Žive vaskrsli Arhangeli u kanjonu Bistrice

PRIZREN – Pred kapijom smo manastira posvećenog Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, u narodu poznatom kao Arhangeli, na samo dva i po kilometra od Prizrena , zadužbini cara Dušana.

U kanjonu reke Bistrice, građeni su Arhangeli od 1343. do 1352. godine, sa grobnom crkvom cara Dušana posvećenoj Svetim arhangelima i Crkvom Svetog Nikole. Kroz vekove je manastir rušen, paljen, kao što je opljačkan i u junu 1999. i u martovskom pogromu 2004. godine.

Bratstvo, koje je tog marta čuvao nemački Kfor i uz čiju pomoć su evakuisani, već u leto se vratilo u manastirski kompleks. Počeli su obnovu, boraveći u kontejnerima u manastirskoj porti, na goloj ledini.

Ponovo smo u Arhangelima, gde smo poslednji put bili 15. marta 2004. godine, pred sami pogrom, kada je malo šta nagoveštavalo da će dva dana kasnije Arhangeli biti u plamenu. Sada smo opet u Arhangelima, gde nas srdačno dočekuje iguman Mihailo (Tošić). Ponudio nas je kafom, čajem i medom.

– Igumane, nemamo blagoslov, ali dođosmo – moradosmo da kažemo, na šta je iguman slegao ramenima, blago se osmehnuvši.

Ljutnja na one koji daju blagoslov pred mirom oca Mihaila odmah je splasnula. Čudesan mir i nama ovlada, zaboravismo na sve što je prethodilo dolasku.

– Poslužite se – govorio je iguman Mihailo u gostoprimnici novosagrađenog konaka, uz samu crkvu posvećenu Svetom Nikoli, u koju su već, uz propisanu distancu, ulazili vernici pridošli iz Leška.

Sedeo je na tronošcu, dok smo se mi pridošlice meškoljili, što je i primetio.

– Meni je ovde dobro, na ovoj stolici – opet mirno, s blaženim smehom, tu u miru Arhangela govorio je iguman Mihailo, koji nam namah, onako smiren, odagna sve strahove, dok je nad Arhangelima besneo vetar, praćen pljuskom.

Napolju, dva vučjaka tek namah se oglasiše. Odjeknu kanjonom gromki lavež, tu gde je u vreme cara Dušana prolazio karavanski put, povezujući Skoplje s Prizrenom, preko Kačanika, Sirinićke i Sredačke župe.

Na grobnom mestu Dušana jednostavno stoji urezano „grob cara Dušana”. I bio je sahranjen tu, u Arhangelima, gde je ozdravio posle teške bolesti, nakon čega je odlučio da na tom mestu podigne svoju zadužbinu.

Sahranjen je u grobnici u jugozapadnom delu naosa Crkve Svetih arhangela, koja je jedinstveno rešenje u srpskoj arhitekturi. Kako je vekovima njegovo grobno mesto na meti vandala, 1927. njegovi posmrtni ostaci preneti su u Crkvu Svetog Marka u Beogradu.

Od 1998. Arhangeli su aktivan muški manastir. Već sledeće godine, po NATO bombardovanju i povlačenju srpske vojske i policije, pripadnici OVK su spalili i opljačkali obnovljeni konak, a oca Haritona, jednog od monaha, u Prizrenu su kidnapovali. Njegovo obezglavljeno telo pronađeno je u leto 2000. na prizrenskom groblju. Osakaćeno telo pokopano je u manastiru Crna reka, gde je počeo monaški život.

Konak je obnovljen 2002. uz pomoć Srba iz Sredačke i Sirinićke župe, pa je zabeleženo da se na proslavi 650. godišnjice manastira ovde okupilo oko dve hiljade Srba. Ni tada ekstremni Albanci nisu mirovali. Organizovali su proteste u Prizrenu zbog njihovog dolaska, a na tvrđavi Višegrad, iznad samog manastira odjekivale su eksplozije.

Dve godine kasnije, ponovo je goreo „Dušanov konak”, zapaljeni su duborezačka radionica, zvonik, a ploča na grobnici cara Dušana je slomljena. Sama grobnica je oskrnavljena. Već u julu naredne godine u Svetim arhangelima organizovana je proslava manastirske slave i 650. godišnjica smrti cara Dušana.

Manastirski kompleks se godinama renovira, a po jednoj studiji, za sve radove potrebno je oko devet miliona evra. Svakodnevno se obilazi ova svetinja, koju čuvaju kosovski policajci.

Srbi iz povratničkog sela Novake, nedaleko od Prizrena, tradicionalno ovde dočekuju Božić, a konak manastira je jedini srpski pravoslavni objekat gde Srbi u okolini Prizrena i vernici koji dolaze mogu da odsednu i prespavaju.

U konaku koji je obnovljen sredstvima Vlade Republike Srbije čuva se više od sto ležajeva, zbog čega je manastir na mapi Turističke organizacije Srbije. Ovde dočekuju i svoje „redovne goste” – mečku i dva mečeta, koji se sa Šare povremeno spuštaju.

Žureći od kiše, pored nas protrča otac Nikolaj (Božić), doskorašnji iskušenik Svetih arhangela. Kako čusmo, novo ime je dobio po Svetom Nikolaju Miriklijskom, po kojem je i vladika Nikolaj Žički dobio ime.

Kiša nije prestajala, tu u kanjonu Bistrice, u zadužbini cara Dušana Silnog, u Metohiji, gde se vekovima sabira srpsko „stado” i gde ga neprijatelji vekovima ne ostavljaju da sa bratstvom tihuje. Ostalo je zapisano da je 1615. do temelja porušen, a od manastirskog kamena sagrađena je Sinan-pašina džamija u Prizrenu.