Petak, 24.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

„Jugo” umire muški

Veliki crni brate, Samjuele L. Džeksone, hvala ti. Branio si žutog „jugića” koliko god si mogao, ali Brus Vilis nije imao takvu vrstu empatije jer njegov alter ego, poručnik Maklejn, čovek je bez emocija, sa misijom da pobije što više terorista. To mu ide što od ruke, što od pištolja, što od motke, pa Holivud ne može da pronađe toliko statista koliko Brus Vilis može da ih pokoka.

U filmu „Umri muški 3” poručnik Maklejn i ne trudi se da sakrije koliko mrzi to kragujevačko automobilsko stvorenje koje se probija među američkim automobilskim čudovištima u trci s vremenom. Nisam ti to zaboravio, pa te zato nisam ni oplakao, Bruse, kad te onomad Kusta ritualno sahranio na Mećavniku, zajedno s vaskolikim Holivudom.

„Jugo” umire muški, druže Vilise. Završiće na groblju automobila, ali u aleji velikana. „Njujork tajms” posvetio mu je neuobičajeno veliki tekst, ne skrivajući nameru da rehabilituje najoklevetanije vozilo u istoriji Amerike. Kao da je u motoru skrivao prljavu atomsku bombu.

Čudni ljudi ti Amerikanci. Uvalili smo im autić za 3.999 dolara, a njima je smetalo što od nula do 100 ubrzava za osamnaest i po sekundi? To što je imao 55 konja za njihovo tržište ne znači da su sa toliko raga dobili „ferari”!

Moji Ameri, kada biste znali kako je „jugo” ubrzavao kada bi se spuštao niz onu nizbrdicu od Zlatibora ka Užicu, srce bi vam stalo, a Brus Vilis bi se zvanično odrekao Džona Maklejna, bacio policijsku značku i okrenuo se dramama, kao što je to učinio u „Šestom čulu”, gde je zaslužio Oskar za najbolju mušku ulogu. Ali nije dobio, niti će ikada dobiti Oskar iako je, pošteno rečeno, Brus glumčina od Amerikanca. Kao što ga nije dobio ni veliki Samjuel L. Džekson. Valjda ih obojicu prati kragujevačka kletva. Šumadinci ne praštaju, Džone Maklejnu.

Nije im valjalo ni to što se motor mučio i naprezao na većim brzinama na otvorenim putevima zato što je njegov sklop menjača nešto najgore sa čime su se susreli? Ti momci nemaju pojma jer nikada „jugićem” nisu preticali kolonu šlepera na Ibarskoj magistrali jer samo onaj koji je to činio zna kako se igra „srpski rulet”. Ko je preživeo nerado ga se seća.

Opanjkavali su ga mnogo, kukajući da je unutrašnjost bila prekrivena tkaninom koja podseća na materijal koji se koristi za izradu peškira, što je dokaz da nemaju smisla ni za humor, ni za estetiku. Prava istina je da je njegov unutrašnji enterijer dizajniran kao klasična muška penzionerska pižama.

Dešavalo se da su im se palila duga svetla dok su skretali levo i koristili ručicu kako bi signalizirali. Naravno da jesu jer je genijalnost inženjera „Zastave” bila zasnovana i na socijalističko-samoupravnoj humanosti. Želeli su da se vozači osećaju sigurno kako bi tog liliputanca primetili iz suprotnog pravca dok na njega nasrće šestometarski kadilak.

Prvi prototip „juga” napravljen je ručno, zelene je boje i poklonjen je drugu Titu. Cena tog prototipa procenjena je na oko 12 miliona dolara. Sada oldtajmeri koje Amerikanci sakupljaju na američkim farmama i vade iz štala pa ih poliraju – dostižu mizernih oko 6.000 dolara. Ode Tito, dođe „jugo”. Baš se zalomilo, iste godine. Tito je skončao u Ljubljani, „jugo” se porodio na Beogradskom sajmu automobila. Da smo se setili da ga napravimo malo ranije pa da se maršal provozao u njemu, posle izlaska iz Bele kuće, gde je zapalio tompus pred zabezeknutim Ričardom Niksonom, ne bi se onaj mudrac od voditelja, Džej Leno, sprdao s njim. Na „jugo” mislim.

Taj Leno po „jugića” je bio gori od senatora Makartija, koji je po Holivudu lovio komuniste. Lov na veštice, lov na „jugo” – isto nam dođe.

Pametnjaković Leno jednom je rekao da je „jugo” napravio sofisticirani uređaj protiv krađa tako što je uveličao svoj logo. Nije bilo to u pitanju, već srpska inženjerska neprskana inteligencija, koja je od 1980. do 2008, kada je prestao da se proizvodi, smislila samo promenu spojlera i retrovizora. Radili su samo na kozmetičkim preradama spolja, kao da su pravili pomade. Valjda inženjeri nisu smeli da otvore haubu. Možda bi ih ujele svećice.

Moja koleginica mi kaže da je kupovala „jugo” svake četiri godine zato što se, po pravilu, svake četvrte godine pretvarao u automobilsku katastrofu. Ispod haube krila se najveća srpska tajna, misterioznija od Teslinog oružja. Jednostavan mehanički sklop, a tako sklon samouništenju.

Nije radio ni kilometar-sat, a onda bi redovno popucao unutrašnji retrovizor. Ali pošteno, na dva dela. Jedan je „jugo” zadržavao za sebe, drugi bi ostavljao vlasnici.

Valjda su zato u Holivudu imali jednostavnu matricu: uvek su ga koristili pljačkaši banke, oni najgluplji, koji beže u „jugu”. Zar nisu mogli da obiju „porše”?

Ne znam da li je istinita priča, ali dobro zvuči. Devedesetih godina radnici u „Zastavi” imali su nekoliko dojč maraka plate. Jedan kupac, mora da ga život nije mazio, kupio je novi „jugo”. Odmah mu je otpao unutrašnji tapacirung sa vozačevih vrata. Našao je nažvrljanu poruku na hartiji: „Kakva meni plata, takva tebi vrata.”

To se zove radnička pobuna, potencijalna svećica revolucije, mada je sasvim moguće da je ova priča istinita jer je Malkom Briklin iz Filadelfije, čuveni američki preduzetnik koji je uvozio velike količine stranih automobila u Ameriku, „Subaru”, „Fijat” i „Zastava”, doleteo u Jugoslaviju, planirajući da osnuje kompaniju „Jugo Amerika”.

Stigao je u „Zastavu” i samo što se nije šlogirao. Radnici su pušili kao smukovi u halama, a nekoliko Šumadinaca spavalo je u gotovim automobilima, spremnim za izvoz. Hrkali su bučnije od motora.

Koleginica mi se poverava. Počela je da kupuje kabriolete „jugo”. Toliko je prokišnjavao da su joj bile mokre i noge i glava. Mogao je da se vozi samo leti. Ali, tada se cirada od toplote skupljala, pa je provukla ruku između cirade i zatvorenog prozora.

Shvatila je da je mogao da ga ukrade ko je hteo. Dakle, ako nemaš garažu, nemaš ni kabriolet.

U vreme bombardovanja, 1999. godine, „Zastava” je fenomenalno funkcionisala. Proizvodnja i kupovina „juga” bila je ogromna. Tu se krije misterija moći automobila koji je bio simbol čitavih generacija Jugoslovena koje su odrastale zajedno s njim. U „jugu” su učili da voze, u njemu su poljubili prvu devojku, prevozio ih je nekako do mora i jedva do planina.

Dok su bombe padale po njima, Srbi nisu znali da li postoji sutra. Zato su hteli da umru muški!

Komentari20
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

gost
Nije sve tacno, i ja sam ga vozi oko dva meseca, nije dobar kao sto je bio sto1, ali je bio dobar. Ako su ga amerikanci mrzili, ne zbog kola jugo nego, mrzili su ga zato sto se zove Jugo, uostalom, zasto su ga kupovali.
gost
Nemoj tako gospodine, vozio sam ausina 18, holdena sa sest cilindera, valijanta regala, tog astra , vectra i sada mazda 3, zatim novog stojadina 74 i polovnog warburga pa sam vozio novog juga onaj 55, taj kojeg vi opisali, nije bas da nije valjao, ja sam sa njim obiso sve sto sam stigao, bio startan i isao uzbrdo po zemlji bez asvata, to kadilak nema sanse da krene. Sva kola koja sam nabrojao bili su novi, osim Austina, a bio je najgori, po deset puta na dan sam zvao sluzbu da me spase i prev
Nenad Markovic
У СФРЈ је било мање бриге и финансија за ауто а више времена и пара за породицу.
Боривоје Банковић
"Југо" је био канта. Знам, возио сам га седам година. Једном сам радио мотор, а ламелама, крајевима спона и хомокинетичким зглобовима број се не зна. Али делови су били доступни и јефтини, ишао је на шверцовани бензин и точено уље из буради и сваки надримајстор је умео да га прикрпи помоћу штапа и канапа да стигне до правог сервиса. Бајку "каква плата, таква врата" слушам још од детињства, од пре "југа". Последњи пут ми је испричао пре десетак година механичар у Белој Паланци за "заставу 10".
Саша Микић
Још давно је Хенри Форд рекао на питање, који је најбољи ауто, да је најбољи нов ауто. Ако неко нов ауто мора да поправља после две године од куповине, више говори то о њему као возачу, него о квалитету аутомобила. Ауто, који се вози примерено и одржава савесно може дуго да траје. Не можете возити породични ауто, као да је намењен за трке. бог такве вожње страдају прво ламела и корпа квачила, затим хомокинетички зглобови и на крају мотор. Једино ми није јасно коме крајеви спона брзо ''цркавају''
Srba
Video Sam jednom Jugo kabriolet na Menhetnu u kojem su bile dve devojke, nema ko se nije okrenuo za njim.. ili njima.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.