkazmom. U pitanju je pre neka vrsta pojačane iskrenosti, istinoljubivosti, što reče jednom prilikom kritičarka Jana Aleksić, surove doslednosti. Ako je antički pesnik mogao da se nada večnosti - jer „exegi monumentum aere perennius” ‒ današnji pesnik, u doba kada su čak i najvažniji iskazi koje dajemo kratkotrajni, uvijeni u velove modernih medija, ispod kojih više ne razlikujemo stvarnost i privid, pa nam je sve prividno, ili sve stvarno ‒ današnji pesnik sme da očekuje samo surogat večnosti. I da, unatrag, raskrinkava svoje pretke, računajući tu i samoga Homera, koji u prvom stihu „Ilijade” želi da nas uveri da spev ne peva on, nego, kroz njega, boginja. Pa, boginjo, onda podmiti i mene, i dopusti da tvojoj pesmi dodam makar jedan jedini stih.

Ali vaši stihovi odišu i prisnošću i toplinom za druge pesnike, kroz posvete onima koji su preminuli, kao i onima koji su tu. Kakvu snagu ima uspomena u poetskom iskustvu?

Mislim da, kada starimo, na sebi ne primećujemo toliko promene, koliko ih vidimo na bližnjima. Recimo na drugim pesnicima. Kada sam, devedesetih godina prošlog veka, upoznavao pripadnike one velike generacije srpskog pesništva koji su svoje prve knjige objavljivali između 1952. i 1959. godine, Lalića, Hristića, Radovića, da pomenem one koji više nisu sa nama, oni su imali isto, ili manje godina nego ja sada. A doživljavao sam ih kao užasno stare, kao živa oličenja tradicije kojoj pripadam. Značaj uspomena je u tome što me, makar prividno, vraćaju u vreme kada sam bio mladić koji ništa ne zna ni o svetu ni o poeziji, i pred kojim je beskrajno obilje mogućnosti, obilje onoga što tek ima da nauči, i može da se u tome orijentiše zahvaljujući majstorima čiji likovi i stihovi ne prestaju da sjaje. I danas, kada ih čitam, osećam se pomalo kao onaj „bivši dečak”, i ne znam, uživam li to u njihovim stihovima ili u svojoj obnovljenoj mladosti.

Posmatrati oca iz mladosti, u trenutku kada bi njegov sin mogao da ocu bude otac... motiv je koji nas podseća na Kiša, pa i Boška Krstića koji se u „Srebrnom oksidu” sećao očevih dana u zarobljeništvu. Kako ostati odan tom idealu očinskog, božanskog, istinitog kroz vreme?

Pesma „Znalac dijalektike”, iz koje je taj motiv, najmanje dva puta me je emotivno potpuno iscrpela. Prvi put dok sam je sastavljao, jer trebalo je građu najintimnijeg porekla obraditi već pomenutim alatkama ironije i destabilizovati svaku vidljivu tačku na kojoj bi mogao da se učvrsti uobičajeni („normalan”) odnos otac-sin, trebalo je taj odnos udvostručiti i preokrenuti, ostati pri tome verodostojan, a opet jasno iskazati šta je i kako je promenjeno. I drugi put, kada sam komponovao zbirku. Ta pesma je morala da se nalazi na njenom kraju. Ali kada sam postavio pesme u raspored koji manje-više odgovara konačnoj verziji, osećao sam da nešto nedostaje, da je potrebna neka druga, i drugačija, završna reč. Pokušavao sam ovo i ono, dok mi nije palo na um da zbirku okončam jednim, kako sam mislio, fragmentom iz nedovršene pesme. I kada sam ga tu postavio, sve je odjednom postalo dobro, sve se uklopilo. Čak i ta tri stiha završnog fragmenta, nisu više izgledali kao nešto nedovršeno nego upravo suprotno, kao nešto što je moralo da se kaže baš tu, i baš tako, i što se našlo na svom pravom mestu.

Šta je sve uticalo na vaše bodlerovsko, elitovsko viđenje grada?

Grad je noseći ambijent mnogih mojih pesama. U dugoj pesmi „Orfej u glavnom gradu” taj ambijent bi mogao da se konkretizuje u nekoliko beogradskih toponima. U „Panonskim etidama” ambijent je imenovan ‒ Vršac, Sombor, Petrovaradin, Surčinski aerodrom, u „Primorskim etidama” nije, ali da otkrijem, reč je o Budvi... Dakle, uvek je polazište u konkretnom iskustvu, u sećanju na njega, na koje se onda nadovezuje diskurzivno iskustvo, kulturno sećanje. Pesma nastaje okružena nebrojenim drugim pesmama i, tražeći mesto za sebe, dolazi u dodir sa tim drugim pesmama, razgovara sa njima, pita ih i odgovara na njihova pitanja.

Da li epilog posvećen ljubavi možda ostavlja mesta za nadu?

Da, bez ostatka, da.

Dobili ste nedavno Zmajevu nagradu, sada Desankinu. Koliko vam znače ova priznanja?

Bilo bi neiskreno kada bih rekao da priznanja nisu važna. Jedan srpski pesnik ne može da dobije nagrade veće „specifične težine” od Zmajeve, Desankine i Disove. Ali ne piše se zbog nagrada. Verujem da pesma nastaje onda kada je, iz nekog razloga, potrebno da nastane. I da uloga pesnika u tom nastajanju nije uvek uloga svemogućeg demijurga. Verujem da pesma ponekad govori više nego što je pesnik u stanju da kaže. Baš zato ne želim da shvatim sebe, kao pesnika, suviše ozbiljno. Poeziju, naprotiv, veoma ozbiljno shvatam.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

nikola andric
Ocevidno treba razlikovati ''pesnicku logiku'' od, kazimo, ''klasicne logike''. Da bilo ko moze da kaze vise nego je rekao pretpostavlja dodatne iskaze. Sa, da tako kazemo, ''dodatom vrednoscu'' . I ''licencia poetica'' ima valjda (logicke) granice .

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.