Utorak, 03.08.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NE SAMO O POSLU: DRAGAN AMBROZIĆ

Dvojac u muzičkim talasima

Sa suprugom Zoricom Kojić, rok kritičar osmislio je mnogo zajedničkih poduhvata, a trenutno aktuelni je izložba fotografija posvećena novom talasu na Kalemegdanu
Драган Амброзић (Фото А. Васиљевић)

Malo je događaja u životu Dragana Ambrozića koji nisu vezani za muziku. Osnivač je časopisa „Ritam”, koji je nasledio „Džuboks”, a nastavio ga „Popboks”. Dovodio je neke od najvećih zvezda koje su gostovale u Srbiji i na prostoru bivše Jugoslavije. On je danas urednik programa u Domu omladine Beograda, uz to i muzički kritičar, teoretičar kulture, kolumnista, koncertni promotor i menadžer.

– Ja sam muzički kritičar koji je organizovao najviše koncerata, ali i organizator koji je napisao najviše kritika kod nas, zavisi s koje strane gledate, za mene je to neodvojivo – kaže naš sagovornik. Onda pojašnjava da se uglavnom trudi da zakazuje koncerte onih umetnika u koje veruje i o kojima piše, kao što i najčešće u kritikama predstavlja bendove za koje veruje da treba da nastupaju u Srbiji.

Novi talas

Nedavno je sa suprugom Zoricom Kojić, takođe muzičkim kritičarem, organizovao izložbu fotografija koja će trajati do kraja juna ispred Paviljona „Cvijete Zuzorić” na Kalemegdanu, a posvećena je muzičkom novom talasu s početka osamdesetih godina prošlog veka.

Njih dvoje često rade zajedno: intervjuišu muzičare, pišu prikaze albuma i koncerata. Zorica je diplomirala klavir na FMU, Dragan je studirao psihologiju, završio komunikologiju.

Tako je bilo i ovoga puta. Zorica je već sarađivala s Javnim preduzećem „Beogradska tvrđava”, pa je pozvana da predloži novu izložbu za 2021. i izbor je pao na 40-godišnjicu novotalasnog albuma „Paket aranžman”.

Kako su podelili ovaj zadatak?

Mnogo toga se po prirodi stvari isprepletalo, ali oboje naglašavaju da su uživali u zajedničkom radu. Fotografije su, zapravo, same pričale istoriju Beograda tih osamdesetih godina, s dobro poznatim likovima Šarla, Idola i Električnog orgazma: Milanom, Kojom, Vdom, Giletom, Jovecom, Marinom, Divljanom, Šaperom, dok su iza njih, na slikama, s beogradskih fasada izvirivala prepoznatljiva imena tadašnjih SOUR-a: složenih organizacija udruženog rada – „Jugoeksporta”, „Atlasa”, „Kluza”.

– Najveću zahvalnost dugujemo autorima fotografija, vizuelnim svedocima vremena – oni su ovde prvi put okupljeni na jednom mestu, a njihovi pogledi na iste bendove su ukršteni. To su Goranka Matić, Goran Vejvoda, Branislav Brajan Rašić i Branko Gavrić, autor dizajna albuma „Paket aranžman”. Beograd je u to vreme bio prilično siv grad, ali je skrivao veliki potencijal. U stvari, kako god to zvučalo – u njemu su stvarno najlepši i najposebniji bili ljudi – kaže Dragan Ambrozić.

Otuda i anegdota napretek. Izdvojili smo jednu koja mu je jako bitna, jer je reč o njegovim menadžerskim počecima 1986. godine, dok je radio kao kritičar u listu „Student”. Kako je pisao o muzici, zadužili su ga da u Maloj sali SKC-a organizuje koncert povodom 50 godina izlaženja, ali je, tako „bačen u vatru”, zbog neiskustva prevideo da obezbedi takozvanu binsku opremu – bubnjeve i pojačala.

– Potpuno je neverovatno da je Ivica Vdović Vd baš tad tuda prolazio, čuo kakav problem imam i ponudio mi da donese opremu, ali da nastupi i njegov bend – „Dr Spira i ljudska bića”, koji je tad održao svoj jedini javni nastup. Tako je Vd zapravo spasio moj prvi koncert – seća se Ambrozić.

Otvaranje izložbe Novi talas u Beogradu, Dragan Ambrozić i Zorica Kojić (Foto El Gvojos)

Govori nam i o svom naraštaju, kako kaže, dobre dece, koji je otišao u vojsku s 18 godina, bez mogućnosti odlaganja, po novom zakonu koji je stupio na snagu odmah posle Titove smrti. Našli su se van Beograda i prvi put upoznali Jugoslaviju kakva je stvarno bila, baš u tom periodu od jeseni 1980. do jeseni 1981, kad se novi talas pojavio na površini kulturnih zbivanja. Na Kosovu su tog proleća počeli nemiri, koji su označili početak razbijanja Jugoslavije.

– Početak novog talasa sam tako pratio iz daljine, preko „Džuboksa”, jedinog muzičkog lista u SFRJ, i „Poleta”, tada vrlo liberalnog omladinskog lista iz Zagreba. Mit je za mene tim bio veći. Zato je pravljenje ove izložbe bilo nešto što samom sebi dugujem – pokušaj da nadoknadim tu godinu koju sam propustio – objašnjava Ambrozić.

Za muziku je vezan od malih nogu, još dok je trčkarao ulicama Dorćola, jedinog pravog kako kaže – onog ispod Dušanove ulice, uz Dunav. Taj kraj, priznaje, i danas mu je centar sveta. Nije imao posebnih muzičkih talenata osim što se muzika u njegovoj kući stalno pratila, slušala i puštala. Otac je kupovao dosta singlova tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, a Dragan je tu tradiciju nastavio.

– Muzika je za mene uvek bila najvažnija inspiracija. Prvo sam od svoje petnaeste godine pisao ili pokušavao da pišem kratke priče, a do muzičke kritike sam došao deceniju kasnije. To mi sve nije bilo dovoljno: posle nekoliko godina pisanja kritika, eseja i intervjua, počeo sam sebi da izgledam neozbiljno, pošto nijedan bend o kome sam smatrao da vredi pisati nije dolazio u Beograd, te sam od 1990. počeo da se bavim organizacijom koncerata, pre svega stranih bendova.

Postoji domaća muzika

Na pitanje da li danas uopšte postoji domaća muzika, naš sagovornik ipak daje malo iznenađujući odgovor:

– I te kako postoji! Neverovatno je da šira medijska scena ne konstatuje da imamo više stvaralaca u oblasti popularne muzike nego ikad pre, a ne prate ih ni muzički kritičari. Ne pristajem da robujem žanrovima i, kao i ranije, danas slušam sve. Uopšte ne želim da sebe unapred ograničavam ni u jednom izboru, a posebno ne u muzičkom – objašnjava naš sagovornik.

Kao urednik programa u Domu omladine, zajedno sa svojim saradnicima, uspevao je da odoli pandemiji virusa korona, pa kaže da redovni program nisu ni prekidali, uz poštovanje epidemijskih mera. Nabraja da je tako održan Martovski festival dokumentarnog filma, pa je prvi veći strani koncert ove godine kod nas bio onaj kada je Avišaj Koen trio nastupio u aprilu u Kombank areni. I planovi do kraja godine su veliki: organizacija 37. Beogradskog džez festivala krajem oktobra, i to jubilarnog, kojim će se obeležiti 50 godina od kad je ova manifestacija pokrenuta 1971.

Protiv pandemije se bori i na ličnom planu. Pre svega čitanjem knjiga i slušanjem muzike.

 – Neverovatno je koliko smo toga ostavili za „jednom kad budemo imali vremena”. Eto, sad je došlo vreme da ga imamo, pa sam svašta uradio što ranije nisam stizao, jednako kao i Zorica, te smo ta nova iskustva delili. Iz toga su proistekli i mnogobrojni tekstovi, jer je organizacija koncerata uglavnom stala, i našlo se više slobodnih trenutaka za pisanje. Nadam se da ćemo jednom moći da kažemo da je iz svega ovog nešto dobro proizašlo i da smo svi ponešto naučili. Svaka prilika za učenje je dobra, neoprostivo je propustiti je – poručuje Ambrozić.

Najlepše pored Dunava

– Jeste lepo na raznim stranama sveta, ali ko je rođen pored Dunava ne zna šta bi radio drugde. Volim kratka putovanja na kojima mogu da sretnem ljude pored kojih mogu nešto da doživim i od kojih mogu nešto da naučim. Lokacija onda i nije toliko bitna, ali najbolje je kad ide i Zorica. Želja mi je da odem na Grenland, jer je – od svih mesta na kojima stalno žive ljudi – tamo najveća tišina na svetu. To bi bio odmor za mene – otkriva naš sagovornik.

Poznanstvo sa Zoricom

– Prvi kontakt imali smo u vezi s mogućim poslom, od čega ništa nije bilo. Zaista smo se upoznali kad smo 1993. zajedno učestvovali na tribini u Novom Sadu, posvećenoj knjizi poezije Branislava Babića Kebre, frontmena „Obojenog programa”. Doduše, trebalo je još neko vreme da oboje shvatimo kako su naše razlike odlična prilika za međusobno razumevanje. I od tad se razumevamo svaki dan, nikad nije dosadno, a tako i treba da bude – poručuje Ambrozić.

Koncert koji pamti

– Pamtim koncert grupe Lajbah 1985. godine u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Desilo se nešto što ne biste očekivali na muzičkom nastupu – neko vam je dao dublji uvid u to gde i kako živite. Zastrašujuće iskustvo, od koga smo se, paradoksalno, osećali bolje – kaže rok kritičar.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.