Neobični putevi igumana Danila

Nedavno je, u 69. godini, preminuo arhimandrit Danilo, iguman manastira Plužac kraj Osečine. Zanimljiva je priča o ovom neobičnom duhovniku, koji je u toku svog 48 godina dugog monaškog veka službovao, uglavnom kao iguman, u 11 manastira u osam zemalja – Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Grčkoj, SAD, Kanadi, Australiji i Srbiji – na tri kontinenta: Evropi, Americi i Australiji.

Prvi manastir u kojem se obreo 1973. godine, kao dvadesetogodišnji mladić prispeo iz rodnog sela Klenja u Mačvi, bio je Krka u Dalmaciji, nedaleko od Knina. Ovde je završio bogoslovsku školu i zamonašio se dobivši po velikom starozavetnom proroku ime Danilo. Potom je kao mladi monah 1976. godine postavljen za starešinu srpskog manastira Dragović u blizini Sinja, koji je pre toga godinama tavorio, zapušten i pust, takoreći bez vernika. Zadivljujuće je kako je ovaj vredni monah u dosta kratkom roku, uz pomoć malobrojnih meštana najbližeg srpskog sela Koljana, uspeo da obnovi, sredi i oživi ovaj hram, u koji su počeli sve više da dolaze vernici iz mnogih okolnih sela. A kad je 1984. godine nedaleko od Glamoča sagrađen manastir Veselinje, za njegovog igumana vladika dalmatinski postavio je Danila, pa je tako, što je retkost, istovremeno bio iguman u dva manastira, međusobno udaljena oko 160 kilometara. Bila je to nimalo laka obaveza koju je Danilo pune tri godine ispunjavao na najbolji način.

Onda je, posle 12 godina provedenih u Dalmaciji, rešio da ode na Svetu Goru i zauvek ostane u Hilandaru, što mu je bio životni san. Iako ga je manastirsko bratstvo srdačno prihvatilo morao je posle mesec dana da napusti Svetu Goru, pošto nije imao odobrenje svog episkopa za dalji boravak. Razočaran zbog nerazumevanja za njegove želje, umesto povratka u Dalmaciju, Danilo odlazi u SAD, u poznati srpski manastir Nova Gračanica u Čikagu, odakle posle dve godine putuje u daleku Australiju, u mesto Ilajn, stotinak kilometara udaljeno od Melburna, u kojem je vrlo cenjeni srpski manastir Sveti Sava. Za vreme dvogodišnjeg boravka u ovoj zemlji često posećuje naše iseljenike i u Sidneju, Melburnu i nekim drugim gradovima, da bi zbog isteka važnosti boravišne vize krenuo ponovo u Ameriku, ovog puta u manastir Marču kraj Klivlenda, u državi Ohajo.

Po isteku dve godine odavde na poziv kanadskog vladike Georgija odlazi u Kanadu da pomogne u uređenju i opremanju novopodignutog srpskog manastira u gradu Miltonu. Međutim, kad je manastir otvoren, umesto da Danila postavi za igumana, kako je očekivano, episkop Georgije na to mesto dovodi sasvim drugu osobu. To ga je veoma pogodilo, pa u razočaranju napušta i Kanadu i SAD i dolazi u Crnu Goru, gde ga mitropolit Amfilohije postavlja za igumana manastira Kosijerevo nedaleko od Nikšića, u kojem će provesti sledećih 11 godina. Sve do 2006. godine, kada s novopostavljenim australijsko-novozelandskim episkopom Irinejom Dobrijevićem po drugi put odlazi na Peti kontinent. Tamo postaje iguman manastira Novi Kalenić u Kanberi, odakle nakon dve godine prelazi u manastir Talong na sredomeđi između Kanbere i Sidneja, koji po isteku boravišne vize napušta i najzad stiže u rodnu Srbiju.

Ovde ga valjevski vladika Milutin 2012. godine postavlja za igumana tek sagrađenog hrama u selu Plužac u blizini Osečine, u kojem će provesti poslednjih devet godina života. Za to vreme uspeva da realizuje kompletno oslikavanje unutrašnjosti hrama, postavljanje vrlo lepog polileja, impozantnu kamenu ogradu oko dvorišta, obezbedi pijaću vodu iz blizu sto metara dubokog arteskog bunara, opremi manastirski konak savremenim sanitarnim uređajima i uvede podno grejanje, da svečanu salu ukrasi ikonama i slikama s temama iz naše istorije, opremi biblioteku s nekoliko stotina vrednih knjiga i da na jutjub kanalu postavi snimke oko 200 vrlo poučnih svojih beseda koje je posle liturgije držao prisutnim vernicima.

Imao je iguman Danilo još dosta planova, ali ga je prošle godine u ovo doba oborila u postelju opaka bolest s kojom je posle desetomesečne borbe izgubio bitku. Preminuo je 12. aprila ove godine i dva dana kasnije, posle opela koje je služilo tridesetak sveštenika, sahranjen je pored svog manastira, na mestu koje je sam pred kraj života odabrao. Na poslednje putovanje unepovrat, omiljenog igumana ispratili su mnogobrojni meštani Plužca, kao i brojni njegovi poštovaoci iz rodne Mačve, zatim Jadra, Podgorine, Crne Gore i Hercegovine, Beograda i drugih mesta širom Srbije.

Sveta Jokić,
Beograd