Tango naučite u noćnom životu Buenos Ajresa

Marselo Nisinman, argentinski kompozitor i solista na bandoneonu, stvara i interpretira muziku s novim, različitim, originalnim valerima, koji se oslanjaju na tradiciju Buenos Ajresa. Imaćemo priliku i mi da je čujemo večeras u 19 časova u Velikoj dvorani Kolarca, na koncertu „U čast Pjacole”, kojim će biti obeleženo sto godina od rođenja „kralja tanga”, u ciklusu „Kolarac – tvoj svet muzike”. Na programu su poznata Pjacolina dela, ali i nove kompozicije Marsela Nisinmana. Na sceni će mu se pridružiti „tango tim”, koji čini umetnički i bračni par – naša čelistkinja Maja Bogdanović i violinista Danijel Rouland iz Holandije – a bićemo u prilici da čujemo i Natašu Kudricku, ukrajinsku pijanistkinju, Zorana Markovića, kontrabasistu i Alberta Mezirku, italijanskog gitaristu.

– Veoma sam srećan što u Beogradu gostujem s ovim fantastičnim ansamblom. Moja očekivanja su raznolika, mnogi elementi moraju da se slože za ovaj koncert. Muzičari koje ćete slušati večeras sviraju već godinama zajedno, razvijajući različite repertoare, ne samo tango već i baroknu, klasičnu muziku. Zbog toga je za mene zadovoljstvo svirati s njima. Imamo veoma jak i moćan program, sa mnogo kontrasta. Predstavićemo mnoga dela koja ćemo snimiti za novi album u Holandiji – kaže muzičar iz Argentine za „Politiku”. On je posle završenih studija bandoneona u Buenos Ajresu i kompozicije u Bazelu ostvario niz značajnih solističkih saradnji sa brojnim orkestrima širom sveta, a kao kompozitor učestvovao na najvećim evropskim festivalima. Njegov rad obuhvata i projekte sa brojnim svetskim umetnicima.

S obzirom na to da se koncert održava povodom veka od rođenja „kralja tanga”, naš sagovornik ističe:

– Pjacola za mene predstavlja produženje, kontinuitet tradicionalnog tanga, koji je u Argentini cvetao pre i tokom Drugog svetskog rata, možda čak i tokom Prvog svetskog rata. Pjacola je razvio jezik koji predstavlja to posleratno stanje, pre svega u Buenos Ajresu. Ako biste želeli da zamislite kako je izgledao ovaj grad tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, možete pustiti muziku Pjacole i osetiti kako je bilo. Žao mi je što nisam mogao da ga upoznam. Ako bih morao da izdvojim neko njegovo delo kao posebno, to bi bila fantastična i predivna kompozicija „Ekstasis”, iz 1962. godine, koja se ne svira često. Veoma sam srećan što će Danijel Rouland i Maja Bogdanović svirati moje delo koje sam napisao specijalno za njih, za violinu i violončelo, pod nazivom „The nightmares of death”. Ono nije mračno, kako bi neko po nazivu pomislio, već je zabavno.

Na opasku da predstavlja jednog od najboljih bandoneonista i kako je to postigao, Nisinman odgovara:

– Hvala na komplimentu. Bandoneon je težak i fantastičan instrument, pre svega zbog dve klavijature, koje zapravo predstavljaju četiri, jer kada savijate ruke ka unutra to je jedan zvuk, a kada razvlačite onda drugi. To je veoma haotično i bez reda, i može stvoriti tehničku zavrzlamu. Drugi problem je što je napraviti legato, jednu frazu i repeticiju – umetnost, nema mnogo rezonancije u ovom instrumentu i ako prestanete u bilo kom trenutku da gurate, razvlačite ili pritiskate, zvuk će samo nestati, kao kod orgulja. Tako da postoje sličnosti u izvođenju legata kod orgulja i bandoneona.

Pitanje koliko je naučio o instrumentu i muzici u Južnoj Americi, a koliko u Evropi naš sagovornik smatra zanimljivim i izlaže svoja zapažanja:

U Argentini sam naučio dijalekat tanga, to je kao jezik, morate učiti, slušati i svirati stalno. Tango naučite u noćnom životu Buenos Ajresa. U Evropi, pogotovo u Švajcarskoj, gde živim, situacija je drugačija i tu sam morao da naučim novi jezik i način komuniciranja muzikom, pre svega između muzičara. Pokušavao sam da kodiram sve ono što znam o tangu i napišem to njihovim jezikom, jezikom klasične muzike. Učim konstantno iz kulture Švajcarske i onda mogu to da stapam sa stvarima koje znam iz Buenos Ajresa.

Iako je pitanje o tome kako vidi budućnost nezahvalno, Marselo Nisinman pokušava da sagleda novu situaciju ovako:

– Čudna su vremena, tako da mogu samo da spomenem planove u bliskoj budućnosti. Odmah posle Srbije putujem u Švedsku, u Stokholm, gde će biti premijera novih kompozicija, koje sam napisao za violončelo i kamerni orkestar. Posle toga idem u Portugal, pa se vraćam u Švajcarsku. Za mene prošli period nije bio statičan jer stalno komponujem. Muzika je ono što volim, ali volim i razne druge stvari, da putujem, na primer. Za mene je biti usred Urugvaja, Patagonije, Argentine, Italije, Evrope ili bilo gde, uz odličnu hranu, ono što me čini srećnim. Znam da je i ovde u Srbiji, i u Beogradu tako.