Ponedeljak, 25.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
PRIČE IZ VELIKOG RATA

Natalija Bjelajac, slavom ovenčana.

Kako je devojka iz Maribora, po imenu Antonija Javornik, prebegla u Srbiju, učestvovala u oba balkanska i Velikom ratu sa našom vojskom, pa se dvaput ranjena i s 12 odlikovanja vratila svojima koji je nisu prepoznali
Наталија Бјелајац (Фото: „Жене Солунци говоре”)

Čačak – Na skromnoj svečanosti povodom 60 leta od proboja Solunskog fronta, 1978, pojavila se bez svojih 12 odlikovanja. Gotovo niko nije znao ko je, pa ni stanovnici male ulice na kraju Marinkove bare u srpskom prestonom gradu. Iz milošte zvali su je Nana. Kad je umrla, pobrinuli su se za sahranu, podigli skroman beleg i na njemu uklesali: „Narednik Srpske vojske Natalija Bjelajac”.

Evo njene zaživotne povesti...

„Moj stric Martin bio je oficir, poručnik u Austrougarskoj vojsci, službovao je negde u Bosni. Bio je besan kad je objavljena aneksija BiH. Dokle će tuđinci da tlače ovaj narod, govorio je, i doneo mi knjigu srpskih junačkih pesama, pisanu ćirilicom. Bila je prva te vrste u našoj kući. Nisam znala ćirilicu ali sam je brzo savladala, pročitala pa tražila da mi pošalje i druge. Stric nije krio da ne voli tuđina i da mu je mrska uniforma koju je morao da obuče. Pitali su ga Srbi s kojima je bio u velikom prijateljstvu da mi pripomognu, skine tu uniformu i obuče srpsku. Jedan ga noću krišom dovede do granice gde ih je čekao čamac i zaplovi preko Drine. Prihvatili su ga srpski graničari i otpremili dalje, najpre u Šabac, pa u Beograd, Kragujevac.

Moj otac, Martinov brat, godinu nije znao šta se sa njim događalo, mislio je da su ga tajno smakli jer je nešto lanuo protiv Beča i Pešte, sve dok jednog dana nije stiglo pismo, pa tu stoji šta se zbilo i gde je tad.

Htela bih i ja u Srbiju, kod strica, ali nisam umela da to izvedem na najbolji način. Pobegnem od kuće i dođem nekako do Zemuna ali me tu uhvate i vrate roditeljima u Maribor. Otac me u podrum zatvorio, pretio da će me prebiti ako mi još jednom padne na pamet da bežim od kuće. Potom je postao blag, veli: strpi se dete moje, teški su dani, možda će i nama jedared granuti sunce slobode. Kažem da hoću u Srbiju, kod strica, tamo je sloboda i nema tuđinaca.

Iduće godine, kad sam završila maturu, pokušam još jednom. Opet sam bila nespretna i nesrećna. Uhvate me i vrate i prete dužim zatvorom. Držali su me samo dva dana, pa me sproveli u Maribor. Vidi otac da ću ludo izgubiti glavu. Kaže: ne radi se to tako, dete moje, ne može se glavom kroz zid, mora to mnogo pametnije.

Kad je video da me ništa ne može zadržati, pa makar i glavu izgubila, odluči da mi pomogne. Imao je druga u Zemunu, zajedno su bili u vojsci, sprijateljili se, posle i dopisivali. Pusti, veli mi otac, da ja to pripremim, da vidim šta se može učiniti. I stvarno, pisao je tome prijatelju Franju, pitao ga kakav je put preko bare. Može li se, dakle, preko Save u Beograd. Odgovor je glasio: preko bare se ide teško, ali ima dana kad je prohodno.

Otac je to stvarno dobro radio. Hteo je da bude siguran i da ću proći. Potrajala je njihova prepiska i onda, jedne večeri, zakucam na vrata očevog zemunskog prijatelja. Ja sam ta i ta, kažem, a Franja, vidi se, nije oduševljen. Zna kakav je to rizik, ali mora da se žrtvuje. Tu sam bila tri dana pa taj dobri, odvažni čovek, odluči da krenemo preko bare. Došli smo do Save. Sa desne strane, malo podalje, bila je austrougarska karaula, tamo je sve bilo mirno, a mi smo uskočili u čamac. Eto, stric Martin preko Drine, ja preko Save. Niko nas nije primetio, nije bilo pucnjave, sve je mirno, samo se meni činilo da je Sava kao more, nikad stići na drugu obalu. Prihvatili su me srpski vojnici, a Franja se odmah vratio. Sve sam rekla: ko sam i šta sam, kako sam dva puta pokušavala da prebegnem u Srbiju, kako su me zatvorili i pretili sudom. Rekla sam ko mi je stric i gde se nalazi. Nešto su, sigurna sam, proveravali, ali su mi već sutradan rekli da je sve u redu i da me stric čeka u Kragujevcu. To je mart 1912.

Živeo je samačkim životom i preuzela sam brigu o njemu. Mada sam odlično čitala ćirilicu primećivalo se da sam Slovenka i dogovorismo se da na jesen potržim zaposlenje.

Dođe jesen a Srbija objavi rat Turskoj i uporna ratnica nekako dospe do pukovnika Terzića:

‒ Gospodine pukovniče, Slovenka Antonija Javornik moli da je primite u vojsku kao dobrovoljca i da joj date ratni raspored. Hoću i ja da se borim za slobodu porobljene braće.

Ali ja više nisam Antonija Javornik, sada sam Natalija Bjelajac. Promenila sam ime i prezime zbog mojih u Mariboru. Da ih poštedim ako se sazna gde sam i pod čijom sam zastavom.”

Prošla je oba balkanska i Veliki rat sa našim junacima i vratila se u Beograd sa dve rane i mogla kao dobrovoljac da dobije zemlju ili kredit za kuću.

„Ništa od toga nisam želela da iskoristim. Ličilo bi na trgovački odnos: ja otadžbini malo krvi, ona meni zemlju, položaj, kuću, novac. Nisam to mogla, iz ljubavi sam se borila za slovenske narode, da žive u jednoj državi” ‒ ispričala je Natalija pre pola veka čačanskom književniku Antoniju Đuriću.

„Rat je bio završen, pa sam iz niške vojne bolnice stigla u Beograd, dobila odobrenje i objavu da idem u Maribor, vidim svoje. Sve sam ih zatekla u životu, ali me ne prepoznaše. Nije ni čudnovato, devet godina nismo se videli. Pred njima nije više bila maturantkinja Antonija Javornik, već dojučerašnji narednik Srpske vojske, sa dvanaest odlikovanja na grudima.”

„Kad sam skinula uniformu, nisam više ni odlikovanja stavljala na grudi. Čemu? Bilo pa prošlo... Zaposlila sam se, živela skromno, povučeno. Jedino mi žao što nisam imala dece...”

Komentari3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

сивошевић
слава Антонији Наталији и вечна хвала
Stanimir
По оваквим херојима треба именовати улице, тргове и насеља, да се не забораве!
Jadranko Petrović
Veliko HVALA za sve što si pružila Srbiji i narodu Srbskom narodu. Nadam se da njena država Slovenija napraviti film ili priču o njoj kako bi napokon i narod u Sloveniji shvatio ime SLOBODE a ne ..?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.