Četvrtak, 29.07.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: LASLO BLAŠKOVIĆ, pisac

Svi moji junaci su sumnjiva lica

Jedan moj drug umalo se nije razveo zbog neke devojke koju je upoznao na „Fejsbuku”, zaljubivši se, strasno, u senku, u himeru
(Фото: Марина Блашковић)

U novom romanu Lasla Blaškovića „Prateći vokali”, u izdanju „Arhipelaga”, kroz smešne sudbine „malih ljudi” i spominjanje nekih koji su delovali važno, pokreće se vreme, od komunizma iz šezdesetih godina prošlog veka, do danas. Priča nas vodi u Novi Sad i na Petrovaradin, pa u neko obližnje selo, da bi došla do Beograda i Narodne biblioteke. Laslo Blašković je šest godina bio upravnik Narodne biblioteke Srbije. Ovaj njegov zaigrani roman govori i o knjigama, stvarnim i izmišljenim, duhovito o seksualnom asketizmu ratnih zarobljenika, o prepisci putem „mesindžera”. Sve uz osmeh.

Zbog čega vam je važan humor u sagledavanju naše novije istorije, kao i savremenosti, budući da roman „Prateći vokali” može da bude shvaćen i kao humoristički?

Mojom golicljivom pričom, tu i tamo, promine poneko čovekolik. Elem, na početku knjige je raspored sedenja, u nekom obezglavljenom autobusu koji šara unaokolo. Na toj „ekskurziji iznenađenja”, svi putnici pokušavaju da se slože u jedan kako-tako usaglašen hor, tragajući za glavnim solistom, koji tvrdoglavo ćuti. Ćuti, zato što ne zna tekst pesme. Ili zato što je prestravljen. Razlog? U pitanju je urođena kobna mana, jezička ili telesna, nešto čime je čovek obeležen od samog početka, nešto što je nemoguće učiniti nevidljivim i uobičajenim. Pokušao sam da proverim da li ima načina, bez slovnih grešaka, videti nešto odjednom, sa svih strana, kao na kubističkom crtežu. Svi moji junaci su sumnjiva lica (uključujući i njihovog tvorca), svaki pati zbog svog uznemirujućeg porekla, zbog svog u pero kazanog života, makar to bedno žiće zvali genetskim diktatom, darovima naših rođaka. Svaki je predočeni lik učesnik nekog gorkog vica, i određen zadatim osobinama, neizbrisivim rešenjem, bio on Poljak, Škotlanđanin, ili pripadao nekom od naših omraženih naroda. I sve se odavde čini logičnim i prirodnim. Sedamdesete i osamdesete godine, kao potmuli nagoveštaj jugoslovenskog bratoubilačkog rata koji je usledio, kao Miloševa pesma o kraju sveta, gde se sve čini normalnim, u kojoj se deca rađaju i rastu, pčele lete oko podatnih cvetova, dižu se čaše u čast slavljenika, a samo bedni vrtlar zna da drugog kraja sveta neće biti, da smo preležali njegov smak, kao dečju zaraznu bolest. Uzgred, do sada sam, kao varijanta lakomislenog Kanta, pisao uglavnom o svom rodnom gradu, iz kojeg sam se, tek pod pretnjom, micao, dok nisam počeo da slažem svoj grešni životopis, pošto sam se zaglibio u Beogradu, shvatajući da je i taj uzavreli Vavilon, isti zverinjak, ista smradna rupčaga, kao i moj rodni grad, Novi Sad, samo dublja i dalja.

U senci solista uvek su ti prateći vokali, a taj hor je ovde sačinjen od sinova naroda i narodnosti u čudnom (ne)skladu. Zbog čega se taj tragički hor malog, porodičnog čoveka koji svom čeljadetu želi da predoči prave vrednosti, nikada nije glasno čuo u našoj istoriji (ili bilo kojoj drugoj), od vremena komunizma, na koji podsećate duhovito, do danas?

U mom romanu nije sve istinito, ali je lako proverljivo. Svako je poglavlje scena iz nekog crno-belog komada, mala drama sa šifrom utetoviranom u logoraške ruke učesnika u toj daltonističkoj predstavi o bojama. Da li sam mogao smisliti moćniju zavrzlamu? Elem, pre nekoliko godina, rešio sam da adaptiramo za život tavan na staroj kući. Posao je dobio tip koji se na koncu okrenuo mojoj ženi da bi joj pokazao fotografiju svoje kćeri i rekao, ogoljujuće iskreno: „Gospođo draga, ja možda nisam najbolji inženjer na svetu, ali sam, pre svega, pošten. P-o-š-t-e-n!” Pretpostavljate da sam, nedugo zatim, saznao da je sirotom čoveku opštepoznati nadimak – Đango Prevarant, naravno, kad su već bili poskidani svi crepovi s krova kuće, a odžak srušen, kao uljez, u prašinu. Saznao sam sve to, ali i da naš vajni inženjer ima čarobne prste i da mu nokti trzaju žice gitare, kao senka Đanga Rajnharta, Brzog Gonzalesa džeza. Po glasu tog plemenitog varalice napravio sam lik Svetog Petra na ulazu u biblioteku. Časna pionirska reč.

Kako ste birali soliste u ovoj priči, od Koste Nađa, do Slobodana Miloševića? Kako je njih birala istorija i po kojim kriterijumima?

Na početku sam obećao da će cela priča biti nalik grubijanskoj molitvi. Jedva sam je čuo od muze koja je opevala gnev Ahila. Na koga se slavni junak rasrdio, ne zna se pouzdano ni danas. Ali je u svom besu zbog smrti prijatelja slistio sjajnošlemog Hektora, u dvoboju koji će trajati do kraja sveta. Zar sam drugim rečima mogao da počnem svoju pripovest, dvoboj između seoskog učitelja i seoske barabe, u globalnoj metafizičkoj (da ne kažem medijskoj) selendri, bolje reći, u parodiji dvoboja, jedino izvesnoj u svetu bez centra i iluzija, bez čojstva i junaštva, u kojem je moguće ubijati decu, kao u video-igrici, od kuće, iz papuča, ne okrvavivši ruke? Kada je sasvim svejedno da li si pred kafkijanskim ulazom u raj što nema vratara, nego samo sanjivog portira na vratima biblioteke, nesvesnog sopstvene odgovornosti.

Svaka okolnost izgleda igrivo i ulepšano na društvenim mrežama. Koji sad tu zakoni važe?

Jedan moj drug umalo se nije razveo zbog neke devojke koju je upoznao na „Fejsbuku”, zaljubivši se, strasno, u senku, u himeru. Argentinska novinarka kojoj je Borhes, svojevremeno, viteški ponudio brak, na klupi, u nekom parku, odgovorila je velikom piscu potvrdno, s malom napomenom, ne misli li on da bi, pre venčanja, njih dvoje trebalo da vode ljubav. Borhesu se, očigledno, predočena slika učinila suviše naturalističkom za njegov prefinjeni ukus, promrmljao je nešto nerazumljivo svojoj nesuđenoj gospi, naklonio se i otišao da joj se nikada više ne vrati. S bliskošću na društvenim mrežama stvar je još komplikovanija. Tu je komunikacija tek – beskontaktno udvaranje, beskrajni peting. Digitalizacija, u svakom smislu te izraubovane reči. Nije, međutim, loše, u ovom času kada se više nema gde drugde, objaviti ponešto tim putem, stići do čitalaca na takav način. Ako se čovek, uprkos svemu, i ne oženi tako. Društveno umrežen.

Motiv pronađenog rukopisa Ranka Mladenovića ovde crnohumorno podseća na asketski seksualni život ratnih zarobljenika u Velikom ratu, prilično montipajtonovski. Zbog čega je seks oduvek bio „partijski neprijatelj broj jedan”, od Orvela do danas?

Kao što i smeh i seks, jedno od drugog, izazivaju plašnju, tako, ujedinjeni, izazivaju strah od svega živog. Jedan suludi bibliotekar, iz glasovitog „Imena ruže”, uverava nas da je smeh – greh nad grehovima. U današnjem srednjem veku, ni ne tičući kažiprstom famu o seksu, upitamo se ponekad, s pravom: ima li još na ovom svetu i seksa i smeha. Postoji li vijagra za duhovitost? Ima li smeha koji izaziva seks? Neću se smejati, obećavam, onom ko mi odgovori na ta pitanja.

Pronalazimo u ovom štivu i ironijskih i autoironijskih „bibliotečkih” motiva. Kako sada vidite ovaj „suvenir”, taj upravnički period svog života?

Više od šest godina bio sam upravnik nacionalne biblioteke. I, što reče Bodler: „Uspomena imam za ceo milenij”. Pa i da sam sve vreme samo gledao kroz prozor. Bilo je tu svetlih i tamnih praznika. Prljavog realizma i fantastike. Ljudi i neljudi. Ovo što sam iskoristio u romanu tek su samo odškrinuta vrata mračne komore. Možda ću o svemu tome jednom tačnije pisati.

Komentari3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Jovan
Gospodin Laslo Blaskovic je ubedljivo najoriginalniji pisac poezije i Romana na Balkanu (ako ista znaci taj toponim). Sve sto je napisao do sada, nosi razornu snagu i nepotkupljiv uvid iza zavesa svih boja. Steta je sto njegove knjige nisu prevedene na svetske jezike u onoj meri u kojoj to zaista zasluzuju.
Милица Тутанкамон
Та фризура…
Crna Milice
Od sveg clanka i ovde recenog, tebe muci frizura?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.