Da li je moguć „Severni tok 3” između Sibira i Aljaske

Rusija je spremna da nastavi sa implementacijom projekata sličnih „Severnom toku 2” sa drugim zemljama, izjavio je 4. juna šef Kremlja Vladimir Putin na plenarnom zasedanju Međunarodnog ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu. „Očekujemo da logika međusobnih benefita neizbežno stekne prednost nad različitim vrstama veštačkih barijera u tekućoj političkoj situaciji. Od ekstremnog je značaja da se održe i ojačaju poslovne veze među državama”, dodao je Putin nakon neočekivane objave u Sankt Peterburgu da je prvi od ukupno dva cevovoda „Severnog toka 2” tehnički postavljen.

Koje je sve „druge zemlje” Putin mogao imati na umu, ako se zna da sibirski gas već uveliko teče prema Evropi i Kini?

Dvanaest dana posle zagonetne poruke iz Sankt Peterburga američki predsednik Džozef Bajden i ruski lider Vladimir Putin, sastaju se, prema najavama, danas u Ženevi.

Trenutni odnosi Amerike i Rusije na najnižoj su tački od pada Sovjetskog Saveza 1991. godine, možda čak i od poslednjih godina mandata Mihaila Gorbačova, ocenjeno je nedavno na međunarodnom okruglom stolu američkog Univerziteta Stanford. U međuvremenu, i Bajden i Putin, svaki na svoj način, najavljuju spremnost za međusobne „stabilne i predvidive odnose”. Brojni posmatrači muku muče ovih dana da razaznaju teme eventualnog dodira Amerike i Rusije danas.

Osvrt na geografske karte i istoriju ukazuje na jednu mogućnost: na prirodni rusko-američki amfiteatar u Beringovom prolazu, osamdesetak kilometara ispod Arktičkog kruga.

Naime, usred relativno toplih i plitkih voda Beringovog prolaza, prosečne dubine oko 55 metara, nalaze se dva ostrva: Veliki Diomed (u sastavu Rusije) i Mali Diomed (teritorija SAD) međusobno udaljena 3,8 kilometara. Malo je znano da američki graditelji s pogledom u daleku budućnost već decenijama vagaju izgradnju dvokrakog mosta od rta Princ od Velsa na Aljasci do ruskog grada Uelena, s tunelom preko Velikog Diomeda.

Mnogo pre njih, rusko-američka telegrafska kompanija pokušala je još 1864. godine da uspostavi komunikacionu mrežu San Francisko – Moskva preko Beringovog prolaza. Na ovu viziju nadovezala se pred kraj 19. veka grupa titana američkog biznisa i političkih vizionara planom izgradnje „Kosmopoliten železnice”, koja je trebalo da opaše svet. Potom je inženjer Džozef Štraus, projektant mosta Golden gejt u San Francisku, predložio izgradnju železničke veze između Aljaske i Sibira. Početkom 20. veka (1904. godine) sindikat američkih železničkih magnata zagovarao je izgradnju pružnog tunela od rta Princ od Velsa na Aljasci do Irkutska, preko rta Dežnjov. Ruski car Nikolaj Drugi odobrio je 1905. godine izgradnju tunela. Izbor železničke rute, prihvatljiv tada za obe strane, nikako nije bio slučajan. Između rta Dežnjov i rta Princ od Velsa, Beringov prolaz je najuži: udaljenost između Rusije i Amerike na tom mestu iznosi samo 55 milja (89 kilometara).

Revolucije i globalna krvoprolića u 20. veku zaustavili su gradnju ovih spona. Za vreme hladnog rata, rusko-američka granica između Velikog Diomeda i Malog Diomeda bila je proglašena za „Ledenu zavesu”.

Novi vek doneo je izvesni pomak. Vladimir Putin, tada premijer Rusije, odobrio je 2008. godine plan za izgradnju železničke pruge do Beringovog prolaza u okviru razvojnih planova Moskve do 2030. godine. Sredinom prošle decenije putna mreža Aljaske produžena je na zapad do mesta Tanana (1.110 kilometara od Beringovog prolaza).

Prostor za direktan novi saobraćajni, poslovni, a možda i energetski dodir Rusije i Amerike ogromnih mogućnosti za saradnju u 21. veku, nacrtan je, možda, na geografskoj karti Beringovog prolaza.