Stradanje Srba osvedočeno u stihovima

U široj javnosti dosad neviđen spoj književnosti i svedočenja iz srpske stradalničke istorije napravljen je u nedavno izdatoj zbirci pesama ,,Stradanje”, Jelene Kovačević, istoričara, arhiviste i pesnika. Genocid nad srpskim narodom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (1941-1945) Kovačevićeva je prikazala u 41 pesmi, a njih tridesetak je dokumentovala izvodima iz istorijske literature i arhivske građe. Pesnikinja, rođena 1988. godine u Bajinoj Bašti, zaposlena je u Arhivu Jugoslavije u glavnom gradu. Diplomske i master studije završila je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Zbirku je, u tvrdom povezu, objavilo Udruženja građana „Jadovno 1941”. Oni su prepoznali želju Kovačevićeve da ostavi trag o pokoljima i zločinima izvršenim nad Srbima u Petrinji, Jajcu, logorima Jasenovac i Slano, Glini, Dvoru, Trebinju, Miloševićima i Starom Brodu, Bosanskom Petrovcu, Prebilovcima, Bosanskom Brodu, Sunji, Drakseniću, Stolcu, Bihaću, Glamoču i Bosanskoj Gradiški. Zbirka ,,Stradanje” nastala je iz tuge i bunta usled tišine o stradanju našeg naroda, naglašava za „Politiku” autorka.

– Ne poznajući svoje pretke, ono što su kroz život prolazili, načine kojima su se sa nedaćama borili i pravoslavlje koje ih je čuvalo, izgubljeni se tražimo u tuđini, tačnije nestajemo. Priča o našim žrtvama nije istorija, kultura u bilo kom vidu već naš život. Sećanje na pretke nije puko sećanje i pominjanje već zajednički život u duhovnoj zajednici živih i mrtvih. Bez obzira na to što moje ognjište nije stradalničko, ja sam potomak žrtava i moja obaveza i htenje je da stihom, proizašlim iz istorijskog dokumenta i literature, tu našu duhovnu zajednicu osnažim – dodaje ona.

O stradanju Srba od ustaških zlikovaca u jamama i logorima propevala je od bola i tuge Jelena Kovačević na jedinstven način, zato što je dokumentovala svoje pevanje, smatra Borivoj Rašuo, magistar političkih nauka i pesnik. Pevanje i stradanje boji i označava ovaj dragoceni zapis koji sam sobom postaje i ostaje deo nacionalne svesti i pamćenja, smatra Rašuo.

– Izveštajno i proročki pevao je Aleksa Šantić poznajući srpsku sudbu „i grobovi naši boriće se s vama”, taj pev dopevava i nastavlja pesnikinja Jelena Kovačević – smatra Rašuo.

U predgovoru dela, dopisna članica Srpske akademije nauka i umetnosti prof. dr Mira Radojević, sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, ističe da je posebno važno pružanje otpora relativizovanju žrtava, njihove brojnosti, nacionalne pripadnosti i vlastitih imena. Nije, kaže, slučajno što su logorašima, gde god da su bili zatočeni, najpre oduzimana imena, čime su pretvarani u brojeve.

– Upravo zato, značajno je svako ime, jer se nedužnima time vraća deo otetog dostojanstva i često vrlo jasno obrazlaže razlog zbog kojeg su umoreni. Ta potreba i dug, treba reći, višestruki su: civilizacijski, moralni, nacionalno-politički i naučni. Osim istorijske nauke, u tome može mnogo pomoći i lepa književnost, kako proza tako i poezija, dokazujući da svaki vid stvaralaštva, naučnog ili umetničkog, ima humanističku svrhu u borbi protiv zla. Štaviše, književna dela lakše „prodiru u dušu” od naučnih, potvrđujući misao Isidore Sekulić da je najbolja istorija jednog naroda napisana u njegovoj književnosti – ističe prof. Radojević.

Najzad, kaže ona, književnost svojim čitaocima šalje ubedljiviju etičku poruku, a na tvrdnje po kojima i zločinci zaslužuju hrišćanski oproštaj odgovara podsećanjem da pokajanje predstavlja uslov oproštaja.

Pesnikinjina hrabrost i bojažljivost pokazane u isto vreme su zadivljujuće, ističe profesor filozofije Radinko Krulanović, izvršni direktor „Glasnika” i knjižare Matice srpske – Društva članova u Crnoj Gori. Njena hrabrost se, kako kaže, ogleda u tome što je spremna da se ispreči ispred zločinačke ruke i poturi svoju pesničku reč kao štit. Ona se pokazuje i u želji da pesnički odsluži opelo za ubijene, pitajući se sa velikim i opravdanim strahom ‒ Je li dostojna?