Utorak, 21.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
PRIČA IZ VELIKOG RATA

Puk vodio preko Sibira, Mandžurije i Sueca do Soluna

Руски цар Николај врши смотру српских добровољаца (Фото Википедија)

U ovo doba zaborav je nezasluženo pao na srpskog oficira i ratnog komandanta Velibora N. Trebinjca (1878–1922). On je junački vojevao i jedinice do pobeda vodio u krvavim borbama Velikog rata, boreći se protiv neprijatelja tih ratnih godina i na tlu Srbije, daleke Rusije i na Solunskom frontu.

Pročulo se to tada, pa je ratno ordenje dostojno krasilo grudi hrabrog pukovnika Trebinjca: dve Karađorđeve zvezde i dva Bela orla, kao i odlikovanja drugih država – rusko, persijsko, rumunsko, englesko, čehoslovačko, crnogorsko.

„Prema sebi lično Velibor je bio neumoljivo strog, ali je i od potčinjenih tražio službu na prvom mestu. Istina, za potčinjene je to bilo veoma teško, ali videći svud i svagda svog komandanta pred sobom, niti se roptalo, niti se čak osuđivalo. I u Rusiji i na Solunskom frontu osvetlao je obraz u svim borbama u kojima je učestvovao... Njegov puk je prešao put s juga evropskog dela Rusije, preko Sibira i Mandžurije, Singapura, Sueca i Aleksandrije i srećno doplovio u Solun.”

Ovako je o pukovniku Trebinjcu pisao njegov savremenik i kolega istog čina Vel. J. Belić, čiji je taj davnašnji zapis objavila 2008. godine „Istorijska baština” (br. 17), časopis Istorijskog arhiva Užice.

Požega je rodno mesto Velibora Trebinjca, iz koje je na školovanje otišao u Kragujevac, pa završio Vojnu akademiju. „Kao odličan pitomac, imajući naročitu ljubav za vojnički poziv, još onda bira pešadiju, najglavniji rod oružja, kako je govorio. Već kao mlad kapetan član je komisije za izradu mitraljeskog pravila i nastave za gađanje puškom, mitraljezom i karabinom. Docnije u Pešadijskoj školi gađanja postaje nastavnik i pomoćnik komandanta škole, na toj ga dužnosti i ratovi zatiču.”

Kad je planuo Veliki rat Trebinjac je postavljen za pomoćnika načelnika štaba Užičke vojske, s kojom se borio oko Višegrada do Han Pijeska. Zatim ga hitno upućuju za načelnika štaba Braničevskog odreda, a odatle u Makedoniju, gde je načelnik štaba Komande trupa novih oblasti. Na tom položaju ostaje u najtežim trenucima tih jedinica, sve do povlačenja na Krf i reorganizacije naše vojske na ovom grčkom ostrvu. Tu je od pretpostavljenih tražio da ide u Rusiju (ruski narod je uvek voleo) gde bi od srpskih dobrovoljaca formirao vojne jedinice, za vaskrs svoje otadžbine. Prihvatili su da ga pošalju u ovu misiju, pa je s Krfa otišao 5. marta 1916. i preko Francuske stigao u Rusiju.

Velibor je u najvećoj zemlji, u novoformiranoj Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji, komandovao Četvrtim pešadijskim pukom.

„U Dobrudži puk je imao nekoliko strahovitih borbi, naročito na Kokardži, gde je jednim vanrednim jurišem nagnao brojno znatno jače Bugare u bekstvo. Velibor na čelu svog puka, u borbi kod Amzače, bude ranjen u desnu ruku, ali iz stroja nije izlazio. Konjički juriši Bugara odbijeni su i mi smo ostali gospodari razbojišta. Zasluga najviše pripada hladnokrvnom komandantu puka Trebinjcu i njegovoj velikoj manevarskoj sposobnosti... S propašću režima u Rusiji opstanak naših dobrovoljačkih jedinica tamo bio je onemogućen, te su se sve jedinice morale prebaciti na Solunski front.”

Zato se i dogodilo putešestvije ratnika „preko pola sveta”, od Sibira i dalekog Istoka do Sredozemlja i Soluna, gde je Trebinjac zatim učestvovao i u našoj ofanzivi na Solunskom frontu. Tu je bio veran saradnik i pomoćnik u štabu komandanta Druge armije vojvode Stepe Stepanovića.

Posle rata Velibor je cenjen visoki oficir, a smrt ga je najednom pokosila u miru, i to na vojnoj dužnosti. „Srčani udar, kao neprijateljsko zrno, pogodio ga je u trenutku kad je za svojim stolom obavljao službu, u logoru u Kalinoviku kod Sarajeva.”

Pukovnik Trebinjac sahranjen je u Sarajevu 7. oktobra 1922. godine. Na sahrani u posmrtnom govoru artiljerijski pukovnik Dragoljub Ž. Stojanović je rekao: „Trebalo je da proputuješ ceo svet, da ne budeš potopljen u morskim valima, da prođeš kroz tolike ratne okršaje i da te smrt mimoiđe. Da ne budeš raznet neprijateljskim zrnima i tolikim ratovima za ovih 10 godina i da dočekaš da mlađim oficirima pokažeš kako se treba spremati za rat, kako vojsku spremati za odbranu otadžbine i kako treba umreti na dužnosti za dobro otadžbine!”

Komentari7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Марко Латиновић
Чланак буди двојака осјећања. Прича је то о патриотизму, оном којег више нема ни у траговима. (Довољно је пратити јевропски београдски тисак, или пратитисвађе српских политичара у БиХ и ЦГ. А онда, све се то догађало прије 100 година, када су Срби били ратанички народ и имали све што мушкарци и жене требају да се множе и умноже. Пуковник Требињац треба бити срећан ако му гроб у Сарајеву још постоји (у шта сумњам), и ако га је неко и обишао у задњих 60 година. Толико о нама самима Србадијо!
Остају само приче
Као унук једног од ових јунака, из Прве српске добровољачке, а чији је Требињац био командант, морам рећи да су данашње генерације само сенка ових људи из тог времена.
Зорица Аврамовић
Питам се увек, читајући записе, најдирљивије истините приче о нашим неумрлим херојима Великог отаџбинског рата, да ли наша деца још увек током наставе уче о див-јунацима, попут пуковника Требињца, да ли се уче и васпитавају на њиховим примерима о томе како се воли, брани, поштује и чува, снажније од сопственог живота, отаџбина? Или их, јаој несреће, у школама уче, а да за то никоме не одговарају, да Космет није део Србије?
stari doktor
Večna slava generaciji hrabrih 1912-1918 . Niakda više takvi heroji se neće roditi.
Zoran
Rodio se Novak Đoković, pobednik mnogih današnjih,, bitaka,,.
Бане
Наравно да ће се родити. Можда су већ рођени. Стоп бедачењу.
tito
Slava junaku. Počivaj u miru.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.