Utorak, 07.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Voleo bih da me pojedu naši a ne američki crvi (1)

Od kako su belci oteli zemlju Indijancima, nesrećnici iz celog sveta pohrlili su ka obećanoj zemlji. Mnogi su došli privremeno, nadajući se brzoj zaradi i povratku u zavičaj, a ostali su zauvek. Amerika ih je prevarila, prvo uzela dušu a onda i kosti.
Фото Пиксабеј

U prvom sudaru sa Njujorkom pridošlica se oseti zbunjeno, izgubljeno, kao da gleda u veliki kaleidoskop. Dešavaju se čuda koja čovek teško može i da spazi i  razazna, al' čim skloni oko sa okulara, surova realnost ga prodrma, jače nego struja od sto volti.

Ljudi sa drugih krajeva sveta često misle da samo bogati žive u njemu, da vas čeka raširenih ruku i da crnci napadaju na svakom koraku. Ništa od toga nije istina.

To je čudan grad gde se na svega stotinjak metara mogu videti i osetiti ogromne razlike. Paralelni svetovi. Po ulicama se „sudaraju” imućni vlasnici nebodera sa siromašnim bez igde ičega. I ne ljute se jedni na druge. Ali, ne preporučuje se da „turate nos” gde ne treba.

Sve se meri kroz papirnu zelenu novčanicu. Svaki stanovnik je izvagan bez greške i smešten tačno gde pripada. Hiljade milionera i stotine bilionera nadmašuje armija beskućnika. I ima mesta za sve.

(Piksabej)

Njujork zna da udari k'o maljem, za dvadeset četiri sata duša zna da uzleti do nebesa i padne do pomisli na samoubistvo. Danima se prepunim bulevarima može gluvariti, gurati i smeškati bez izgovorene reči. Naveče kad se svetla pogase i ostanete sami, duša zaboli. Zbog toga je možda najbolji savet za ovaj „grad nad gradovima” da nikada ne budete sami.

Prolaznici na njujorškim ulicama, poslednjih dvanaest meseci, baš su se proredili. Čudna pošast udarila u srce „jabuke”. I ne pušta. Crv zvani korona nagrizao srce, uzeo dušu, život, lepotu, radost. Sve.

(Piksabej)

Nikad manje 'biznismena`, turista, secikesa, uličnih mađioničara, prodavaca magle, noćobdija... Pa, ni zemljaka.

„Izgubili smo više Njujorčana za godinu dana od korone nego u Drugom svetskom ratu, Vijetnamskom, uraganu Sendi i napadima 11. septembra zajedno”, podsetio je na godišnjicu početka epidemije.

Njujork je najteže pogođen ovim virusom. Za godinu dana najveći grad Amerike je izgubio 30.258 stanovnika.

Proleće je napokon pobedilo ledene vetrove nad rekom Hadson. Između nebodera probijaju se „zubati” sunčevi zraci do širokih bulevara, načičkanim prodavnicama kao jagode na grozdu maslačka.

I sve je nekako živnulo. U vazduhu se oseća radost, uzbuđenje, neki čudan miris. Na ulicama više šetača, uglavnom „domorodaca”, mada ima i turista sa njihovim prepoznatljivim izgubljenim pogledima. Žuti taksiji jurcaju „gore dole”, trubeći na svakog šetača. Bahati biciklisti špartaju po sredini, ne hajući ni za koga. Ipak, najživlje je u parkovima, na zelenim površinama. Drvene klupe, od Kipa slobode pa do Centralnog parka, za čas se napuniše starim prijateljima bez krova nad glavom.

Društvo im prave penzioneri, pospani radnici iz noćne smene, tinejdžeri na rolšuama, šetači kućnih ljubimaca. Izvrnuti na leđa, otvorenih očiju i raskopčani do pojasa beskućnici se „bore” da im ne promakne ni jedan zrak sunca. 

(Piksabej)

„Ne pamtim ovakvo vreme a pamtim dugo”, kaže devedestjednogodišnji gospodin Smit, sa unikatnim donjogradskim akcentom dok je sa ostalim Njujorčanima na Petoj aveniji proslavljao pobedu u Drugom svetskom ratu. Laganim korakom, sa štapom u ruci i maskom preko usta, izašao Džon da protegne noge i nadiše se svežeg vazduha.

„Ceo život sam proveo u ovom gradu. Nagledao sam se svakakvih čudesa, nadživeo trinaest predsednika Amerike, više od dvadeset gradonačelnika Njujorka, Sinatru, Kasjusa Kleja, Koreju, Vijetnam, Hladni rat, odlazak na Mesec, 11. Septembar, ali ovako vreme ne pamtim.

Pitam ga da li za nečim žali.

„Ne. A da mogu početi od početka, više bih sanjao a manje spavao”, odgovara i objašnjava da Njujorku došljaci, nova krv, produžavaju život. Čine ga lepšim, bogatijim, izdržljivijim.

Od kako su belci oteli zemlju Indijancima, nesrećnici iz celog sveta pohrlili su ka obećanoj zemlji. I iz naših krajeva odlazili su avanturisti, misionari, dubrovački mornari. Svakojaka sirotinja sa celog Balkana željna posla. Preko Kalifornije su ulazili u Teksas a potom se širili ka kontinentalnom delu Arizone, Jute, Nevade, Pensilvanije...

Gde god je bilo poslova na njivama, u rudnicima, železarama, izgradnji pruga.  Svugde. Pored nacionalnih udruženja i crkava počela su da niču i srpska groblja. I brzo su spomenici nadbrojali žive.

Mnogi su došli privremeno, nadajući se brzoj zaradi i povratku u zavičaj, a ostali su zauvek. Amerika ih je prevarila, prvo uzela dušu a onda i kosti.

Ostalo je zapisano da je Đorđe Sagić, poluslepi Vojvođanin, bio prvi naseljeni Srbin u Americi.

„Godine prolete dok si lupio dlanom o dlan”, podseća osamdesetojednogodišnji akademski slikar Mirko Savkić, koji je skoro zaboravio kad je poslednji put bio u zavičaju.

(Piksabej)

Dobrovoljno je udobnu profesorsku stolicu i slikarsko platno zamenio molerskom četkom. Na zidovima njegove kuće nema ni centimetra slobodnog prostora. Svega tu ima, od izbledelih fotografija, malih i velikih uspomena, zatim starih novina, cipela u kojima je došao u Ameriku, iscepanih kofera, razbacanog alata i „tone” konzervi.

Mirko je mnogima pomogao, kuće im pravio, stanove dokupljivao, račune i dugove otplaćivao. I na kraju ostao sam, star i zaboravljen.

Al', ne žali se na sudbinu:„Sve ide svojim tokom. Stižu godine, stari se. Nema ljutnje. Okružen svim ovim, osećam se nekako sigurnije”, priznaje nevoljno.

„Sanjate li o povratku”, pitam ga stidljivo.

„Kad sam stigao, godinu dana nisam skidao „šimike” cipele, nadajući se povratku. I što sam se više dvoumio više sam bio u dilemi. Sutra ću, sutra, sutra i prođe život. Sad, kad se život približio kraju, voleo bih da me naši crvi pojedu umesto američkih”.

Vukan Vučić došao je ovu veliku zemlju „na vreme”. Ostvario je zavidnu univerzitetsku karijeru. Na prestižnom Pen univerzitetu godinama je studente podučavao tehničkim disciplinama. Više od decenije je i dopisni član srpske akademije nauka i umetnosti.

Umalom gradiću Media, na periferiji, naš akademik provodi penzionerske dane u prostranoj kući i ne sanja o povratku. Daleko od gradske vreve, pored zapuštene železničke pruge, društvo mu prave srne, retke ptice i divlje patke.

„Dolazak u Ameriku mi je bila najpametnija odluka u životu. Sve što imam ostvario sam ovde. I da se ponovo rodim ne bih se dvoumio ni trena. Došao bih prvim avionom”, priča Vukan.

Na pitanje da li mu, ipak, nedostaje rodna gruda, zavičaj, prijatelji, odgovara: „Ne! Možda ponekad. Ovde mi je sve, žena, đeca, unuci, prijatelji, poznanici”.

 

Marko Smiljić, Njujork

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 
 

 

Komentari34
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Zmi zmi
„Изгубили смо више Њујорчана за годину дана од короне него у Другом светском рату, Вијетнамском, урагану Сенди и нападима 11. септембра заједно. Nisu izgubili 30 hiljada ljudi zbog korone, nego zbog komunisticke ideologije i nenormalnih poreza, ljudima dojadilo. One nase stare komunjare male mace za ove njujorkske. I ko je autor da kaze da je Amerika “prevarila” milione Srba koji su tu ostali, pa i sam Vukan vam to demantuje na kraju clanka.
Fofana
Tužno je što ove tekstove predstavljate kao autentične, dakle, od ljudi koji ih pišu negde iz belog sveta. A konkretno ovaj i ovakav tekst može da napiše svaka pismenija i obrazovanija osoba sedeći negde u Beogradu, Čačaku, Zaječaru ili Nišu, a da nikad nije kročila na američko tlo. Ovakvih opštih mesta i priča ima na hiljade.
@Dusan Jolovic
Kad god vidim vas tekst procitam od prvog do poslednjeg slova i uvek nesto naucim o zivotu u inostranstvu.
@Fofana
Procitajte nastavak ove price od istog autora pa ce te mozda promeniti misljenje. A i ne morate. Pozdrav.
Prikaži još odgovora
gost
Slazem se, da su zemlju oteli indijancima, isto je tako i u Australiji, ali da to nisu radili, mi dosiljaci ne bih ni bili ovde i tamo. Sto se tice nasih zajednica, pomogle su nastalgicarima, ali, toliko i odmogli onima koji su ceo zivot slusali, zasto su oni napustili svoju zemlju, i tako docekali staros, pogotovo, ako su sprovodili po kafanama, radi nastalgije. Ja bih sve ponovio, jedino bih manje zavicaj posecivao i trosio, bezpotrebe, kao tamo ce biti bolje, ako si dobar, svagde je dobro, a
@gost
Kako se blizi kraj rodna gruda vise vuce. Bogatstvo, novac, karijere postaju pomalo "besmislene". Ne treba coveku puno.
gost
Svi koji su se uhvatili posla, kada su dosli u inostranstvo, ostaju pri svojoj svesti, nabolje je tamo gde si fameliju gradio, a ipak stekao sa svojim rado, je najbolje, to zavicaj je samo masta, za dobre radnike je najbolje gde mu je uza familija.
dr
Lepa prica. Hvala Vam Marko
Marko
Nema na cemu gospodine "dr". Hvala Vama sto ste nasli vremena da je procitate. Prica je iznenada prekinuta, to jest, podeljena na dva dela pa je malo izgubila na ljepoti? Al' nema ljutnje. Prvi deo sam posvetio "pobednicima" a drugi "gubitnicima". U sledecem nastavku bice reci o jednom nasem "gubitniku" iz Posavine. Nekako sam vise fasciniran sudbinama "gubitnika" iz podzemnih njujorskih metro stanica nego "pobednicima" sa Menhetna. Mada sve to moze biti relativno. S postovanjem, Marko.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.