Manastir Mateič: svedok vekova i nemara

Dominira krajolikom i svedoči o nemanjićkoj prošlosti ovog kraja, iz Kumanova se, kažu, vidi golim okom, ali su putevi do njega loši i može mu se doći u pohode samo terenskim vozilom. To je, međutim, najmanje važan razlog zbog čega je manastir Mateič, posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, jedna od najznačajnijih srpskih srednjovekovnih zadužbina, danas, kao i godinama unazad opusteo, teško oštećen, zapušten. Mauzolej carice Jelene i mladog Uroša Petog Nemanjića iz oko 1345. godine, s jedinstvenom dvanaestostranom glavnom kupolom i vrednim živopisom, najteže trenutke svoje duge istorije preživljavao je upravo u naše dane, 2001. godine, kada su ga kao svoju bazu koristili albanski separatisti koji su naneli teška oštećenja na kompleksu.

Od tih rana manastir se ni danas nije oporavio, kao što se od tog doba u obližnje istoimeno selo nisu vratili ni tada prinudno raseljeni Srbi i Makedonci. Biće ovo još jedna godina, okruglo dvadeseta od nemilih događaja, kako se na Malu Gospojinu, 21. septembra, na manastirsku slavu sreću pod svodovima manastirske crkve zaboravljena svetinja i raseljeno stanovništvo.

Istoričarka umetnosti docent dr Jasmina Ćirić s kragujevačkog Filološko-umetničkog fakulteta u poslednjih petnaestak godina u više navrata odlazila je u Mateič i za „Politiku” kaže da je njen utisak kako je proces propadanja arhitekture i fresaka ubrzan. Kako dodaje, nekadašnje žitelje sela Matejče, koji poslednjih 17 godina dolaze ovde da proslave manastirsku slavu, sačekaju slomljena vrata i prozori, uništene freske koje nagriza šalitra, raskopan pod i vlaga zbog krova koji prokišnjava, razrušeni konaci, zvonara, pomoćne manastirske prostorije, uništeni objekti nekadašnjeg dečjeg odmarališta, ostaci kuhinje, trpezarije, igrališta.

– Mateič je poslednja carska zadužbina dinastije Nemanjića u okolini Kumanova. Reč je o zadužbini impozantnih razmera koju je prvi put detaljno arhitektonski snimio arhitekta Đurđe Bošković. Važno je napomenuti da je Mateič jedina crkva koja ima dvanaestostranu centralnu kupolu, što je kuriozitet i u arhitekturi Carigrada i što izvesno pokazuje da je reč o carskom prerogativu. Kada govorimo o slikarstvu, izuzetno je važno pomenuti da je sačuvana ktitorska kompozicija iako je u izvesnoj meri stradala. Carica Jelena i Uroš Peti drže između sebe model hrama koji je poprilično oštećen, ali se vidi da predstavlja severnu stranu hrama s pet kubeta. Od istorijskih tema nezaobilazna je kompozicija „Loza Nemanjića”, koja je prikazana kao ogranak loze romejskih careva. Ova kompozicija, nažalost, pretrpela je znatna oštećenja, ali je moguće zaustaviti njenu dalju devastaciju – kaže Jasmina Ćirić.

Ona napominje da iako je zapuštenost drevne svetinje delom rezultat nerešenog raskola između SPC i MPC, manastir je posebno postradao tokom ratnih sukoba u maju 2001. između regularnih vojno-policijskih snaga vlade u Skoplju i paravojnih grupacija pobunjenih ekstremista Albanaca. Tada je manastir pretvoren u teroristički štab i lokaciju za pohranjivanje arsenala albanskog naoružanja.

– Ozbiljno je devastiran konak, kao i delovi crkve, oštećene freske, čak je prekopavan pod u oltarskom prostoru, kada je uništena i ploča časne trpeze. U priprati hrama su ostaci vodenog taloga, demolirana su vrata na zapadnoj i južnoj strani, oštećeni su delovi gornje konstrukcije hrama, u oltarskom prostoru kolonije insekata našle su svoje permanentno stanište. Stakla od tranzena centralne kupole trajno su oštećena, tako da su freske stradale. Drastična su i oštećena nastala iscrtavanjem grafita na fresci apostola Petra na kojem je iscrtan natpis ,,Dijego Armando Maradona kupa Uefa”, zatim iznad ulaza je istaknut albanski natpis UČK i motivi s albanske zastave. Uprkos čišćenju fresaka, koje su trudom Nacionalnog konzervatorskog centra Republike Severne Makedonije delimično spasene, i danas je moguće videti na više fresaka ostatke crnog i zelenog spreja koji su teroristi upotrebili – napominje Jasmina Ćirić.

Ona ističe da ni dvadeset godina kasnije još nema konkretnih, većih pomaka kada je reč o sistemskoj zaštiti ovog kulturnog dobra od izuzetnog značaja, ali da sa puno nade gleda na dobru volju i inicijative iz kabineta Irene Stefoske, ministarke za kulturu Severne Makedonije.

Mateič je jedinstven primer među srpskim srednjovekovnim zadužbinama na tlu Severne Makedonije koji je prepušten zubu vremena i o kome se tako malo govori, a još manje iskreno radi na očuvanju, kaže Miloš Stojković iz Srpskog kulturno-informativnog centra „Spona” iz Skoplja.

– Rekli bismo, što je veća uzvišenost i monumentalnost Mateiča, to se manje spominje u stručnoj i medijskoj javnosti. Kao nemili svedok vekova i epoha, kojeg su se (skoro) svi odrekli, osim deklarativnih obećanja pred praznik Male Gospojine, manastir Mateič je doživeo sudbinu Srba iz istoimenog sela: proteran je i zaboravljen – napominje Stojković.

On podseća da su prema popisu iz 1961. više od trećine stanovništva sela Mateič činili Srbi (822), dok ih je 2002. bilo 325, manje od deset odsto, a popisivani su u kolektivnim centrima, privatnom smeštaju kod rođaka i prijatelja jer su svi bili raseljeni.

– Nažalost, u većini slučajeva širom prostora nekadašnje Jugoslavije, proterano srpsko stanovništvo retko se ili uopšte ne vraća na svoja vekovna ognjišta. Takva tužna sudbina zadesila je i proterane Srbe iz sela Mateič kod Kumanova. Od tog tragičnog maja 2001, kada su preko noći morali napustiti svoje domove, imanja i grobove predaka, niko se od Srba nikada nije vratio, niti uspeo da dođe do svoje otete i uzurpirane imovine, dok su kuće većinom razrušene. Sama „privremena evakuacija” nealbanskog stanovništva (Srba i etničkih Makedonaca) po nagovoru makedonskih vlasti postala je trajni progon koji traje već više od 20 godina. Procene makedonskih vlasti o brzom povratku pokazale su se nerealnim, a danas se u makedonskoj javnosti skoro nigde i ne spominje ova „epizoda” etničkog čišćenja, kakva se ne pamti u Makedoniji nakon Drugog svetskog rata – ističe Miloš Stojković.

Mateič ili Matejče

Mateič, kao takav je naveden u povelji kralja Milutina (crkva je obnovljena 1345., ali je tu bila starija crkva iz 11. veka, obnovljena za vreme kralja Milutina, potom u Dušanovo vreme). Matejče je naziv koji se javlja tek od 1945. godine, od uvođenja makedonskog jezika kao jezika, nakon sednice ASNOM-a.

U časopisu ,,Vreme” iz 1938. godine kada se poslednji put o Mateiču govorilo piše Matejić.

U povelji, najstarijem dokumentu piše Mateič. Zato koristimo taj izgovor, pojasnila je dr Jasmina Ćirić