Petak, 24.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Pravo na tužbu

Анђелко Васиљевић

Svaki građanin jedne uređene demokratske pravne države treba da ima pravo na pristup sudu radi ostvarenja nekih svojih prava za koja smatra da su povređena. Da li je neko pravo povređeno ili nije, to, naravno, može da utvrdi samo sud. Postavlja se pitanje prioriteta i načina ostvarivanja prava pred nadležnim sudovima u skladu s resursima kojima jedna država raspolaže u tom pogledu. Da li su sve tužbe u istom rangu i da li se rešavaju po principu vremenskog redosleda predaje sudu bez obzira na sadržinu povređenog prava? Da li država sme ili može zakonom da utvrdi određene kriterijume za grupisanje pojedinih prava i njihovo rangiranje u pogledu prava na prvenstveni redosled zaštite? Kako objasniti masovne tužbe radi ostvarenja minimalne štete (i stavljanja celog pravnog sistema u pogon) koje su skoro istovrsnog sadržaja, a koje su usmerene protiv banaka? Može li država servisirati sve te tužbene zahteve polazeći od objektivnih mogućnosti u ljudstvu i tehnici kojima raspolaže sudska vlast?

Upravo su te tužbe navele državu da posegne za poslednjim izmenama Zakona o parničnom postupku i drugačijim načinom rešavanja sudskih taksa. U konkretnom slučaju sukobila su se dva prava: pravo građanina da traži sudsku zaštitu pred sudom bez prethodnog polaganja sudskih taksa, zbog neizvesnosti konačnog ishoda i plaćanja istih na kraju okončane parnice i obaveze države da organizuje procesuiranje svih prispelih tužbi shodno redosledu prispeća u sud. Kada država nije u objektivnoj mogućnosti da udovolji i pravu građanina na zaštitu i svojoj obavezi da organizuje suđenja za sve masovno podnete tužbe, upravo onda i dolazi do ovakvih scenarija.

Država jednostavno hoće da osujeti pokretanje tzv. malih parnica s velikim sudskim troškovima pa traži polaganje unapred sudskih taksa za vođenje spora. Kako na najbolji način razrešiti ovu enigmu a da budu zadovoljni građani, država i banke koje su meta ovih sudskih postupaka? Za davanje odgovora i iznalaženje najoptimalnijeg rešenja mora se poći od nekih osnovnih principa i prioriteta u odnosu građanina, države i recimo banke. Prvi je princip srazmernosti između nastale štete prema građaninu i štete koja po okončanom sporu može nastati za banku i državu. Rešenja moraju biti takva da se u zavisnosti od raspoloživih resursa i značaja povređenog dobra suđenje mora organizovati ne samo po kriterijumu vremenskog prispeća tužbe u sud, već i po značaju i vrednosti dobara koja su ugrožena ili povređena nečijim deliktnim radnjama.

Moraju se zakonom ustrojiti određeni kriterijumi koji bi doveli do odgušenja sudova, raspoređivanja parnica i na druge mesno nadležne sudove i skraćivanja dokaznih postupaka u slučajevima gde su iz samih priloga tužbe evidentne i jasne sve činjenice na koje treba samo primeniti odgovarajuću normu. Ne može prioritet u presuđenju imati tužba zbog pogrešno obračunate naknade ili kamate za kredit od banke u iznosu od tri hiljade dinara i tužba kojom se traži povraćaj oduzetih nepokretnosti (kuće, lokala), gde je vrednost spora znatno veća, a objekat zaštite iziskuje hitno rešavanje.

Drugi kriterijum treba predvideti alternativno za pravo na podnošenje tužbe: Onaj tužilac koji odmah položi sudsku taksu dobija prvenstvo u vremenskom redosledu rešavanja po tužbi, pa bi se zapravo ustrojile dve grupe predmeta po vremenskom redosledu predaje: jedni s plaćenom sudskom taksom i drugi bez plaćene sudske takse. Logično je da bi ovi drugi predmeti trebalo da sačekaju rešavanje po predmetima iz prve grupe. Time bi se izbegle situacije da se po sadašnjem nacrtu tužba smatra povučenom ako nisu plaćene sudske takse. Takvo rešenje ne isključuje pravo na zaštitu prava, ali se zbog masovnosti i eventualne nemogućnosti postupanja po svim tužbama stvara uređeni i jednak način ostvarivanja prava za sve shodno mogućnostima sudske vlasti.

Zato će oni tužioci čija su prava mnogo većeg značaja i vrednosti, a koji su sigurni u izvesnost krajnjeg ishoda parnice, na svaki način iznaći sredstva za sudsku taksu, a oni čija su prava minimalno povređena ipak će morati da sačekaju postupanje po njihovoj tužbi, jer je motiv za polaganje sudskih taksa znatno manji.

Simo S. Stokić,

dipl. pravnik

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Jordan
Izmeniti propise koji štite fizička lica koja sklapaju ugovore, prave enormne troškove državi ali posluju kao DDO preduzeća i niko im ne može naplatiti dugove iako gube sporove pred sudovima. Otuđili su svoju imovinu u korist najbližih i izvršitelji im ne mogu ništa. Za početak objaviti enormne dugove tih lica za utrošenu el. energiju.
Pont
Činjenica je da tendencija od 2009. godine bila da se sudstvo omalovaži i umanji, da su sudovima, baš u Beogradu, date nepodesne zgrade na Tošinom bunaru, i da je smanjen broj opštinskih sudova u Beogradu. Naspram tog imamo slučaj da inspekcije više ne funkcionišu i da građane mogu zaštiti samo sudovi. I sad neko kaže sudovi su prenatrpani - sudovi su prenatrpani jer nisu pravilno organizovani, a zato što ne valja Zakon parničnom postupku.
Беба Николић
Чл.21 Устава прописује да су пред Уставом и законом сви једнаки, а 36 - да се јемчи једнака заштита права пред судовима...итд. Чл. 2 Закона о парничном поступку прописује да странке имају право на закониту, једнаку и правичну заштиту својих права. Случај са бројним малим споровима, а великим трошковима, показао је да треба много радити на побољшању правног система и закона, али не да се странке деле. Странке су у суду већ подељене - на оне за које важи закон, и оне за које не важи....
Киза
Већина предлога у оптицају или не нуди решење или пренебегава основе правног система (једнакост пред судовима и законом), као код аутора. Најједноставније, најефикасније и најочигледније решење сви заобилазе. Из тога се извлачи само један могући закључак: циљ законодавца није заштита "малих" потраживања грађана и растерећење судова, већ подршка банкама (и осталима) у незаконитим наплатама. А које је решење? ПРВО, колективна тужба и ДРУГО једна правно обавезујућа пресуда за све исте случајеве!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.