Sedam hiljada kilometara puta duhovne radosti

Znamo da je Rusija teritorijalno velika, ali kada za dvadesetak dana ovom zemljom pređete 7.000 kilometara, onda shvatite da je ona nestvarno moćna i lepa i da ste tek na početku puta.

Nas stotinak, u dva autobusa, krenuli smo na duhovno putešestvije uglavnom po ruskim, ali i po ukrajinskim i beloruskim svetinjama. Posetili smo Moskvu i Sankt Peterburg, Kijev i Minsk, kao i najveće pravoslavne manastire na svetu: Počajev, Divjejevski manastir, Sergijev Posad i manastir Svete Jelisavete Fjodorovne. Svuda su nas dočekivali s toplinom i predusretljivošću, a kada smo zbog umora i slabe pažnje ponekad na bogosluženjima stvarali gužvu i žamor, bili su trpeljivi i obazrivi prema nama.

Kada u manastiru, na ulici ili u restoranu neposredno upoznate običnog čoveka iz naroda – Rusa, Ukrajinca ili Belorusa, shvatite da su to dobri ljudi i da su nemiri i rat na ovim prostorima apsurdni i neizmerno tragični.

Naše prvo veliko odredište bila je Kijevsko-pečerska lavra iz 11. veka, s velikim brojem crkava. Lavra je još muzej i jedna je od sedam čuda Ukrajine. Tu smo upoznali Nikolaja, službenika iz Kijeva. S ovim, očigledno ukrajinskim patriotom, spontano je započelo dvočasovno prijateljsko druženje koje se završilo zajedničkim ručkom. Na ruskom i srpskom razgovarali smo o pravoslavlju, sportu i politici. Razišli smo se rečima: „Da živi srpski i ukrajinski narod!”

Kao u svojoj kući

Put nas je vodio dalje. U Danilovom manastiru, u Moskvi, ušli smo u jednu od crkava dok je služba trajala. Pošto smo bili u škripcu s vremenom, a u želji da za kratko vreme sve vidimo, celivamo ikone, zapalimo sveće, ponašali smo se u skladu s našim navikama. To znači kao da smo u svojoj kući, a tako smo se stvarno i osećali – šetali smo po crkvi, govorili polušapatom i tako, bez sumnje, uneli nemir u bogosluženje. Za razliku od nas, ruski vernici su smerni i poslušni.

Zbog pretnji od terorizma u svim većim ruskim crkvama bezbednost je znatno povećana. Pri ulasku u manastir ili gradsku crkvu bili smo detaljno pregledani, čak je korišćen i skener. Dakle, i u ovoj crkvi je bio bezbednjak u uniformi. Stariji se sećaju čuvenog glumca Taška Načića, upravo je i ovaj Rus tako izgledao po stasu. Kada je video kako stvaramo metež, želeo je da nas opomene, ali shvatajući da ne može umiriti veliki broj ljudi, podigao je nemoćno ruke i gledao levo-desno. Ali zato, kada se završila služba i mi krenuli iz crkve, on je stajao na izlazu i kroz osmeh, da nam kaže da razume naše ponašanje, rekao nam je: „Braćo Srbi, s milim Bogom, idite, idite!”

Kao i kod nas, i kod Rusa je mnogo protivrečnosti: u istom dvorištu nalaze se dva spomenika za koje bi rekli da ne idu jedan s drugim. U Sergijevom Posadu, varošici s istoimenim manastirom, na 70 kilometara od Moskve, na velikom trgu, a pred ulazom u svetinju – dominira spomenik podignut Svetom Sergiju Radonješkom (ono što je Sveti Sava za nas Srbe to je Sergij za Ruse), ali i obeležje drugu Lenjinu. A opet, u moskovskom Pokrovskom manastiru u kilometarskom redu vernici s cvećem strpljivo su čekali da se poklone prepodobnoj Matroni Moskovskoj (1881–1952) i od nje zatraže bilo kakvu pomoć, a naročito pomoć da dobiju dete.

U Moskvi smo bili tri, a u Sankt Peterburgu četiri dana. Gradovi su prelepi, ali i cene su visoke. Recimo, nadomak Crvenog trga u Moskvi pili smo kafu „amerikano”, po ukusu najbližu našoj domaćoj crnoj kafi, po ceni od 400 rubalja. Ako pritom popijete i jednu čašicu žestokog pića, plaćate još 750 rubalja.

U Moskvi smo najviše vremena provodili na Crvenom trgu, kao i u Hramu Hrista Spasitelja. Gledali smo i smenu nacionalne garde koja stražari pred „večitom vatrom” palim patriotima za odbranu otadžbine od 1941. do 1945. godine.

Imali smo sreće da se na Crvenom trgu sretnemo s Putinom i Staljinom. Naravno, radi se o Rusima koji su neobično slični ovim ličnostima i koji to pokušavaju da unovče. Slikanje s njima je oko 500 rubalja ili koliko se pogodiš. Dok se Putin ponašao opušteno i mahao prolaznicima uz osmeh, dotle je Staljin pušio lulu, bio veoma strog i uzdržan.

U Peterburgu su bile bele noći, ali ih zbog oblačnog vremena nismo mogli fotografisati. Naš vodič, Ljudmila, temeljno nam je pokazala muzej Ermitaž, Petropavlovsku tvrđavu i Zimski dvorac. U šaljivom tonu nam je preporučila nekoliko elitnih hotela za smeštaj s cenom od 5.000 evra po danu. Na grobu Svete Ksenije Petrogradske čitane su nam molitve za zdravlje.

Tri dana i dve noći, s velikim pobožnim ushićenjem boravili smo u Divjejevskom manastiru Svetog Serafima Sarovskog (1759–1883). Bili smo na svetoj liturgiji i pričestili se. Njegove svete mošti smeštene su u glavnoj crkvi u sarkofagu, a desno su izložene i njegove stvari: obuća, krst, sekira.

Divno duhovno iskustvo doživeli smo i u manastiru Svetog Aleksandra Svirskog (1448–1533) u varošici Nikoljski. Prozvan je Novozavetni Avram jer je istinski video Svetu Trojicu u obliku tri lica. Po mišljenju mnogih, njegove mošti su očuvanije u odnosu na mošti ostalih svetitelja. Mi smo ih videli: to je kao da gledate čoveka koji spava mirnim snom.

Manastir u stambenom kvartu

Kada smo se vraćali iz crkve sustigli smo jednu rusku porodicu s dve ćerkice. Mlađa među njima veselo je pevušila ove reči, odnosno molitvu: „Oprosti i pomiluj!” Verovatno je, čuvši to od majke ili monaha, mislila da je to neka lepa pesmica, te ju je usput svojim lepim i melodičnim glasom neprestano pevušila.

Manastir Svete Jelisavete Fjodorovne u Minsku bio je naše poslednje odredište. Lepi manastir nalazi se u neobičnom ambijentu – okružen je stambenim zgradama. Od vodiča Anastasije, koja je diplomirala belorusku književnost, saznali smo da je beloruski jezik bliži srpskom nego ruskom. To nas je sve prijatno iznenadilo.

U toku dana, pošto je manastir u gradskoj četvrti Minska, jednom od nas, koji je nosio majicu s državnim grbom Srbije, prišao je Belorus Sergej i upitao ga da li je Srbin. Kad je dobio potvrdni odgovor, Sergej je rekao: „Vi ste hrabar narod. Braćo Srbi, mi smo uz vas.”

Sveta Kanavka

Kanavku (kanal) i put iznad kanala, dug oko 700 metara, iskopale su i uredile monahinje Divjejevskog manastira. To je urađeno po nalogu Svetog Serafima Sarovskog, koji je svojim očima video Presvetu Bogorodicu kako ide upravo tim putem. Kada vernici hodaju kanavkom i s verom izgovaraju molitvu „Bogorodice Djevo, raduj se”, imaće milost pred Bogorodicom i njenu molitvenu zaštitu.

Rublje za Andreju

Bili smo neprestano na nogama. Jednom, kada smo bili na mostu reke Moskve, a nadomak Hrama Hrista Spasitelja, naš najmlađi hodočasnik Andrej zamolio je svoju majku da ostane na mostu i malo se odmori dok mi obilazimo hram. Tako je i bilo. Raskomotio se, stavio jaknu na tlo i seo da se odmara.

Posle sat i po – dva, kada smo se vratili, dočekao nas je s osmehom i ispruženom šakom, pokazujući nam rublje u metalu. Dok se Andrej odmarao, čak i malo odspavao, prolaznici su mu stavljali u krilo malo novca, misleći da mu je potrebna pomoć.