Razgovarajmo o činjenicama

Prošle nedelje je postignuto još jedno primirje, kojim je okončano 11 dana sukoba između države Izrael i terorističke organizacije Hamas. Kao i u svim prethodnim talasima nasilja, Hamas je samoinicijativno i bez prethodne provokacije, otpočeo napad na izraelske civile, ispalivši više od 4.360 raketa.

Oko 800 raketa pogodilo je samu Gazu, usmrtivši brojne Palestince. Izraelska vojska je uzvratila napadom na oko 1.500 terorističkih meta u Gazi.

Međunarodna zajednica je uglavnom podržala moralno pravo i obavezu Izraela da brani svoj narod. Pa, ipak, mogle su se čuti optužbe na račun „izraelske nesrazmerne upotrebe sile”.  Stoga bih želeo da kažem nekoliko reči o ovom antiizraelskom argumentu o „nesrazmernosti”, sa pravne tačke gledišta, kako bih odgovorio pravnom terminologijom.

Često pogrešno interpretiran termin u vezi sa pravom koje se odnosi na oružane sukobe odnosi se na pojam „proporcionalnosti”. Ovaj argument sagledava sukob kroz „igru brojeva”. To znači da je dovoljno uporediti broj žrtava na obe strane konflikta kako bi se zaključilo koja od strana nesrazmerno koristi silu. Sa pravne tačke, ovaj argument je neodrživ i nelogičan. Ukoliko bi to bio odlučujući faktor, većina zapadnih demokratija, koje su se borile protiv terorističkih organizacija širom sveta, završila bi na sudu u Hagu.

Univerzalno prihvaćen princip proporcionalnosti definisan je kao obaveza uzdržavanja od „svakog napada koji bi mogao da izazove slučajne gubitke ili povređivanje civila ili razaranja civilnih objekata, koji bi bili prekomerni u odnosu na konkretni i direktni očekivani vojni cilj”.

Šta to praktično znači? Princip proporcionalnosti u suštini znači da pre svakog vojnog napada, vojna komanda mora proceniti dva faktora. Najpre, potrebno je proceniti konkretnu i direktnu vojnu prednost očekivanu od napada. Prvo i osnovno, meta mora biti vojna, poput skladišta oružja, štaba komande suparničkih vojnih snaga. Ali, što je vrlo važno napomenuti, i naizgled civilni objekat, koji suprotstavljena strana koristi u vojne svrhe (na primer stambeni objekat ili verski centar u kome se skladišti oružje), može se smatrati legitimnim vojnim ciljem.

Zatim, komanda mora da proceni, na osnovu dostupnih informacija u trenutku napada, koliki bi bili mogući slučajni gubici među civilnim stanovništvom i šteta na civilnim objektima (kolateralna šteta) kao i da oceni koliko će civila, ukoliko ih uopšte ima, biti u području planiranog napada. Najzad, vojna komanda mora preduzeti sve moguće mere predostrožnosti kako bi gubici među civilima i šteta na civilnim objektima bili što manji.

Na osnovu ovih procena, komanda mora da uporedi ova dva faktora, a potom odluči da li će izvesti napad. Ukoliko procena dovede do zaključka da bi gubici među civilima i šteta na civilnim objektima bili prekomerni u odnosu na očekivani vojni cilj, napad bi bio nelegitiman.  Iz ovoga proizilazi da se ne može svaka smrt među civilnim stanovništvom u oružanom sukobu nužno sagledavati kao povreda međunarodnog prava.

Prelazeći sa teorije na praksu, kako primeniti princip proporcionalnosti kada Hamas, umesto da štiti svoje stanovništvo, namerno izvodi vojne operacije iz gusto naseljenih područja?  I kako Izrael može zaštititi svoje gradove od raketa Hamasa, kada se ove rakete izrađuju i lansiraju iz naselja u Gazi? Hamas čini dvostruki ratni zločin, ugrožavajući izraelske civile koji su meta napada i dovodeći u opasnost stanovnike Gaze, koristeći ih kad ljudski štit.

Međunarodno ratno pravo jasno određuje da kada se civilno prisustvo koristi da zaštiti vojne mete od napada, to prisustvo ne daje meti imunitet. Zločinačko ponašanje Hamasa nije uzeto u obzir. Treba imati na umu da, ukoliko se ne odgovori u trenutku kada neko iz civilnog područja izvodi napade i to čini bez reperkusija, onda je to otvoreni poziv za svaku terorističku grupu na svetu da se „smesti” u školu, bolnicu ili obdanište.

Uprkos flagrantnom kršenju prava i zanemarivanju dobrobiti sopstvenog stanovništva od strane Hamasa, Izrael čini sve što može kako bi sprečio ili sveo na najmanju meru  žrtve među palestinskim civilima, često po ceni uspeha vojne operacije. Borba protiv neprijatelja, koji zloupotrebljava Međunarodno ratno pravo na najciničniji mogući način, veliki je izazov za izraelske vojnike. I velika briga za njihove porodice, ali to je već druga tema.

U zaključku, ne možemo a da se ne zapitamo zašto Hamas koristi sopstveno stanovništvo kao ljudski štit. Odgovor na to pitanje nas vraća na početak ovog teksta – pogrešno tumačenje termina proporcionalnosti. Drugim rečima, Hamas ne plaća nikakvu cenu za svoje ratne zločine i takva situacija daje Hamasu podsticaj da nastavi sa svojom gnusnom praksom. Sve dok je Gaza u rukama radikalne islamističke grupe, veoma je teško zamisliti dugoročne odnose koji nisu zasnovani na „odvraćanju”. To nije vrsta odnosa koji mi želimo. Ne postoji razlog da Izraelci i Arapi ne mogu da žive zajedno.