Petak, 17.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Samoreklamerstvom gradimo sadašnjost

Duša jeste široka zemlja, ali se ne usuđujemo da je zaoremo, nahranimo, zalijemo, pa i suzama ako treba i da onda zasadimo nešto novo i plodno, kaže Milena Vasić, glumica
Милена Васић (Фотографије Небојша Бабић)

Vera i religija su nestale iz života savremnog čoveka. Tu prazninu koju je religija ostavila u duši nije lako nadoknaditi, ne može se nahraniti duša praznoverjem i lažima. Junaci Šniclerovog doba žive u skladu sa starim vrednostima krupnog građanstva, ali je svet oko njih već postao sasvim truo, kaže za „Politiku” glumica Milena Vasić koja proteklih nedelja istrajava na liku Adel Natern u tragikomediji „Široka zemlja” (objavljena pre 110 godina Berlinu) Artura Šniclera, koju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režira Marko Manojlović. Na taj način, objašnjava Milena Vasić, puno toga spalo je na fasadu, koja više nema ni moralno ni lično opravdanje. Sve što se nije uklapalo u tu licemernu površinu moralo je da se potisne, zbog čega je krupan deo života proteran u svet duše.

Premijera „Široke zemlje” očekuje se u junu na sceni „Ljuba Tadić”. Scenograf je Branko Hojnik, kostimograf Lana Cvijanović, kompozitor Vladimir Pejković. U glumačkoj ekipi predstave, koja kroz priču jedne porodice progovara o industrijskoj revoluciji, praznini tog novog kapitalističkog sveta, nalaze se i Vojin Ćetković, Marija Vicković, Svetlana Bojković, Milica Mihajlović, Nikola Rakočević, Srđan Timarov, Tamara Šustić i Aleksej Bjelogrlić.

 ‒ „Duša … je široka zemlja”, zaključue Ajgner, direktor hotela, koji je zbog neverstva koje je naravno priznao, napustio porodicu i otišao u svet izdajući suprugu, njih, a na prvom mestu sebe. Da li danas imamo poljuljan društveni moral, neverstvo kao epitet, da li smo neverni sami sebi? Lažemo sebe, krijemo se iza pompeznih naslova, srećnih fotografija na „Instagramu”, plašimo se sopstvenih misli, a o delima da i ne govorimo. Duša jeste široka zemlja, ali se ne usuđujemo da je zaoremo, nahranimo, zalijemo, pa i suzama ako treba i da onda zasadimo nešto novo i plodno ‒ kaže Milena Vasić, dobitnica godišnje nagrade u matičnom JDP-u za tumačenje Margarete u predstavi „Mnogo buke ni oko čega” V. Šekspira, i primećuje:

‒ Vraćamo se na staro, trulo, kritikujemo, kudimo, lažemo i hvalimo se. Samo se hvalimo! Samoreklamerstvom gradimo sadašnjost. Kakvo nam je društvo, takva nam je i porodica. „Svakom vremenu njegovo društvo, svakom društvu njegova porodica.”

Šniclerovi junaci su ljudi koji apsolutno imaju dosadu od života, iz istog su miljea, u svojim srednjim godinama i vape za ljubavlju. O tome zašto su nam njihove sudbine danas zanimljive, umetnica komentariše:

‒ Volter je pisao da rad spasava čoveka od tri opasne stvari, to su: beda, porok i dosada. U ovom komadu dosada je permenetna. Iz dosade se mladost pojavljuje kao prepreka i problem, dok srednje godine nude mogućnost i moć. Ona rađa gordost iz koje proizlaze laž, porok, dekadencija. Mislim da se po sličnom šablonu rađaju najprljavije afere današnjice.

U predstavi „Široka zemlja” Milena Vasić tumači lik Adel Natern. Šta je sve u ovoj Šniclerovoj junakinji, odnosno koje ona danas, naša sagovornica kaže:

‒ Prvo što saznajemo o Adel i njenom mužu, uspešnom bankaru gospodinu Nateru, jeste da na sahranu pesnika dolaze grimiznocrvenim automobilom. Ovo je za mene jedan od boljih opisa nekih ljudi, odnosno likova koje sam ikada pročitala. Grimiznocrvena boja je boja vladara, visokog društva, plemstva ili suvereniteta. Sve ono što ovo dvoje ljudi nisu. Potreba za pripadanjem je u ljudskoj prirodi od najranijih i najprimitivnijih društava prisutna. Adel je kroz svog muža, kao uspešnog poslovnog čoveka upravo u centru dešavanja sa skupim kolima, najboljim toaletama i najskupljim šampanjcem, a kroz titulu ljubavnice Fridriha Hofrajtera ona se i oseća da tu pripada i da joj je mesto osigurano sve dok se ne dogodi mlađa i lepša. Koje su njene kočnice, granice i borba sa samom sobom bio je najzanimljiviji deo rada na ovom liku. Pitanja „neizdrža” koje smo u radu sa Markom Manojlovićem definisali kao pokretačku radnju svih likova i još važnije pitanje čežnje kao možda najzanimljivije pitanje današnjice. Odnosi se zasnivaju na navici, a kada bi se bazirali na čežnji, sve bi bilo lepše i bolje, zar ne?

Šnicler je bio savremenik Frojda, vodili su te razgovore. Na šta je autor hteo da upozori kroz lik koji tumači naša sagovornica?

‒ Adel Natern je žena bankara, majka dva sina, ljubavnica glavnog lika Fridriha, suparnica njegove zene Genije, a kasnije i mlade Erne Val. „U životu jedne žene i kada ima ljubavnika, postoje mnogi časovi kada misli na druge stvari, a ne samo na ljubav. Ona može biti dobra majka, izvrsna supruga i stotinu puta dragocenija od takozvane čestite žene.” To kaže za moju junakinju Šniclerov Fridrih, tako da mislim da je autor upravo njoj pripisao Frojdovu definiciju zdravog života, a to je balans između potrebe i načela, između nagona i morala, iliti relativne ravnoteže između duhovnog i duševnog. A kada se na to doda besmisao prolaznosti života, nemogućnost da se bude mlad, tela koje više nije hitro, kože koja više nije meka, tereta starosti... priznaćete da je njena borba velika, sve dok je ne slomi sa rečenicom: „Meni se čini da su sve ovo do sada bile pripremne studije i da ljubav i život tek sada počinjju!” - kaže Milena Vasić. Evo kako ona vidi budućnost pozorišta, odnosno kako se nova normalnost odrazila na njenu umetnost:

‒ Pozorište je neophpodno, pa samim tim i neuništivo. Pandemija ga je osiromašila za mnoge velike umetnike, ali ga je obogatila jednom tišinom koja je donela čvrtsu odluku da preživi. Potreba za pričom i pričanjem je neprekidna, govorio je Andrić, a ta priča u tetaru traje. I ovo pozorišno proleće koje je nastupilo i premijere koje se nižu jedna za drugom dokaz su tog inata, u želji da se preživi. Mislim da su pozorištu potrebni mladi ljudi, da velike scene treba da se otvore za mlade i nove ideje. Treba tražiti pozorište i izvan pozorišne zgrade, možda da se iskusni reditelji okuraže na tako nešto.

Jung je govorio da se mora prepoznavati duhovno siromaštvo, kada duh postane težak, vraća se vodi. Upravo u teatru glumci pronalaze vodu, ona im je jedino neophodna za život.

Komentari13
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Stevo
Preporučujem Platonovu Državu, kao mnogo bolji primer objašnjenja odnosa posrnuća i vrline, star oko 400 pre Hrista. Lepo je da je tema prisutna u glavama ljudi, ali ti ljudi treba isto tako da znaju da oni ponavljaaju nešto što je davno rečeno. Vrlina se nikad nije razvijala kroz pesništvo i pozorište, kako napisa Platon. Memetički pesnici nisu imali mesta u vaspitanju naroda u njegovoj državi!
Srba
Ta Knjiga je prepis iz skriptorijuma katolickih manastira. Ne postoji orginal. A pitanje je da li je postojao I Platon?
Sasa Trajkovic
Дивно, текст који у себи носи један комплексни вишеслојни поглед на свет и дубоку хуману поруку и критику друштва огрезлог у лажном моралу и неким "новим" вредностима потрошачког друштва које намеће егоизам и нарцизам као универзалне категорије. Питање морала који је нестао из нашег дискурса и протеран са медија као нешто ретроградно. Иначе све традиционалне вредности су прлашене за ретроградно и ДЕ моде. Дали је криза породице као фундамента једног друштва еквивалент некакве "ослобођене жене".
nikola andric
Slabost socijalnih ''nauka'' se dopunjuje objasnjavanjem ljudske sudbine i stvarnosti od takozvanih knjizevnika a eto i od glumaca. Kod masovne informacije covek mora da stedi i svoje vreme i svoj mozak. Sto zovemo ''dijeta'' u ishrani to isto vazi za obim i vrstu informacija koje ''konzumiramo''. Izbor na zalost nije prost. Zavisno od obrazovanja i sopstvene ''erudicije'' jedan ce birati bolje nego drugi. Najbolja strategija je pratiti nauku. Ko to ne moze , moze da bira veroispovest.
Krle
"Вера и религија су нестале из живота савремног човека." tako je govorio i Staljin.
zoran stokic
Kad ste vođeni mitom, metafizikom, religijom a ne naukom i naučnom etikom (“vednosti moralnog ponašanja su – u posledicama") onda verujete da život nije bio-hemiski proces nego da je duhovna stvar. Prvi put u istoriji evolucije odgovornost za odvijanje samog evolutivnog procesa našla se u rukama evolucijskog materijala (Homo sapiensa). Od nas zavisi, ne od Boga ili Đavola, šta ćemo "izabrati", naša "sudbina" nigde nije određena, mi je određujemo svojim činjenjem ili ne činjenjem...
zoran stokic
@ Свет... Moralna pravila nisu apsolutne božije istine, nego su voljne prirode, stvar su konvencije. Ne u božijim, već u našim rukama je i sociološka evolucija. Etika odgovornosti, u kojoj se više nisu mešali vrednosni i saznajni sudovi, stvorila je građanske zakone utemeljene na empirijskim činjenicama života, metodom učenja na greškama, i zato su to danas zemlje u kojima je život najhumaniji, a tamo gde vladaju apsolutne istine, gde se razum unižava - život je u rangu -"kockanja", "lutrije"...
Свет је већи него што се види с нашег прозора
Зна се да атеиста не може цркву трпети. Они не разумеју шта је Бог. Зато су против свега што не разумеју. Све на свету је од Бога. И наука, и биохемијски процеси, и Хомо сапиенс, и све друго. А људи сами бирају свој пут, и од тога зависи како ће им бити, што је опет по Божјој вољи и допуштењу, јер он никоме ништа не намеће на силу. Свет је много већи него што се види с прозора наше куће. Људски мозак може много, али много тога није у могућности да разуме.
Prikaži još odgovora

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.